С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 14 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Почетак четврте школске године у Београду, омео је рат (као и што мене на почетку писања јутрошњег поста омете изенадни нестанак струје на свега пар секунди). По наређењу краља Петра извршена је општа мобилизација. Пошли сте у набавку ратне опреме. Са колегом Станојем Станојевићем распоређени сте на дужност референта за страну кореспонденцију штаба Дунавске дивизије првога позива. Ваш задатак беше да пратите ратне извештаје страних новина и да на основу тих сазнања обавештавате своје старешине о кретању непријатељске војске.
"Обукли смо цивилно одело, а шешире заменисмо официрском капом. Осетих се као прави ратник, а имао сам и џепни револвер са 5 оштрих метака. Био сам задовољан када ми се указала прилика да за штаб израдим какав цртеж или табеларни преглед састава наше дивизије. Са собом сам понео цртаћи прибор. Водио сам свој лични ратни дневник, који је остао при почетку Првог светског рата у мом стану у Београду, али је нетрагом несато. Жалим што ми је несато оригинал тог дневника, где су сви догађају забележени тачно у минут".
Почетак Кумановске битке - пресудне за цео рат. Некадашњи први флаутиста Бечке опере Марко Радосављевић, сада већ војни капелник, заменио је диригентску палицу и повео батаљон у јуруш. Но, плашљиве дезертере из бојног реда, враћао је у строј користећи при томе неколико мајчиних псовки. Ту борбу ослушкивали сте из порте манастира Забел, у који довлаче и прве рањенике.
"Стиже капетан Аца Здравковић, ађутант Божановићев, одличан војник и красан човек. Причао нам је ток битке. Топовска паљба не престаје. Једанаестог октобра одступили смо из манастира. Чујем да је погинуо Владета Ковачевић (син нашег историчара Љубе). Погинуо је и командант седмог пука Александар Глишић. Стигли смо у Челопек. Битка је окончана у нашу корист. Неколико дана смо Станоје и ја провели у Куманову. Од Турске је отето 60 топова, које је требало довући у Куманово. Тај посао организовао је кумановски српски свештеник са својим сељацима, који су волујском запрегом довлачили топове и смештали их у порту српске цркве. Порта је личила на убојни арсенал".
У тој цркви затичете и не баш леп призор - два мртвачка сандука. У једном почива Владета Ковачевић, а у другом Аца Здравковић. Станоје је своје дело "Српско-турски рат 1912 године" посветио Аци. Ту вас затиче и вест о ослобођењу Скопља. Крећете ка Скопљу и тамо затичете колеге Слободана Јовановића и Бранисалава Петронијевића.
"Ту сам спремао за Врховну команду изводе и преводе из немачких новина. Станоје је прикупљао податке о току рата. Стварни учесници битке (борци из прве линије бојног поља) мање су знали о целокупном току битке, него ми коморџије. Ноћу се наше уже друштво окупљало у хотелу "Слобода", којим је председавао Барнислав Нушић - весео, раздраган и шаљив. Свака његова реч изазивала је плотуне смеха. Ту се и картало".
Највећа Нушићева шала беше онда када је именован за окружног начелника у Битољу, где је раније био чиновник српског конзулата. Тада је у Скопљу поручио униформу по сопственој идеји, која је била смешна (комична). Дописници страних новина бише изненађени том његовом комичном појавом. Ваше друштво достави им следеће објашњење, наравно по Нушићевим препорукама.
"Саопштисмо да је Нушић постављен за адмирала српске ратне морнарице на Јадранском мору. И француски дописник је већ сутрадан јављао свом листу како Србија непоколебљиво испољава своје претензије на Јадранско море када је већ именовала адмирала своје будуће ратне флоте. Примирје зараћених војски закључено је 24 новембра. У Скопље је стигао штаб Дунавске дивизије првога позива. Божановић је произведен за генерала. Када смо му честитали на постављењу, замолисмо га да нас разреши дужности (били смо беспотребни). Одобрио је. У Београд стижемо 27 новембра, после 2 месеца одсуства из крвавог рата, а да нисмо ни омирисали барут".
У Београду сте распоређени на нову дужност. Били сте цензор на главној пошти. Отварали сте сва писма која су слата у иностранство, читали их и процењивали има ли у садржају тих писама нечег шкодљивог по државни инетерес. Завиривали сте тако у интимни живот других људи, при чему сте накупили тону тајни, о којима наравно поштено ћутите.
"Универзитет сам затекао пуст, но наш Семинар би проширен. Богдан Гавриловић постао је ректор. Вратио сам се научном раду. Било је то доба моје интензивне концентрације и дубоког размишљања. Радио сам натенане и без журбе. Њутна сматрам највећим научником свих времена. Тражио сам поље рада, где бих могао радити у тишини и без журбе. Нисам био створен за узбудљиве утакмице".
Живели сте повучено у научничкој радионици. Увек сте говорили за себе да нисте интересантна личност. Били сте затворени попут херметичког ћупа. У научничком позиву нашли сте угодно уточиште и ту сте били заштићени од многих трзавица, које су потресале свет. У научничкој радионици провели сте 40 година. Били сте чист теоретичар, а једини алат којим сте се служили била је ваша глава (мозак, ум) - тај ћуп ваше учености.
"Математичка мисао је животворни зрак, који је створио све те егзактне науке. Она их храни и подиже својом топлотном снагом. Одлучио сам да завирим у Метеорологију. Обратио сам се колеги Павлу Вујевићу наставнику Метеорологије и Климатологије. Виша математика још није била продла у ту науку. Један од најглавнијих предмета свих мојих каснијих испитивања биће проблем ледених доба. Човечји род је преживео неколико оваквих векова хладноће, од којих је сваки трајао хиљаде година. Наука је била пред великом загонетком: Шта је било узрок тим страшним климатским променама?".
Априла 1913 у Београду се сусрећете са другом Николом Жупуновим, који је путовао из Бугарске за Немачку да тамо поручи материјал неопходан за обнову порушеног моста преко реке Арде, који је пострадао у борби око Једрена. На помолу беше нови рат. Кључ тог питања висио је у рукама Николе Пашића.
"Седамнаестог јуна одјекнула је вест да су претходне ноћи Бугари мучки напали нашу војску на Брегалници и да се воде борбе, док је исход битне неизвестан. Рат је завршен 28 јула 1913 миром у Букурешту".
Из тог периода памтите и неке свечаније манифестације.
"Свечана сахрана карловачког патријарха Лукијана Богдановића, на коју је Српска влада послала ђенерала Божидара Јанковића, команданта Треће армије, која је ослободила Косово и издржала главни напад Бугара на Брегалници. Његова појава и присуство преобразили су ову тужну свечаност са опелом у одушевљено славље".
Боравећи у Даљу посматрали сте из ваше баште на обали Дунава прелепо звездано небо. Размишљали сте о Месецу. Убрзо сте се нашли пред тежином огромног космичког задатка.
"Шаренило Земљиних климата збуни ме, облаци нашег неба наоблачише моје чело, свака киша учини ме покислим, а када би дунуо ветар, а нарочито београдска кошава, запитао бих се: Ко би могао похватати у математичке обрасце све ћуди Еолове?".
Но, ваше расуђивање јесте врло интересантно. Поделите га са нама.
"Наша атмосфера је женске природе и она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче и бесни. Она је добра мајка, роси и натапа наша поља, штити снегом зимске усеве. Сваки предео Земље има своју средњу климу, која се није осетно променила у току векова. Био сам млад, у најбољим годинама за такав подухват, пун самопоуздања и одважности. Хтео сам да рачуном докучим средње температуре Земљиних упоредника. Нико није озбиљно покушао да створи математичку теорију климе. Јачина Сунчевих зракова није пре 1913 била измерена као што ваља. Уочио сам овај велики космички проблем".
Четири деценије били сте професор Универзитета и 3 деценије члан Српске академије наука. Студенти су вас волели. У слушаоници за време ваших предавања владало је весело расположење. Но, на испиту сте били веома строги. Шта сте најређе и најрађе говорили студентима?
"Е, драги моји, ово не морате прибележити, већ само слушајте. То су били уметнути делови из историје наука, цртице и анегдоте из живота великих научника, причања о интересантним астрономским чињеницама, природним појавама, проналасцима, па и покоја шала".
Хвала Професоре... До сутра...    

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 13 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

 

Освануо је леп јесењи дан тог 3 октобра 1909 (као и јутрос овог 23 октобра), када сте из мале Мишарске београдске улице (из куће вашег деде) закорачили на нову дужност - место професора на катедри Примењене математике. Били сте најмлађи професор на факултету и декан вас је дочекао као мезимца своје породице. У тој породици било је 8 редовних и 10 ванредних професора. На катедри сте наследили Косту Стојановића.

"Одржао сам присутно предавање. Мој нови колега Јован Цвијић дотерао је то моје предавање и објавио га у Српском књижевном гласнику. Након предавања почастио сам колеге у кафани "Грчка краљица". Тог јутра уселио сам се у нови стан, у кући Фердинанда Бојмела у Балканској улици на неколико корака од хотела "Москва". Знао сам из искуства да у животу има тренутака када треба показати своју вредност и онда се од те вредности живи као од стеченог капитала".

