Kako nešto započnem tako i završim u životu... Zato i ovu najdivniju 2017-u započinjem koncertom čija tradicija teži već 175 leta... Novogodišnji bečki koncert u Zlatnoj dvorani, koja je samo danas prepuna magičnom melodijom ovih predivnih mirisnih cvetova... I krećem kao klizači po ledu uz zvuke melodije valcera i plešem taj neponovljivi i neodoljivi valcer prepun ne samo cvetova, već i mirisa ananasa, žutog limuna i pomorandži... Južno voće, Sunce i cveće uz teme zimske, no radosne... Polka... Štrausi Stariji i Mlađi... A genijalni Mestro Gustavo Dudamel iz Venecuele, sa najlepšim dirigentskim osmehom ikada viđenim na pozornici ovih čarobnih nota... Šarmantno... živahno... poletno... I mnogo novih melodija (čak 8) i po prvi put izvedene pod palicom kao najdivnije smeuljke na obrazu grandioznog čoveka... Ove godine teme su žene Beča i sveta... sve te slavne i uspešne žene počev od Marije Terezije... I tu, baš tu u svim tim prelepim palatama odiše i prolama Duh onih koji nisu više tako bojažljivi i koji ne biše to kroz prohujale epohe... pa čemu krici Mefistofelovi iz grotla paklenog sada... kada prolama melodija i ritam na daleko čuvenog Beča i treba li reći još uvek valcer na lepom plavom Dunavu... Karneval muzike u Beču... okretne igre... tango... naslućujem prizvuk Španije ili španskog govornog područja... Kao današnja uvertira još jedna iz plejade Žena - Pikova Dama... I nezaboravna Sisi i vila Hermes... Ulazimo sa poletom baletana u igru obučeni u Dunav plave kostime... I opet Vesele žene Vindzorske u izvođenju hora... peva Mesečev hor... A onda dolazi priča o njoj ženi Pepiti vatrenoj Španjolki... Spoj senzualnosti i krckanje kastanjeta kao lomnjava nemirnih prstiju koji bi ružama da je darivaju... Rotonda i Kadril... Kružim po kružnoj putanji... Krug... Zatvoren... A onda sledi Indijanski galop, pa mazura o lipicanerima tim belim predivnim konjima koji se rađaju kao tamni, a vremenom i sa godinama boja njihove dlake postaje sve svetlija... prosvetljenje sa svakom novom godinom nastupa... Galopiram niz ovu 2017-u... Puna sam španskog poleta... harfa, violine, flaute i bubnjevi me vaznose do nebesa... Zvona... Devojke iz Nesfalda... Valcer iz 1001 noć i polka kao poziv na ples... Dolaze nove mlade snage... mladost... polet... novina... Dunav poprima boju plavog indiga... I polka u ritmu tik-tak... Precizni satni mehanizam odzvanja... odbrojava... I opet brza polka sa zadovoljstvom do narednog slušanja... Perfekcija uvežbanosti i uigranosti... Valcer na lepom plavom Dunavu i Radecki marširanje... jer muzika je svima nama dostupna i ona nas ujedinjuje, prosvetljuje i oplemenjuje... Ona nas od svega lošeg fantastično zaleči...
Kad mi se ovako fantastično ostvaruju sve nekad izrečene želje vreme je da na početku 2017-e ispišem i izreknem novu ogromnu želju... Želim jednom tog 1 janura (ne znam godine koje) da iz nekog prikrajka iz one divne Zlatne dvorane u Beču odgledam i odslušam najveličanstveniji koncert na svetu... znam da nisam baš skromna, ali neka se meni ništavnoj ipak od danas spočita da samo od danas imam velike i nemoguće želje kao moj lični izazov iz ništavila za neka buduća ostvarenja...
Uvek postoje ljudi, pa i okolnosti kojima ne dopuštam više da me bole ili vole - svejedno... I do sada sam dobro odmeravala i pažljivo usmeravala svaku svoju reč, a tek od danas pogotovu... U Novu 2016-u zakoračila sam apsolutno hladnokrvno i sa što manje interesovanja za nebitno, kao uostalom i za bitno... sve više usredsređena samo na ono što je meni lično važno i bitno... i ništa više nego lično... Kako je zadivljujuće doživeti izliv takve nežnosti odmah na startu nove 2016-e godine... i sve u dobrom taktu Štrausovog valcera... Po mojoj slobodnoj proceni i oceni koncert Bečke filharmonije nikad nije bio bolji... zasenio je sve prethodne takođe vrhunski izvedene koncerte... no ovaj se otima svim utiscima i nadilazi svaki vid lepote i savršenstva na koji se do sada naviklo gledati i slušati... Genijalno... pod palicom genijalnog Maestra... Izgled jednog kostima je najsličnji kesici suvog kvasca od koje testo tako magično narasta... pa tako da poput kvasca raste i naraste sve dobro moje... Starim Ja, a u Ljude Vere nemam...
Ako iz dana u dan, budete pisali najdivnije reči i isticali u prvi plan najpozitivnije misli, još u kratkom vremenskom roku, bićete naprosto "zapanjeni" svim čudesima, koja upravo samo takva divna i pozitivna reč, ume i može da stvara, a da pritom nikoga ne vara... Ja sam Reč... Kažem sve što mislim i mislim sve što kažem... Zaista uživam u svemu što kažem, pa i kad "slažem"... Divno je moje postojanje... Udelim tek po neku radost i sreću... Lako se izgovaram, a teško se pokatkad pišem... I kao Reč veoma sam podložna gramatičkim promenama... Volim da se pretvaram u nove i stare Reči... Biti Reč jeste tako neponovljivo i jedinstveno... Možda mi je mana, to što svaka moja Reč nije prihvatljiva... No, ipak Ja sam samo Reč... A na kraju svega, najviše volim da se uobličim u Reč: HVALA... A kad postanem muzika - kakva ću tek čuda da stvaram...