Флашицу коњака увек сте носили на путовања у ручном пртљагу. У Даљ сте одлазили за божићне и ускршње празнике, као и за летњи распуст. Ту би приштедили плату. Живели сте скромно и безбрижно. Најближи колега беше вам Михаило Петропвић. На факултету имали сте 6 часова недељно. Други ваш искрен и веран пријатељ био је Богдан Гавриловић. Шетали сте Калемегданом. Ваш круг пријатеља се проширује. Ту су још Јован Цвијић и Богдан Поповић. Одлазили сте у кафану "Моска". Били сте деловиђа факултета и водили сте записник факултетских седница пуних 10 година, јер сте били најмлађи по годинам службе.

"Круг ванредних професора Филозофског факултета био је елитан. Скоро сви су  стекли докторат на страним Универзитетима. Били су истакнути научници. Били су супарници  у тој трци за ранг редовног професора. Радили су пуном паром и објављивали су рад за радом. Њихови узајамни лични односи су се покварили. Било је ту жучних полемика и много зле крви. Држао сам се изван свега тога. Био сам у пријатељству са свима. Био сам нежењен и могао сам се посветити искључиво научном раду. О далекој магловитој будућности нисам уопште бринуо. Уживао сам у садашњем тренутку, који ми је постајао све милији".

Указа се веома брзо шанса да одмах постанете редован професор, јер је катедра механике на Техничком факултету остала упражњена, а и плата би вам била знатно већа. Ви сте то место одбили и за њега препоручили Ивана Арновљевића. Нису вас послушали. Расписали су конкурс, на који се једини пријавио Арновљевић. Осим Богдаан Гавриловића, нико није имао толико научних радова као Арновљевић. Сви професори заједно имали су много мање. И они се потрудише да осујете Арновљевићев долазак на факултет, јер по закону строго је прописано да професор Техничког факултета мора бити дипломирани инжењер, што по њиховом мишљењу Арновљевић није био.

"Два референта су требала да испитају Арновљевићеве научне и формалне квалификације, па да о томе поднесу извештај. Мени из Беча стиже докторска диплома Арновљевића и са том дипломом одјурим до Богдана Гавриловића. Договорили смо се да ћутимо. Судбоносна факултетска седнице на којој референт у свом извештају велича високе научне и стручне квалификације, али са болом у души говори како Арновљевић нема формалних квалификација - није дипломирани инжењер. Богдан извади Арновљевићеву докторску диплому и тако он једногласно бива изабран за редовног професора Механике на Техничком факултету, где је провео наредник 30-ак година и остаде вечити нежења".

Велики летњи распуст проводите у Даљу. Родбина се окупља. Долази сестра Милена, брат Богдан (професор реалке у Земуну) и рођаци. Долази вам и друг Михаило Петровић. Иако беше неустаршив риболовац, није умео да плива. Чак се 11 пута давио у Сави и Дунаву. Позвали сте га у личну школу пливања. Све сте припремили да га тој вештини подучите. Но, Мика је побегао из реке главом без обзира.

"Сав мој големи труд да га вратим у реку и за који смо у Вуковару и чамац направили, остао је безуспешан. Обрукасмо се обојица - ја као учитељ и он као ђак".

Тада у Даљу мајка је начела једну вашу болну тачку, једну од оних заиста досадних животних тема - женидбу.

"Ја на то нисам ни помишљао. Био сам навикнут на лакомислени живот нежење. Видео сам како бедно живе моје породичне колеге. У Београд сам дошао да будем научник, а не предавач. Ујка Васи сам рекао да не намеравам да се женим, што мајци нисам смео казати".

Тада сте написали молбу Земљској влади у Загребу, тражећи отпуст из држављанства. Добили сте позив аустро-угарског конзулата у Београду. Ту вам је речено да је одобрен редаован прелаз из аустро-угарског у српско држављанство. Платили сте 32 круне. Изашли сте из конзулата застиђени, јер нисте рекли ни једу лепу реч о држави у којој су Миланковићи проживели у сваком добру и благостању 200 година.

"Добијам затим позив из суда београдске општине. Требало је да положим заклетву поданичке верности. Ту срећем и сликара Марка Мурата, који је дошао истим послом иако беше католик. Обојица смо положили 3 прста на православно јеванђеље и изговорили смо заклетву. Проти смо у руку ставили сребрењак од 5 динара. Добијам затим позив да дођем у суд београдске општине на војну асентацију. Отишао сам у војни округ на лекарски преглед. Срео сам Владу Белића (брата мога колеге) капетана српске војске. Он ме лично одведе команданту округа - пуковнику Лешјанину. Без формалности увршћен сам у војску Краљевине Србије".

Ваше амбиције нису биле нимало скромне. Тежили сте да будете научник великог формата и поставили сте себи високе циљеве. Но, имали сте истанчан осећај за реалност, па тако нисте никада почињали оно за шта себе нисте сматрали дораслим. Увек сте наилази на успехе, а пре доласка у Београд опробали сте се на пољу науке.

"Почиње зидање модерног београдског хотела "Бристол". Архитекте ме позваше да израдим статичке рачуне и цртеже за бетонске таванице и да се прихватим надзора над извођењем радова. Рекоше ми да ћу зарадити лепе паре, но ја сам непоколебљиво одбио понуду".

Ипак учинили сте један изузетак и прихватили један други посао, не због новца, већ због објекта који беше много интересантан.

"Била је то изградња пројектоване железничке пруге Ниш-Књажевац. Мој школски друг инжењер у предузећу Питела - Петар Путник извео је то дело. Пруга је вијугавим током Тимока пресецала реку 19 пута. Ту је требало подићи гвоздене мостове. Путник се обраћа мени да му израдим статички рачун и пројекат за те мостове. Мој хонорар беше: да ми плати 3 недеље боравка у Бечу (600 динара). Путниково предузеће доби посао и заслужи милионе, а ја не одох у Беч због избијања српско-турског рата. За хонорар сам набавио ратничку опрему. У Првом светском рату порушен је само један од тих мостова, чиме је цела пруга била онеспособљена".

Светозар Прибићевић шаље вас као изасланика Министарства просвете, где сте председавали испитима зрелости у Вршцу, Земуну, Београду и Загребу. Вишом математиком годинама сте се служили са лакоћом. Математику сте одувек ценили. Знали сте више него што сте захтевали од својих ђака. Били сте добро организовани у свој тој самоучености.

"Лагранж је рекао: "Само оно научићеш добро што сам научиш!". Тако сам од лакомисленог младића, постао озбиљан научник. Прве 3 године мога боравка у Београду 7 мојих радова обележавају 3 етапе мог научничког развитка. Прва 4 од тих 7 радова баве се проблемима Рационалне и Небеске механике. Мој пети рад бави се теоријом Михелзоновог експеримента, што тада беше веома актуелно питање из области Теоријске физике. Шестим и седмим радом закорачио сам у једну ширу област и пред собом сам угледао Обећану земљу".

Но сву ту научничку лепоту прекинуће звуци нове ратне српске трубе, која се огласила и својим звуком вас позвала на браник отаџбине свете...

 

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 12 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Почетком фебруара 1909 преминуо је ваш брат Воја у Дубровнику. Нови јади надвили су се над вашим домом у Даљу, који полагано постаје пуст. Ваша бол услед овог губитка беше превелика. У том болу требало је одлучити како имање отргнути од даљег пропадања. Оранице и ливаде дајете под закуп. Задржали сте виноград и један пар коња, а од послуге само кочијаша и кравара. У локал ваше бивше трговачке радње, уселила се Даљска српска штедионица. Уз породичне невоље, полагано су надирале и велике светске невоље.

"Аустрија проглашава анексију БИХ, а у Србији избија анексиона криза, када је Србија пред Европу изнела српско питање, чиме су се узбудили духови читаве ондашње Европе. У Бечу сам начуо за ратну мобилизацију, но о њој није било нигде јавне речи. Из новина сам наслутио да се на Србе у монархији спрема хајка. Јавно се оптуживала влада Србије. А када сам видео возове напуњене војницима, осетих да се налазим у непријатељској земљи".

Хајка против Срба почела је 3 марта 1909 велеиздајничком парницом и после завршетка анексионе кризе (када је Србија изјавила да анексијом БИХ нису повређена њена права). Хрватски барон Павле Раух, против кога беше цео хрватски сабор (зато га није ни сазвао) имао је потребу да оснује Велику техничку школу у Загребу. У комисији беше професор пољопривредне школе Хлавинка и задатак те комисиује беше да се обрате вама.

"Хлавинка ме пролећа 1909 посетио у Бечу и саопштио ми ту понуду (место професора будуће Велике техничке школе у Загребу, на катедри механике или армираног бетона). Рекао сам да морам размислити и да ћу писмено одговорити. у Загреб ми се није ишло због Рауховог режима, но пријатељски настројеног Халвинку нисам могао одбити напречац. Пишем писмо Богдану Гавриловићу молећи га за савет. Богдан ми пише да би ме Филозофски факултет Београдског универзитета радо видео у својој средини, јер катедра примењене математике стоји упражњена".

Али, ви би тамо били ванредни професор са годишњом бедном платом од 3 хиљаде и 300 динара. Богдан је рачунао на вашу љубав према науци и српском народу. Тај предлог требали су да поднесу Филозофском факултету Михаило Петровић и Јован Цвијић. Отићи из великог Беча у мали Београд и то из Беча у коме сте се развили и стекли сва могућа признања, уз сав ризик да исто нећете наћи у новој средини.

"Пребирао сам по мислима и питао се: да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми нуди оно што може да ми пружи. Рекао сам Богдану да ћу се примити те дужности, ако будем позивом изабран. Никоме нисам говорио о својој одлуци, да ме неко не би поколебао у томе. Но, ја сам се сам поколебао и сумњао сам у самога себе. Био сам мекушац размажен удобним животом у великој светској вароши. Кад оставих бечко научно нагомилано благо, тек онда сам осетити сву своју сиротињу".

Анексиона криза је преброђена и више нико у Бечу није мислио, слутио, а ни веровао, да рата може бити. Из Београда нису стизале вести. У Бечу сте провели најлепше године (од 17 до 30). Растанак са Бечом падао вам је тешко. Крајем месеца јула стиже вам телеграм из Београда. Руке су вам задрхтале. Кратко и јасно: "Изабрани сте за професора" у потпису Јован Радонић, деловођа савета Филозофског факултета Универзитета у Београду.

"После толико неизвесних дана, та вест ме изненадила и обрадовала. Осетио сам да се испред мене отвара неки нови живот. Заплакао сам. Насмејао сам се и схавтио да није у новцу сва срећа живота. Стари Браузеветер ми рече да у његово предузеће могу да се вратим кад год то пожелим. Тако сам и мислио: ако у Београду не нађем оно што сам очекивао, вратићу се назад у Беч. Био сам расположен, а мој нови положај ми је ласкао".

Старом Браузеветеру ускочили сте у помоћ иако он то није захтевао од вас. Наиме, фабнрика хартије у Шлегмилу настадала је у пожару и сада је требало обновити све и подићи таванице од армираног бетона. Хитно им је требао инжењер, кога Браузеветер није имао тренутно на располагању. Ви сте се сами понудили и изашли сте тако у сусрет. Отишли сте на лице места и направили предрачун. Онда сте свратили до Атилија, јер је Киба била удаљена свега 3 километра.

"Велику новост саопштавам Атилиовој породици. Сви су били одушевљени и свечано смо то прославили. Био сам опијен слављем, вином и њиховом љубазношћу. Умало да то вече запросим руку његове ћерке Лоте (но сетих се мајчине клетве да се не женим странкињом). Тако сам пропустио одличну животну партију. По повартку у Беч затекао сам опширније писмо од Богдана, који ми јавља да сам изабран једногласно. Указ о мом постављену треба да потпише министар просвете Љубомир Стојановић. Указ је потписан 22 септембра 1909 (9.9.1909. - по старом календару). Прво сам у предузећу завршио све започете послове".

Почеле су припреме још у Бечу за будући позив. У библиотеци Бечке технике прегледали сте књиге и бележили сав потребан материјал за ваша будућа београдска предавања. Ту сте спремили и своје присутно предавање.

"У Бечу сам имао луксузан стан, а знао сам да ћу у Београду становати у неком намештеном скромном собичку. Већи део намештаја послао сам у Даљ. У Београд сам послао само писаћи сто и библиотеку. Опростио сам се са познаницима. Возом 1 октобра 1909 пођох за Београд. Тако се завршио мој живот у бившој хабсбуршкој монархији. Болно сам то осећао. На мом путу ка Београду промицале су прве и лаке јесење кише".

Инжењерски добро плаћен позив у Бечу заменили сте бедно плаћеним научничким позивом у Београду. Аустро-угарско држављанство заменили сте српским држављанством, на које сте морали једно извесно време и чекати.

"Мој положај би лепши за разлику од неких мојих савременика, а ево и зашто. Мени није учињена неправда. На тај положај дошао сам добровољно и то на место које ми је понуђено. Имао сам отворену могућност повратка и могао сам да се вратим одакле сам и дошао. Прва година за мене била је пробна година. Хтео сам да видим да ли ћу ту и  остати".

Таква катедра Примењене математике није постојала ни на бившој Великој школи. Уместо ње постојала је катедра Рационалне механике, коју је водио професор Мијалко (чије презиме сте прећутали). Мијалко беше зет професора Димитрија Нешића и то сродство беше једина и највећа квалификација за његово професорско намештење.

"Био је добар човек и заслужан је за развитак библиотеке математичког Семинара. Он је Михаилу Петровићу за усољену ртибу, уступао свој кредит за набавку књига. Петровић је тај новац искористио за набавку математичких часописа. Била је то корисна научна трампа. Мијалко је имао амбицију да публикује велико замишљено дело у много свезака (дело о Рационалној механици). Из штампе је изашла свега једна свеска и она је обелоданила - колико Мијалко није дорастао тој научној дисциплини (но о чему се међу слушаоцима много пре све то и знало)".

Са почетком рада Универзитета, Петровић и Гавриловић су знали да Мијалка треба елиминисати, на леп и неувредљив начин - а најкорисније би било Рационалну механику подунити Небеском механиком. На Универзитету би требало предавати и Теоријску физику, као допуну Математици, Механици и Физици. Но, да се вратимо вашој личности, која је ипак моја велика преокупација ових октобарских дана.

"Незгодно је и тешко говорити о самом себи, а притом избећи сво хвалисање, али и лажну скромност, која је такође одвратна. Најбоље јесте бити истинит и искрен (у чему се до сада примећујем у многоме слажемо и ја и ви и ви и ја). Бити истинит и бити искрен. Нећу крити - у младим годинама био сам лако поводљив, несталан, романтичан и заљубљив. Моје младалачко доба беше препуно различитих странпутица. Судбина свих аутобиографија јесте да оне остану недовршене. Ово дело сам писао надохват - кад стигнем. Зато сам га и поделио у краћа поглавља, а свако поглавље јесте засебна целина".

Ваш главни снадбевач књигама у то време у Београду беше чувени књижар Геца Кон. Но, пошто вам је патент од бетонске таванице још увек доносио годишњи приход, услед тога могли сте о зимском распусту приуштити себи одлазак до Беча, где сте набављали све потребне књиге. Какви сте били као предавач?

"Белешке никад нисам носио са собом на предавање, јер то не оставља добар утисак на студенте. Предавао сам слободно, додавајући у предавање подробнија обавештења, но што се налазило у концепту. Живо и радо се сећам својих предавања. Имао сам свега двадесетак слушалаца, који су редовно долазили. Математичке обрасце писао сам уредно по табли и са непетом пажњом да ми се не би покрала која грешка".

Много сте видели, сазнали, окусили, доживели и преживели... Живели сте у царевини, краљевини и републици... Били сте слободан грађанин и у браку, и у војсци и у државној служби... Преживели сте два балканска и два светска тешка страшна рата... Били сте на бојном пољу, у логору, у затвору, у интернацији, у окупацији... Доживели сте горко и лепо исксутво, угодно и тешко... Но, о свему томе у наставцима преосталих прича и причања...     

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 11 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

И таман кад сте решили да се повратите највернијој љубави - науци, остало је још нешто од остатака непрежаљене прошлости. Наиме, са Алисом као да нисте дефинитивно прекинули. Ви сте се са њом дописивали. Она је писала дуга љубавна писма, на која сте ви одговарали још дужим писмима. Но, све је трајало док она није нашла новог обожаваоца у Ници. А за вас су тек уследиле нове животне прилике и промене.

"Зграда Бечке технике се дозиђивала, како би се њена запремина увећала за 1/3. У лицитацији за бетонске радове комисија се изјаснила за моју и Кројцову таваницу. Тај посао поверен је предузећу барона Питела, а ја сам лично руководио тим послом. Моја бетонска таваница није пропуштала звук. Мој стари професор Брик ми у поверењу шапну да ће на Техници бити основана катедра за армирани бетон и да ће предложити мене као најбољег кандидата за то место".

Тада сте упозорили професора Брика да то неће бити могуће, с обзиром што сте Србин. Сами сте добро знали да се не би могли одрећи своје нације и поред свих њених мана. Но, на градилиште технике долази и Едуард Аст са врло чудним захтевом и примамљивом понудом.

"Аст беше власник бетонског предузећа и он ми се обрати питањем да ли бих његовом предузећу хтео да дам лиценцу за извођење таквих таваница. Посаветовах се о томе са сувласником патента Кројцом, а затим и са Васом Тодоровићем (Србином из Бачке), који беше овлашћени првозаступник при стицању патената. Правно, имали смо слободне руке да се нашим проналаском користимо где год нам се за то укаже повољна прилика".

Дуго сте размишљали. Нисте знали - шта урадити: нити прихватити, а нити одбити Астову добру понуду. Ваши пријатељски односи са Негрелијем били су помућени (обостарном кривицом) када се замеристе око нове дактилографкиње, у коју сте обојица били заљубљени. Чак сте дали и отказ, на шта бароница Пител више није могла утицати. Потписали сте уговор са Астом на 10 година. Разишли сте се пријатељски.

"Првог јануара ступио сам у предузеће "Ед. Аста и другови". Нашао сам нови стан. Отпутовао сам у Трст, где се подизала школска зграда часних сестара "Урсулинки", где су извођене таванице мога система. Убрзо пођох у Грац и Брно".

Све је ишло што би се рекло: добро, да боље не може ни бити, а онда су се као по неком неписаном прваилу појавиле и прве компликације.

"У то доба Астово предузеће узело је себи за право да изводи бетонске таванице и по систему женевског инжењера Молена, које су биле јефтиније. Муштерије су бирале шта желе. Молен је нудио и хвалио своју робу свугде. Мени је било испод части да тражим и прикупљам муштерије за своју таваницу. Нисам имао за то способности, а ни воље да се за то накнадно оспособим. Нисам имао елана. Био сам мрзовољан и нерасположен. Шефовима саопштих да ме такав положај не задовољава. Осећао сам се недораслим за тај посао. Рекао сам им да патим од јаке неврастеније (неурастенија). Узео сам одмор".