Na svu radost munjeviti refleksi me i dalje odlično služe... naročito refkes dobrog sluha... Što volim da pomisle da sam "ćorava" na oba oka... Ko laže i ko krade, davno je dokazano!!!... Da li je i vaša magična brojka - trojka???... Neću da kvarim asocijaciju na Perestrojku... Lep osećaj, kad unutar tvoga srca reči dobre zamigolje... i onda krenu da te teraju, da ih pustiš napolje... A ti možda misliš: da nije hladno, da se ne prehlade... I onda ih pustiš i smeškoljiš se do krajnje još bolje volje... Spremno dočekuješ - reči tvoje nove i sve bolje... Da li nam to vezuju i reči na mašnicu???... Mogu da se složim sa mišljenjem da je Muzika najčistija stvar na svetu... I više od toga!!!...
Obazrivo se odnosite prema onima koji se ovih dana mnogo hvale, jer od takvih u ovom životu nema neke naročite vajde... Neverovatno, kako se neke dobre želje, tako brzo ostvariše... Ovo je zaista prvi dan po svemu... Dan najlepše muzike... Dobrog i vedrog raspoloženja... Sveradosnog srca i duha... A što onda ne bi bio i dan, što mudrijih i bogatijih misli... Zato već na Početku svih početaka sa oznakom 2014, otrgnimo iz preizobilnog izvora života, samo ono najvrednije za sebe... I bez trunke zaborava, recimo: najdivniji Živote Tebi Hvala... ŽIVOT JESTE KONCERT, STOGA SPREMNO UŽIVAJTE U NJEMU, U SVEMU... Ne bih da ujutru zakasnim na Bečki novogodišnji koncert... Zato sada idem... Mirne i najlepše snove i noći ove... A sve što eventualno "iskoči" ispred mene nepristojno i ružno, prevrnuću i obrnuću u svoju korist, pa preokrenuti na duhovito... Hahaha... Dok je pametne glave na ramenima, biće i nešto od takvog Čoveka... Baš je lepa i mirna Godina nova ova 2014 - pitoma i topla, nema zime nema snega... Neobično obična, ali posve dobra i opasno nova... Ali podvlačim - DOBRA... OVAKO NEKA POČNE MOJA 2014 I GODINE SVE DALJE... Odmah na Velikom početku Nove godine izvrsne i dobre ove 2014-e, okrećem novi listak hartije nove bele... NOVO POGLAVLJE ispisujem i na početku 2017-e... Vreme procvata novih velikih dobrih ideja kod mene, tek me naravno čeka... Zato odmah na početku podvlačim planove krupne i bitne samo za mene, pa ih stavljam u prvi plan... I sa uspešnim korakom započinjem odmah sutra - jasno i glasno, da sve olako realizujem i sprovodim u valjano delo... I da naglasim ono najbitnije - da sam živa i zdrava još 100 godina... A i svi ovi uz mene... Ništa nisam čula... Ništa nisam videla... I mnogo mi je lepo... Udri petardu i večeras na veselje!!!...
''Воде одлазе и долазе, а шљунак остаје'' -(Грузијска пословица)...
Svaka divna reč dolazi baš onda kad treba...
I svaku divnu reč, oberučke u srce svoje primam...
Svaka dobra reči okupiraj srce moje...
Jer duša ište reči dobre...
Divne i dobre - budite sve reči moje..
Andrić: "U takvim trenucima, kad osetimo da nam se tle izmiče ispod nogu i ruke uzalud pružaju uvis, mi se nagonski hvatamo za ono što dotad nismo znali da znamo i imamo. Pred nama iskrsavaju zatrpana iskustva i navike naših predaka za koje nismo slutili da žive u nama". "...postoji noć. Noć, kad sve pokrije tama, kad se svi ljudi sklone sa očiju i, oboreni umorom, legnu, zažmure i predaju sebe i svoju svest i sve svoje težnje i poslove - snu. Tada se može bdeti i sklopljenih očiju graditi nove slike drukčijeg života". "Na žalost, nesigurne prilike i slabe mogućnosti! Jer, ne može se večito ležati nauznak u travi, i nije nebo uvek vedro i modro, sa paučinastim oblacima kao neobičnim slovima i nejasnim a velikim porukama. Naoblači se dan ili padne mrak, ili te dojednom zovnu i pošalju na neki drugi posao. I to te zovnu - bar tako izgleda - uvek u najtežem i najlepšem trenutku. Osvajaš neku tvrđavu. Kao u gusarskoj pesmi ili pričama koje se čitaju u kalendaru". "Spasava se, naravno, samo trenutno, jer oseća da će uvek biti i kriv i kažnjavan dok god osvane ovde gde je i ovako kako je. To se lako promeniti ne može. Stoga treba bežati iz ovog sveta u kome se rodio i koji ga okružuje, i tražiti onaj pravi koji njemu odgovara. Zasada je bežanje mogućno samo u jednom smeru, kroz "prašumu" od trave i visokih vlati sa semenom na vrhovima, što se kao palme njišu nad njegovim licem - u modra, daleka prostranstva neba"...
Нема коментара:
Постави коментар