Одмор од 15 дана провели сте у Кибу на имању Атилија Рела, где беше изграђен првокласан пансион. На посао се враћате видно опорављени. Добијате писмо од чика Андрије, који вас опомиње да на свом проналаску не заснивате будућност. Но, вас је још нешто онерасположило тих дана.

"Сусрет са једним бечким архитектом, који ми рече да је код њега један заступник Астовог предузећа рекао за моју таваницу да не вреди много и да су њени изолатори од трске легло стеница. Овај архитекта је тражио од мене да учиним попуст на своју таваницу. Био сам гневан. Тражио сам раскид уговора. Пошто нису могли да ме задрже у предузећу, рекоше ми да нисам при чистој свести".

Разишли сте се пријатељски. Овим је завршена ваша каријера проналазача. Знали сте да није тешко начинити проналазак, већ је најтеже извући новчану корист из проналаска. И ту корист не убира проналазач, већ корисници његовог патента, капиталисти и окретни трговци. Проналазач увек остаје кратких рукава и очерупан до голе коже - што се десило чика Андрији и Николи Тесли, који остарише у крајњем сиромаштву и беди.

"За искоришћавање патента потребно је имати трговачког духа и бити спреман на правне спорове са препреденим зликовцима. Нисам имао тих способности, а ни живаца. Зато одлучих да своје проналазачке способности употребим на оном пољу где су њихови плодови заштићени од свих трзавица и обешењаклука (а то је поље науке). И све то остаје неприкосновена својина за будуће векове свих векова".

Пријавили сте 23 марта 1908 опет заједно са Кројцом нови патент: тиче се бетонске таванице изведене на готовим фабрички начињеним носачима. Пустили сте да се добијени патент угаси и жали сте касније због свега тога.

"Хербст беше срећнији проналазач од мене. Упознао сам га на једној парници вођеној у Југословенској управи за заштиту индустријске својине. Хербст беше тужилац против Авраменка (једног нашег Руса) који се у савезу са једним нашим предузимачем огрешио о Хербстов патент. Као стручњак седео сам међу судијама, а суђење је трајало преко 4 сата. Спознао сам тада сав трновит пут којим је Хербст морао корачати целога живота да би се одбранио од пљачке. За такву вечиту борбу нисам био способан и подлегао бих ранама већ на половини пута".

Као научник мирно сте проживели живот и убирали плодове својих научничких дана, без борбе и парничења. Првог августа напустили сте предузеће "Аста и другови". Као беспосличар шетали сте бечким парковима и кафанама. О запослењу нисте размишљали. Хтели сте да опоравите живце. Добијате војни позив - 18 августа војна вежба у Осијеку, а маневрима ће присуствовати и сам цар. Но, пре тога случајно навратисте код једног врло важног познаника.

"Беше то инжењер Бен Браузеветер - син великог предузимача. Испричао сам му случај са Астом. Био је забезекнут. Рече ми да после војне вежбе обавезно дођем код њега, јер би он и његов отац били срећни да ме добију за сарадника. Рекао ми је још да ће размишљати како да у свом предузећу нађе занимање које би одговарало мом карактеру и мојим способностима".

Војну вежбу провели сте у својству курира и набављача. Ваша дивизија би увеличана славом и похвалама.

"За време ратничких покрета наше дивизије, бринуо сам само о 4 ствари: шта појести, шта попити, шта попушити и где провести ноћ. Живео сам природним животом месождере животиње, као смели мачак. Такав живот скинуо је све остале бриге са моје душе. Окрепио сам тело и освежио живце. Све то излечило ме је занавек од нервозе и неврастеније, боље него иједан санаторијум овога света. Вратио сам се у Беч подмлађен, свеж и оптимистичан".

Ваша инжењерска пракса поклапа се са раздобљем великог процвата индустрије и гарђевинарства у Аустроугарској монархији. Било је то златно доба за инжењере и предузимаче. Пројектовали сте и армирано-бетонске мостове.

"За време мога боравка у предузећу Питела и Браузеветера, саграђени су мостови у Крању и Ишлу, а изграђени су и планови за мостове у Љубљани и Салцбургу. Пројектовао сам их као засвођене бетонске мостове (љубљански са једним, а салцбуршки са 3 распона)".

Бечка бетонска предузећа оснивају удружење "Бетон-Ферајн", које је требало да врши испитивање чврстоће бетонских конструкција и на тим испитвањима ангажовали су и вас. У борби за изгласавањем нових модернијих прописа, удружење се поделило на две јаке странке. Дебата беше веома жучна. Ви сте рачунским путем показали до које границе се сме ићи што се тиче напрезања бетона. Ваш предлог је прихваћен и послужио је за нове савременије прописе о армирано-бетонским конструкцијама.

"Четири сасвим једнака бетонска стуба, истих димензија и арматура, начињена од исте мешавине бетона, сломила би се под доста неједнаким оптерећењима. Брик ми рече да је то бескарактеран материјал и да ће се бетон опаметити. Искусни Брик беше у праву. За 40 година бетон се сталожио и опаметио. Фабрикација цемента се усавршила и тако се дошло до поузданијег бетона. Но, мени се бетон тада огадио".

Били сте несталне и заљубљиве природе и у науци. Та несталност показало се да је имала и добрих страна. Освртали сте се и лево и десно, пре него што се вежете нечим за цео живот. Тражили сте оно што најбоље одговара вашим способностима, наклоностима и интересовањима.

"Имао сам времена за приватне студије. Након канцеларије, завршавао сам у библиотеци Технике. Проширивао сам знања из небеске механике и теоријске физике. Кретања небеских тела. Наш планетарни систем. Максвелова електромагнетна теорија светлости, која је тек продирала из Немачке. Развила се и теорија електрона. Недостајало ми је знање из векторске анализе. Посећивао сам предавања из теоријске физике. Окупљао сам око себе сродне душе које су имале исту такву духовну потребу као и ја".

У Бечу је за време вашег школовања живео Србин - практични инжењер Иван Арновљевић (11 година старији од вас) рођен у Великој Кикинди, кога је "Матица српска" стипендирала да се школује на Бечкој техници, где је 1892 положио инжењерски испит. Постао је цењени инжењер-конструктор великих бечких предузећа за гвоздене конструкције и мостове. Године 1905 Арновљевић из приватне службе, одлази у државну.

"У Бечу је образована "Дирекција за изградњу водених путева". Ту почиње да ради Арновљевић. Радио је на пројектовању речних канала. Спријатељили смо се. Био је сушта супротност од мене: сталожен, скроман, повучен, миран, штедиша. Ја сам био авантуриста који је немилице трошио сваку пару. Био је чиста и благородна душа, неспособан за злобу, мржњу и завист. Везала нас је љубав према науци. Добио је Арновљевић као главни задатак да пројектује и статички испита гвоздени мост канала преко реке Саве. Од 1906-1910 објавио је 10 научних расправа у стручним техничким часописима Аустрије и Немачке".

Друге ваше сродне душе из кружока љубитеља науке били су још: инжењер Терцаги и Тонио (син Атилија Реле). Тонио Реле завршио је најбољу аустријску школу (академска гимназија у Бечу), а у том његовом разреду учили су још Ервин Шредингер и Ханс Тиринг. Шредингер - будући професор Универзитета у Берлину и добитник нобелове награде за физику, прослављен својом таласном теоријом механике кванта. Туринг - будући наследник професора Хазенерла на Универзитету у Бечу. А Реле - будући професор математике на Бечкој техници.

"Тонио Рела имао је љубав према чистој науци, но његов отац хтеде да га начини практичним инжењером. Тада сам Атилију дао на читање биографију славног физичара Хајнриха Херца, који се у младости нашао на истој раскрсници. Херц пише писмо оцу. Атилио је плакао прочитавши то дирљиво писмо и пристаде да Тонио студира математику".

Са овом тројицом пријатеља по духу, виђали сте се сваког петка. Ваше седељке трајале су до дубоко у ноћ. Тема разговора била је наука. Покушавали сте да Арновљевића и Терцагија натерате на технички докторат. Но, Арновљевић иако је имао за собом вишео бјављених научних радова и свега 40 година, услед недостатка воље и младалачког полета одустаје, јер му беше мрско да се врати у улогу ђака. Док је Терцаги, млад, полетан и предузетан мислио сасвим другачије.

"Нас четворица постадосмо сви професори Универзитета. Те положаје нисмо заслужили свим овим нашим седељкама и разговорима. Научницима нас је начинила наша велика љубав према науци. Љубав према науци нас је окупљала на све те састанке и дружења".  

  

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 10 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Постали сте по рангу највиши намештеник предузећа барона Питела. Били сте млади и амбициозни, па вам је то у неку руку и ласкало. Радили сте само оне пројекте, који су одступали од устаљених шаблона, који су били оригиналнији и који су изискивали већу примену теорије. У бироу сте радили по читав дан, али сте обилазили грађевине на терену вршећи надзор. У Београд сте ради тога одлазили чак 7-8 пута.

"Често сам путовао у Београд. Путовао сам орјент-експресом у време када у Београду избија штрајк у шећерани. У време тих мојих честих путовања и Велика школа јесте уздигнута на ранг Универзитета. Те 1906 завирио сам на Универзитет. Завирих на списак катедре примењене математике на филозофском факултету. Три предмета (рационална механика, теоријска физика и небеска механика) - три гране егзактних наука којима сам се најрадије бавио. Катедра беше заузета способним наставником Костом Стојановићем".

Дуго сте посматрали ту таблу, а када сте изашли на београдску калдрму, постадосте утешени својим друштвеним положајем већ стеченим у Бечу, где сте били прилично виђена личност и то у широким бечким круговима, а било вам је свега 27 година. Ваше таванице су вас полагано прославиле.

"Обријаних бркова изгледао сам као жутокљунац. Почео сам ћелавити. Одебљао сам и трбух ми се заоблио. Мојим личним везама предузеће барона Питела, добило је послове у Славонији, у Осеку (у Шеперовој пивари, Рајзнеровој фабрици жижица и у згради Драјбхолцове куће) где су изведене бетонске таванице мог система. И у згради Српске црквене општине у Земуну урађено је исто".

За време владе барона грофа Тодора Пејачевића оформљена је хрватско-српска коалиција, која је 1906 на изборима однела убедљиву победу, а ваш ујка Васа беше изабран за посланика у загребачки и пештански сабор. Гроф жени старијег сина, но у будућем дворцу за млади брачни пар у Нашицама у сутерену појавила се подземна вода, од које се ширила свакодневна мемла. Грофовски пар позива вас у помоћ да извршите санацију објекта.

"Посао није био лак, али је успешно довршен и сви проблеми су санирани. Моје бетонске таванице нађоше примену и  у Мађарској, при градњи позоришта и Народне касине у Весприму - тих лепих здања које је пројектовао талентовани архитекта Међасаји (ученик Ота Вагнера). Најдаља тачка до које су допрле моје таванице, била је на северу гранична варош Аустрије Одерберг (сада Бохумин у Чехословачкој). И друге мађарске грађевине - мост код Банхиде преко железничке пруге Беч-Пешта, силоси фабрике гипса у Егерешу, велика канализација вароши Кошица (данас припада Чехословачкој)".

Набавили сте нови модернији стан, који је више користио брат Богдан (прешавши из Париза у Фиренцу на студије), а и Јова. У том укусно намештеном стану био је и клавир. Понекад би отишли у позориште. Две године одлазите на приредбе Бечког концертног удружења у великој сали Бечког конзерваторија, на извођење бетовених симфонија. Куповали сте намештај, а собу сте украсили сликама: Архимеда, Њутна и Леонарда. Само сте пар пута сели за писаћи сто, а на велики диван за размишљање, нисте сели ниједном. Ваш први сусед врата у врата, беше једна врло интересантна личност.

"Беше то стан Атилија Реле главног инжењера Питела, кога сам упознао у Београду на лицитацији око канализације. Често смо се виђали. Позивао ме и у оперу. Сећам се извођења "Тристана и Изолде". А једном сам опет хтео да се реванширам за сву ту љубазност коју ми је указивао у свом дому и ван њега. Позвао сам га са породицом на малу закуску. Набавио сам све најбоље од најбољег. Тог дана из Даља стиже ми угојена печена ћурка, која је на путу до Беча  и промрзла по цичој зими. Ћурка је однела победу над свим бечким ђаконијама и задивила је све присутне. О њој се годинама после тога причало у Атилиовој породици".

У лето 1907 ваш рођак Јова бива постављен за начелника при министарству иностраних послова у Београду. Но, вас почиње да мучи нерасположење и неки нови талас туге услед болести вашег брата Воје. Стизала су вам мајчина писма препуна бриге. Мајка вас је преклињала да се оканете странкиња и да се не жените Бечлијком. Шта се дешавало по том питању и на том пољу?

"Није ми на ум падало да се женим, но мајчина писма су ме узнемиравала. Бојао сам се брака као живе ватре. Преплашио сам се као зец и решио да стругнем (побегнем) из мог новог друштвеног круга, како не бих упао у неку брачну клопку. У мени се разбуктавала жеља за слободом и доживљајима из млађих студентских дана".

Једног летњег кишног дана шетајући кроз отмени крај Видена, где су се налазиле палате Ротшилда и других богаташа Беча, приметили сте изванредно елегантну даму витког стаса и лаког хода. Ишли сте за њом,  а онда сте јој се храбро обратили.

"Измислио сам то питање, замуцао, а онда га изнова поновио. Она то примети, па ми уз осмех одговори. Смејали смо се слатко и то у дуету. Поклонио сам јој своју посетницу. Рекао сам да желим да јој се приближим. Она ми рече да ће размислити. Имала је племићко презиме "фон". Оставила је на мене силан и незабораван утисак. И данас после 43 године њен лик носим у души и видим је живу пред собом. Четири дана чекао сам њен одговор стојећи поред телефона".

Била је то Алиса, родом из италијанске вароши Удине. Била је несталне природе и још једна нова кокета на вашем животном путу. Била је створена за отмену куртизану и тако сте је и прихватили. Уз све то ништа вас није обавезивало на брак. Како је текла та ваша веза?

"Излазили смо на ручкове и вечере. Одлазили на излете у околини Беча. Била је лепотица којој су жене завиделе, а мени су завидели мушкарци. То ми је ласкало. Била је срећна и расположена. Њена веселост и осмех топили су тугу са мог чела. При једном нашем излету, покисла је, назебла и пала у постељу. Позвао сам доктора Шкарицу Далматинца. Он је рекао да је то озбиљна упала плућа. Брину осам о њој и неговао је ко никад никога. Сажаљевао сам је и туговао због ње и због себе у исти мах. Заволех је до пропасти. Знао сам да је не могу вратити у бољи живот. Чим је оздравила опет је мислила на провод".

Ваша веза беше привремена и знали сте да то није веза за цео живот. Но, вас је разједала љубомора. Увек сте "патили" од љубоморе. Знали сте да ће Алиса једном постати неверна, али вам је ипак бивала све милија. Били сте на рубу материјалне и моралне пропасти због свега тога.

"Нисам имао снаге да пркинем ту везу. Сваким нашим новим сусретом та веза је постајала све чвршћа. Мене изабраше за руководиоца послова у Кошицама. Побунио сам се и рекоа Негрелију да то не прихватам. Но, договорисмо се да се само повремено појављујем у Кошицама".

Алису сте ставили на пробу и велики тест. Њој сте испричали другачију причу.

"Њој сам рекао да идем на две године у Кошице. Она је ридала и плакала. Била је бесна, јер није хтела поћи у паланку. Ја сам је позвао да пође. Затим смо нашли решење. Она је отпутовала возом у Ницу. Брисао сам сузе на перону. Пошао сам кући без пребијене паре у џепу. Та чињеница јако ме обрадовала. Било је то сасвим довољно да оставим монденски живот и вратим се својој старој, јединој, правој и највећој љубави - науци". 

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 9 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Постали сте доктор техничких наука и то први у Срба... Ујка Васа је поводом тога уприличио свечану промоцију вашег доктората 17 децембра 1904. Кад сва та помпа прође, размишљали сте о запослењу. Чика Андија обећа да ће се побринути за ваше будуће запослење у једном немачком предузећу за грађење гвоздених мостова. И сами сте тражили посао у некој од бечких приватних предузећа. Бежали сте од државне службе, која по вама најспособније инжењере претвара у најнеспособније чиновнике.

"Имао сам намеру да ступим у неко велико бетонско предузеће. Написао сам 6 писама тим неким предузећима. После два дана, добио сам 5 негативних одговора. Одбијен сам. Од барона Питела (шесте фирме са списка), који је имао предузеће за бетонску градњу - још није стизао одговор. Прележао сам грип. Од чика Андрије стиже обавештење да ће се Аурело Стодола (познат по својим радом на теорији турбина, човек светског гласа и најзначајнија личност Циришке технике) заузети за мене. Зима беше најнеповољније време за тражење посла у грађевини. Отказао сам стан и отишао за Даљ".

Гувернантину собу у Даљу преуредили сте у научничку радионицу. Сада сте мисли ставили у слободан лет. Започели сте са изучавањем астрономије и небеске механике. Лутали сте по небу, које ноћу беше препуно звезда. Беше то небо које у Бечу никада нисте такво видели. Постајете астроном.

"Из наше баште видео сам целу небеску хемисферу у њеном пуном сјају. Имао сам и добар доглед, којим сам могао посматрати Јупитерове сателите, маглине и окултације звезда. Постао сам астроном - погледа упртог ка небеском своду. Размишљао сам о звездама. Нисам се бринуо како се стичу паре, већ како се згрћу нова знања. Из тог сна трже ме Јованово писмо пристигло из Београда".

Одлазите за Београд. Занали сте да је сигурно нешто у вези са преводом ваше дисертације на српски, коју сте упутили Српској академији наука.

"У Београду Богдан Гавриловић ми рече да је моја расправа дата на оцену Љубомиру Клерићу и још једном статичару (чије име желим да прећутим). Клерић и статичар рекоше да у мојој распарви налазе једну кардиналну грешку. Било ми је испод достојанства да се са њима даље објашњавам, а нисам хтео да београдску велику школу (подигнуту на ранг Универзитета) брукам пред страним научницима. Затражио сам од Српске академије наука да ми врати моју расправу. Објавио сам је на немачком језику у једном угледном часопису за математику и физику (55 годиште, почетком 1907). Њен главни резултат је већ 1908 прихватио професор Мелон у свом чланку о теорији сводова".

Из Даља телеграмом брат Воја вам јавља, да вам је чика Андрија нашао запослење у Нирнбергу, у Немачкој. Дошли сте у Даљ и започели паковање. Из Беча стиже писмо од предузећа барона Питела, који вам у прва 3 месеца нуди плату од 200 круна, а после тога можда и дугорочан уговор. У једном дану две фантастичне пословен понуде... Шта одабрати - код вас није било много дилеме?

"Кренуо сам првим возом за Беч, где се сусрећем са чика Андријом. И он се сложио да треба прихватити понуду барона Питела".

Од чика Андрије уз мноштво мудрих животних савета и поука, добили сте те опроштајне вечери и леп лењир-логаритам, алат достојан будуће инжењерске праксе и њиме сте се служили током целе праксе. Он је отишао у Цирих, а ви ступате 1905 у инжењерску праксу.

"Увек се питам: да ли је то била пука случајност или неминовност судбине, исписана у неопозивој књизи мога живота? Крајем јануара (двадесет петог) 1905 стижем у технички биро барона Питела. Требало је радити на генералном плану зе једно велико фабричко постројење за израду вештачке свиле. Био је то мој први статички рачун. Мој први пројекат. Статички рачун доврших за 3 недеље. Ускоро сам на гардилишту надгледао како се мој пројекат претвара у дело. Неко је већ хтео мимо пројекта монтирати електричну железницу без мога знања. Откривши то, почео сам накнадно да иозрачунавам та додатна напрезања. Дошао сам до прорачуна да ће таваница поднети сва та нова оптерећења".

Два месеца након тога, грађевина је предата власнику, а од предузећа сте на поклон добили 3 велике лепо урамљене фотографије фабрике, које вас и данас подсећају на први технички посао. Ваше предузеће убрзо се орпобава и на другом пољу - грађење хидроцентрала.

"Четврта по реду била је хидроцентрала коју је подизала фабрика хартије у Ребергу (мала брана изграђена у бетону, спојена са машинском зградом каналом ископаним у земљишту). Градилиште се налазило у близини варошице Ајзенкапел (која се после Првог светског рата налазила у саставу Југославије - Железна Капља). На том терену аустријских Алпа, обележавао сам трасу тог канала, извршавао прецизно нивелисање и давао упутства нашем руководиоцу посла. Предузеће барона Питела 1906 изгрдаило је канал за довод воде у Хиршвангу у Семериншком крају. Следеће 1907 пројектовао сам сличан канал за воду (акведукт) и за варошицу Питен у близини Беча. Исте године урадио сам пројекте за хидроцентрале босанских вароши (Бањалуке, Бихаћа и Крупе). Но, светски догађаји спречили су њихово извођење. Учествовао сам на пројектима 10 хидроцентрала".

Године 1905 предузеће барона Питела започиње са проширењем своје делатности и почиње да изводи радове на канализационој мрежи великх вароши. Вашим заузимањем први такав посао урађен је у Беогарду. Тако је главни град Србије добио савремену варошку канализацију. Међу младим београдским инжењерима срели сте друга Веселина. Дошли сте половином августа 1905 у Београд да предате понуду на лицитацију, на којој се појавише укупно 3 понуде.

"Понуда барона Питела беше најповољнија. Аустрија је донела победу над Немачком. Но, ту ме један банкар изненађује својом причом о бакшишу, о ванредним и непредвиђеним трошковима. Нисам се хтео примити те мисије, иако је банкар инсистирао да ме у то све лично упути. Банкет се завршио изјутра. Моје колеге одоше у Беч, а ја остадох у Београду са мамурлуком и непредвиђеним задатком. Одлучио сам да не предузимам ништа. Отишао сам на седницу у зграду Београдске општине. Седницу отвори председник Коста Главинић. Председник стручног одбора поче образлагати зашто тај посао треба поверити немачкој фирми. Устаје инжењер  Велислав Вуловић и поче побијати предлог стручног одбора".

Тог дана није долучено ништа. Дефинитивна одлука није донета, већ је све одложено за наредну седницу. Тада вам посатде јасно, да не треба учествовати у корупцији, већ да се против корупције треба енергично борити. Посетили сте одборнике који су били против предлога стручног одбора - њих 5 или 6. Најљубазније вас је дочекао Драгиша Лапчевић. Иако им нисте гарантовали новчану захвалност, они обећаше да ће гласати да посао добије ваша фирма.

"Идућој седници нисам присуствовао и њен ток нисам пратио".

Но, ипак сте добро обавештени о дешавањима на истој.

"Ту је долучено да се послови канализације повере двојици најјефтинијих понуђача: барону Пителу (савски), а Рели и Нефе (дунавски) колектор".

Пре одласка за Беч, свратили сте до банкара.

"Упитао ме је колико ми пара треба за моје гласове. Рекао сам - ништа. Онда је банкар зачуђеног погледа, као у шали рекао да ћемо нас двојица сада братски поделити суму од 50 хиљада. Пошто сам одбио, банкар ми је рекао да са оваквим принципима никада нећу постати богат".

Но, стигавши у Беч и Негрели вам поставља исто питање. Затим сте му испричали епизоду са банкаром. Но, Негрели ипак мудрије одговара.

"Рекао ми је да исто и он мисли: никада нећу постати милионер. Али ми још рече да постоји и морални капитал и да ћу ја постати богаташ у тој некомерцијалној валути и да се због тога никада нећу кајати".

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 8 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Никола и ви довршавате пројекат, но он беше погрешно урађен. У свој тој пометњи новооткривене грешке, отишли сте заједно пред професора Брика и признали ту своју омашку (малер). Он вам препоручује да урадите нови пројекат. Пошто времена није било, он је обојици уз "измишљено" лекарско уверење, продужио термин за израду пројекта до новембра. Ви сте напросто заборавили да оптерећење поделите са два.

"Почели смо изнова. Радили смо пуном паром пуна 2 месеца. Лето због свега тога проведосмо у Бечу. У Даљ сам отишао једва на две недеље. Када предадосмо пројекат, Брик беше задовољан. Одложио сам војску за још годину дана, јер нисам завршио студије. Знао сам да служећи се белешкама са предавања не постаје велики инжењер, а ни научник. Желео сам да будем и једно и друго. Требало је прво добити инжењерску диплому. У мају 1902. положио сам последњи испит. Мој добри друг Никола оде у Бугарску у државну службу железнице, а ја пођох у Даљ да се припремим за војску".

Били сте добровољац из имућније породице, па се та једногодишња војна обука морала платити из властитог џепа (стан, храна, одећа). Служили сте у Загребу при 25 домобранском пуку, при коме беше школа за официре. Првог октобра ступили сте у војску и обукли униформу. Како су се ствари даље одвијале?

"Црни дани по мене дембела. Најпогрднијим речима (што сам их научио од каплара) псовао сам Фарњу Јосифа и сву царску породицу. Мој посилни беше Гајо Кундак. Кући сам се враћао ко претучен. Био сам сувише преморен и сањив. Бојао сам се да ме не оглупави та војна служба, која убија сваку самосталну иницијативу и претвара људе у робот-машине. Осећао сам се очајно и био сам на најнижем ступњу егзистенције".

Но, вама се срећа ипак осмехивала. Из ваше ђачке чете 3 кандидата су примљена у Пешту на школу за резервне административне официре. Ујка Васа (иначе пријатељ мађарског министра Ервина Чеха) издејствова да један од тројице кандидата будете и ви. У Пешту одлазите 30 новембра. У школи беше 21 ђак (18 Мађара и 3 Хрвата - међу које сте спадали и ви).

"Живели смо како бубрези у лоју. После 18 сати када би се школа завршила, шетао бих Будимом, а у Пешти сам проводио вечери у опери и кафанама. Крајем марта 1903 произведени смо за капларе. Упућен сам у Осек. Становао сам код ујка Паје. Прво сам радио у канцеларији своје чете, а касније прелазим у канцеларију пуковског штаба. Био сам први стручњак за тешке рачуне. У свом пуку уживао сам углед првокласног рачунџије. Крајем септембра одлазим у Пешту на полагање официрског испита. На једно питање сам одговорио и на немачком, што је испитну комисију задивило. Но, пре него што пођох у Пешту, из Шкодине фабрике топова у Плзењу (заслугом чика Андрије) стиже ми уверење да сам онде намештен као стручни инжењер. Захваљујући томе произведен сам за поручника домобранске восјке".

Октобра 1903 постајете цивил. Скинули сте војну униформу. Материјална ситуација у вашој породици се неосетно погоршава. Ваша рука увеке беше лака и као да нисте знали да приштедите који динар.

"Ако ми се нешто допадне (лепа књига, ствар или створење) нисам питао шта кошта, већ само: имам ли довољно пара да остварим ту жељу. Мој џеп се брзо празнио. Ујка Васа је покривао моје дефиците и прекорачења буџета. Моја сестар близнакиња Милена удаде се пред крај моје војне службе. Мој брта Воја уписао се на Високу пољопривредну школу у Чешкој. Мој брат Богдан спремао се да у октобру пође у Беч да учи романску филологију. Но, ја сам желео мој докторат техничких наука. Требао ми је зајам. Написах писмо имућном стрицу Давиду, који није имао деце. Но, он ме одбио (а познат беше као велики стипендиста студената права Загребачког универзитета). Ту позајмицу без камате даривао ми је ујка Васа. Кренух са Богданом у Беч. Мајка остаје кући са мојој сестром Видом и баком (бака ускоро умире у 80-ој години). Баку више нисам видео".

У Бечу започиње ново поглавље живота и то научничког, о чему сте одувек сањали. Нашли сте собу подесну за научни рад: мирну, светлу, удобну. Прозор ваше собе гледао је на двориште Фрајхауса у којем беше Моцартова баштенска кућица.

"Започео сам самосталан научни рад. Требало је освежити, попунити и проширити стечена знања из математике и механике. Књиге из деференцијалног и интегралног рачуна биле су темељи за цео мој каснији научнички посао. Проширио сам и знања из рационалне механике и инжењерске механике".

Да ли је у том периоду било бар мало места за одушак и домор?

"Како да не. Лежао бих испружен на дивану, са књигом у руци. Забавну и песничку литературу заменио сам научном. Досадили су ми Золини романи. Набавио сам књигу из које сам сазнао како су велики људи мислили и ставрали науку. Било је то дело бечког професора Ернста Маха "Механика у њеном развоју историјско-критички приказана". Онда сам се упознао са историјским развојем математичке науке. Историја наука је највеличанственији део целе историје човечанства. Зато сам био заљубљен у те неслућене висине и бавио сам се за живота историјом астрономије, историјом природних наука и историјом технике. То су били предмети мог интересовања".

Било је потребно написати самосталну научну расправу, што би послужило као докторска дисертација. Требала вам је добра тема, а не неки мали и ситан проблемчић, већ напросто нешто што би вас оспособило за самостални научни рад. То вам је и био животни циљ".

"Читајући историју наука, приметио сам да се из књига не види како су науке настале, већ само њихово садашње стање. Ја сам желео да видим како се наука ствара, а не како се прекројава у модернији облик. Велики научници класичари били су генијални велики умови јако изузетни. Створили су ренесансу науке. Новији мајстори стварају савременију науку (науку технике), какву стари мајстори нису ни познавали. Постао сам члан "Удружења аустријских инжењера и архитеката". Примао сам њихове часописе, посећивао састанке, користио њихову библиотеку и читаоницу (где сам провео 7 месеци). Увидео сам да праву науку чини само оно што има општег значаја, а не оно што важи за један одређени, конкретни, специјални случај. Идеја која ми указа пут мог даљег кретања дошапну ми: Испитати аналитички особине линија притиска, важних у статици масивних грађевинских конструкција".

За тај рад прикупили сте 75 научних расправа и засебних дела. Но, гвожђе је све више потискивао бетон. Почели сте израду докторске дисертације. Опет су вас омели догађаји у породици, иако овог пута срећни и весели. Уследило је 5 венчања. Задесио вас је тада и штрајк службеника мађарске државне железнице, па сте у Беч стигли тек крајем маја 1904. На полагање требало је чекати до новембра.

"Није ми стало да добијем докторску диплому, већ да се оспособим за научнички рад. Да ми је очевина била већа, претворио бих је сву у своје научничко васпитање и научнички рад и тиме би се (тада сам мислио) најбоље одужио људској заједници. Но, то су била маштања тада младог идеалисте какав сам засигурно био".

Упознали сте човека који је управо био оно о чему сте сами сањали. Био је то Вилхелм Оствалд, славни физико-хемичар, који је 1905 по повартку из Америке, одржао у Бечу предавање о својим утисцима са Новог континента. Он је напустио место професора на Универзитету у Лајпцигу. Живео је у вили "Енергија" као приватни научник окружен књигама. Држали сте га за најсрећнијег човека на свету.

"Наука је неслућено пространство лепота и лепоте. Но, из мојих научних маштања трже ме војна вежба, као новопроизведеног поручника у Осеку. За време мог боравка подизали су првокласни хотел у Осеку и ту сам видео како се праве међуспратне конструкције од бетона (такве таванице нису се изводиле за време мог школовања, а ни професор грађевинарства није о томе предавао). Извођач радова било је бечко бетонско предузеће "Вајс". Видео сам њихов каталог бетонских конструкција и увидех да је то једна нова грана технике и то велике будућности, па се заинтересовах за њу".

У октобру се враћате у Беч. Брат Богдан одлази за Париз да настави студије. Са вама је становао рођак Јова (син дединог брата Димитрија) удовац, 9 година старији од вас, који је у Бечу био постављен за првог секретара српског посланства. Он вас уведе у нека познанства и доста томе научи. Но, вас почиње да заокупља прича о армираном бетону.

"О њему се на Техници мало чули, А Брикови мостови су били неармирани. Утврђен је дан мог испита: субота 3 децембар 1904, код ректора Тетмајера, који ми 4 дана пред испит рече да ће бити врло строг, а тражиће и познавање његове управо изашле књиге "Примењена теорија еластичности и чврстоће" (друго проширено и допуњено издање). Од једног књижара позајмио сам ту књигу  и прочитао је. Све ми беше добро познато и на испит који је трајао 2 сата дођох без страха. Чубер ме пропитивао из области геометрије. Брик и Фингер бише задовољни".

А Тетмајер?

"Тетмајера сам одговорима изводио из такта. Око моје оцене препирали су се жестоко. Саопштили су ми да сам положио са одличним успехом. На крају Тетмајер ми рече: Честитам. Видим да сте моје дело добро проучили. Мада нисам стигао да му кажем да сам за то утрошио свега 4 дана". 

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 7 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

У бечкој кафани почели сте ишчитавати и париске листове. Шта сте једном открили на страницама "Фигара"?

"Тада сам схватио да учење за испит није учење за живот, већ само учење за бедну оцену, која не казује ништа стварно, а често казује и све оно што је супротно од стварности. Све те муке и страховања кандидата испита и учење за испит су толико јалови. Тако сам одлучио да више не учим за испитивача и његове ћефове, већ за свој позив и живот".

То сте применили већ при спремању испита из грађевинске механике код професора Мајера. На предавања сте одлазили редовно и хватали сте белешке, које су вам биле само увод за дубиозније студирање. У библиотеци сте налазили неопходна сазнања из инжењерске механике такође.

"Пријавим се за испит, но професор Мајер умире. Нови испитивач беше Јохан Брик (професор науке о грађењу мостова). Положио сам са добрим успехом. И тако: на испиту за који сам се највише спремао, добих слабију оцену, а познато је да сам добро прошао на свим испитима за које сам мало учио. Брик ме упознао, запамтио и заволео. Брик беше практични инжењер и самосталан научник. Између нас се развише пријатељски односи. Био сам одушевљен његовим предавањима. Владао је математичком анализом и увек је био добро припремљен на предавањима".

Уочили сте убрзо и разлику која постоји између аналитичке и графичке методе.

"Аналитичка метода јесте јаснија и тачнија. Она захтева само духовни напор, док цртачки посао изискује велики телесни напор. Радио сам на пројекту засвођеног моста и тако сам се упознао са једном кривом, линијом притиска, геометријског места нападних тачака резултантне силе, које дејствују на поједине пресеке свода. Особине те криве, подвргао сам математичкој анализи (што дотле није учињено) и та крива постала је предмет мојих каснијих самосталних научних испитивања. Урадио сам још два пројекта двојици другова".

После засвођених мостова (од камена, цигле и бетона) на ред су дошли гвоздени железнички мостови, изграђени од пуних носача. И тај сте пројекат урадили. Опет вам се вратила воља за радом, а тиме и самопоуздање. И мени од марта није било оволике воље за писањем. Уживали сте радећи све то, а у даљини као да сте назирали нову обећану земљу.

"У трећем пројекту изградио сам гвоздени решеткасти железнички мост. Радили смо у пару, Никола и ја, на пројекту полупараболичног железничког моста. Једног јутра, Никола упада у моју собу. Затиче ме у кревету. Рекао ми је да смо добили технички докторат. Показао ми је новине у којима је писало, да је по узору на немачке и аустријским техничким великим школама, дато на право да дају докторске дипломе и титуле на темељу самостално израђене научне дисертације и строгог докторског испита. Никола ми рече да је то као створено за мене (он је одустао од те идеје, јер није имао средстава) и још додаде како сам ја најспособнији за научни рад какав захтева докторат".

Размишљали сте и маштали о томе. Вратили сте се понајпре завршетку пројекта. Но, вама се опет дешава љубав и то овог пута рекла бих она велика и права - никад прежаљена. Били сте жељни управо такве романтичарске љубави, опеване само у песмама. Живећи у Бечу већ 5 година, који беше препун лепих женских лица, упознали сте доста честитих девојака, али ниједна није у вама изазивала неки дубљи утисак. Помишљали сте да немате способност да се опет заљубите, након прве несрећне љубави. Ипак десило се нешто неочекивано. У ваш живот ушетала је Амалија.

"У јануару 1901. (на почетку 20 века) одржао се свесловенски костимски бал. Тај шарени скуп, личио је на на велики вашар. За очи ми западе једна млада девојка у елегантној балској хаљини боје старог злата. Лако је зачешљала своју бујну смеђу косу. На ногама је имала фине балске ципелице. Отмена гошћа на сеоском вашару. Њено држање, дугуљасто лице, леп повијен нос, витки врат, девичанска рамена и груди. Издвојила се од осталих. Била је другачија и упаде ми у очи. Замолио сам је за игру. Лежерно заплесасмо. Била је лака као перце. Грациозна и лелујава. Изговарао сам јој ласкаве речи. Музика стаде".

Сазнали сте од ње следеће. Да је Чехиња по народности (мада ускогруди ће вам тешко "опростити" љубав према странкињи). У Бечу рођена. Била је врло интелигентна, одлично образована и лепо васпитана. Упућена у књижевност и драмску уметност. Били сте одушевљени њеним гибким гласом, док вам је рецитовала стихове. Одједном код вас се јавила и озбиљна ствар - нека љута љубомора.

"Опростили смо се до виђења на балу студената филозофије. Но, до тог уговореног састанка није дошло. Од мајке ми стиже писмо. И код брата Воје дијагностификовали су туберкулозу. Све ми се опет срушило. Опет тешка туга и бунило. Не знам како сам приживео те дане. Никоме о томе нисам причао. Падам у апатију. Губим вољу за живот и за рад. И Николи сам рекао да нисам способан да завршим пројекат железничког моста и да даље настави сам. Никола ме упорно обилази и ја му се исплаках и поверих. Опет ме олако наговори и ја се укључих у пројекат. Почео сам полако долазити к себи. Од куће стижу боље вести".

Ваш брат Воја се опоравио, а са почетком пролећа у вама се буди све оно што беше замрло: воља за животом, воља за радом. Почели сте опет маштати о Амалији. Нисте могли да је нађете и питали сте се: Како наћи бисер у мору велике бечке вароши? Тражили сте је и по шеталишту и црквама. Онда вас је друг извео једног лепог дана у "лов на препелице".

"Да, био је то лов на младе девојке. Кретох невољно у тајл ов. Опет сам тражио само њу - Амалију. Био сам зловољан што је нема. Другу сам покварио улов и он ми је гунђао због тога. Онда сам у гомили спазио њу - Амалију. Отишли смо на почетак дилетантске представе чешког удружења "Напредак". Седео сам поред Амалије пресрећан. Те вечери отпратих је до куће и тако сам сазнао где живи. Са њеним родитељима и друштвом, почео сам одлазити на недељне излете (и живео сам само за тај дан). Уз њу све ми беше лепше, па чак и природа. Плаво небо никад плавље, а мирисне ливаде никад мирисније. А тек чаробни заласци сунца и дивна месечина".

Слала вам је и писма адресирана на Технику. Никола и ви радили сте на пројекту и даље. И Никола се заљубљује лудо и брзо у Хермину. Ваша љубав потрајала је 3 месеца и беше то прави љубавни роман. Њена писма чували сте запечаћена скоро 50 година. Имали сте 19 дописница, 11 њених писама и 17 концепата ваших писама и то на француском.

"Био сам заљубљен младић, идеалиста и романтичар. Моје срце беше препуно искреног трепета и дубоке осећајности. Но, њена псима су била другачије природе: учтива, љубазна и прилично хладна. Ја идеалиста, а она реална. Писала је писам упрвао онако да их свако сме прочитати. Увек је била резервисана. Показивала ми је симпатије и пријатељство. Чекала је ваљда да је запросим, а ја сам чекао да се она изјасни. Створио сам бесконачни неспоразум и нека моја писма су била јако жестока. Тада је у мени прокључала јужњачка крв, а у њој је текла хладна крв Северних Словена".

Амалија је волела песништво и била је скромнија од вас, па је и књижевно образовање више стекла случајем, него озбиљном намером. Научила је да говори и пише француски. За њу је прави позив жене био брак, а за вас?

"Тада, а и касније, ја нисам мислио на брак и нисам био дорастао брачном животу. Амалија беше 3 године старија до мене. Ја сам био њен накит којим се поносила пред пријатељицама, а њена својина бих постао тек кад би је одвео пред олтар".

Вама се дешава још нешто. Изашли сте пред комисију за регрутацију војних обвезника и они вас проглашавају за привремено неспособног. Пошто сте се у међувремену раскрупњали, на наредној регрутацији, проглашавају вас за способног и то без мане.

"Тиме сам био обавезан да једну годину одслужим војну службу. Размишљао сам да стекнем и титулу доктора технике. Решили смо стога, Никола и ја, да се повучемо у улогу пензионисаних љубавника. Раскинули смо са девојкама. Написао сам Амалији ОООО: (Опроштајно, Опширно, Осећајно, Озбиљно) писмо. Повукао сам се из њене близине, иако ме она чинила неизмерно срећним. Њен лик понео сам заувек у срцу. Њен одговор ме разочарао и отрезнио. Без бола уважила је моју оставку уз молбу да о томе никоме не говорим, јер би њене пријатељице ликовале кад би чуле да сам ја њу оставио. Тако сам урадио штитећи њену репутацију и пред друштвом смо се и даље претварали (добро смо глумили) да смо заједно".

На једном од последњих излета, шта се у вама све одигравало и грчило?

"Хтедох да заплачем и да је замолим за опроштај. Она је стисла ћутљиве усне и није реч изустила. И ја сам ћутао. Били смо ојађени у том ћутању. Но, међу нама све беше већ одавно готово. Тако се све завршило".  

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 6 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Решили сте да проширите и употпуните знање из француског језика, тако што ћете отићи на шестонедељни курс у Женеву, на шта вас је упутио бивши професор француског (онај из реалке) Матић... Одлучили сте да то буде наредног лета 1899...

ММ: "Још у Даљу започињем са обнављањем градива из француског језика... У Бечу налазим нови стан и тамо из дана у дан, учим француски... Научио сам граматику из уџбеника... Но, све то беше недовољно за читање теже лектире и за слободан говор... Речник ми беше најодвратнија књига... Немачки сам научио потпуно и то без речника"...

Ево јутрос пада јесења киша, а ви сте баш по овако "ружном" времену остајали рађе код куће, цео дан седећи и учећи француски... Живели сте повучено, а опера беше ваша једина разонода... Те године и ваш брат Љубиша долази у Беч на студије Пољопривреде... Но, он је станова са Бранком... Виђали сте се викендом...

ММ: "После Божића, могао сам да читам све књиге на француском и то без употребе речника... Требало је научити и свакидашњи разговор на француском... Узео сам приватне часове конверзације код наставнице Францускиње, удовице госпође Адријене (ближила се 40-ој години)... Имао сам 3 часа недељно... Тај мој први час беше 17 фебруара 1899, а тај дан памтим по томе што из новина сазнадох да је француски председник Феликс Фор преминуо"...

Тај дан беше и почетак ваше велике и страсне љубавне романсе, која је трајала до ускршњег распута и вашег одласка у Даљ... Смршали сте и убледели, што је ваша мајка још из авиона приметила... Из Даља сте написали писмо госпођи Адријени, у коме сте јој рекли да више нећете долазиту у Беч и тако се од ње опростисте заувек... Одлазите у Швајцарску...

ММ: "Боравак у Швајцарској би нешто најлепше... Из Женеве у Даљ доносим гомилу француских књига... Решио сам да књиге на немачком не отварам (осим ако су научне), све док не прочитам бар 10 хиљада страница на француском... Тог лета заборавих да сам студент Технике... На крају пете гопдине требало је положити и други завршни државни испит, који је обухватао 16 разних предмета... Ја сам у току треће године положио само 2 најлакша, а остало ми је још 14... Говорио сам: Кад се лењи накани, цело село запали!"...

Но, вас је ипак неколико крупних и озбиљних брига у свему томе добро омело... Надолазили су неки тужни моменти... Ваш брат Љубиша враћа се болестан из Беча, а дијагнозу беше тешко поставити... Били су то нови сетни дани... Отишли сте у Беч, но мислено веома оптерећени... Слабо сте учили... Свако писмо од мајке, додатно би вас избацило из шина...

ММ: "У Даљ дођох пред католички Божић у децембру... Љубиша и даље болестан... Наиђоше и нове невоље... Најмлађе дете ујка Васе, син јединац Дејан, умире на операцији слепог срева... Био је то страшан дан... Код Љубише је установљена дијагноза: туберкулоза... Пребледео сам и срушио се на столицу... Лекари ми рекоше да то не саопштавам мајци и брату... Гутао сам у себи свој тешки јад и бол, но правио сам веселу фацу... Имао сам потребу да се исплачем и да бар тако олакшам душу"...

Отишли сте у Беч, а после две недеље стиже вест телеграмом о братовљевој смрти... Но, ви сте још пре тога кренули у Даљ и затекли брата на посмртном одру... Био је то нови потрес и нови талас јада, којим сте изгубили полет... А нисте били одушевљени ни новим предметима - Грађевине на води...

ММ: "Те године учио сам са лакоћом сферну астрономију, вишу геодезију и геологију, али сам се стално питао зашто би могла да ми служе сва та знања и где би их могао касније применити... Техника ме разочарала и на том пољу као да није било места за све моје способности и наклоности... Погрешио сам дебело у избору позива, али назад нисам могао... Плашио сам се самоће, па се Бранко доселио код мене... И Бранков млађи брат (Љубишин вршњак) умире од туберкулозе"...

Од куће и даље стижу тужне вести... Јован (син деда Димитрија) после 2 године брака остаје удовац са нејаким синчићем... Запали сте у нова жалосна расположења, а и сан вам је тешко долазио на очи..

ММ: "Цела година ми тако прође, а оно мало заосталих испита сам некако отаљао... Мој добри друг Никола Жупунов рече да морамо положити испит код професора Шена (Грађевине на води)... Био је то огроман предмет, а до испита су остале само две недеље... Говорио сам да је то немогуће... Бугарин беше упоран и само је понављао: "Све се може, кад се хоће!"... Било ми је тешко да га разуверим... Он се преселио код мене... Бранко је отишао кући... Донео је преко 20 дебелих свезака (белешке са предавања)... Од јутра до мрака Никола је читао, а ја сам га слушао"...

У то време бечке листове затрпавају натписи о великој женидби краља Александар Обреновића са Драгом Машин... Пошто сте у кафану одлазили само на доручак, желели сте и да мало завирите у новине, али вам Никола није дозвољавао да их читате... Чим би доручковали, Никола би вас враћао на "посао" - спремање испита... Изашли сте на испит и обојица положили са врло добром оценом...

ММ: "Задовољан успехом, вратих се у Даљ"...