Постали сте по рангу највиши намештеник предузећа барона Питела. Били сте млади и амбициозни, па вам је то у неку руку и ласкало. Радили сте само оне пројекте, који су одступали од устаљених шаблона, који су били оригиналнији и који су изискивали већу примену теорије. У бироу сте радили по читав дан, али сте обилазили грађевине на терену вршећи надзор. У Београд сте ради тога одлазили чак 7-8 пута.
"Често сам путовао у Београд. Путовао сам орјент-експресом у време када у Београду избија штрајк у шећерани. У време тих мојих честих путовања и Велика школа јесте уздигнута на ранг Универзитета. Те 1906 завирио сам на Универзитет. Завирих на списак катедре примењене математике на филозофском факултету. Три предмета (рационална механика, теоријска физика и небеска механика) - три гране егзактних наука којима сам се најрадије бавио. Катедра беше заузета способним наставником Костом Стојановићем".
Дуго сте посматрали ту таблу, а када сте изашли на београдску калдрму, постадосте утешени својим друштвеним положајем већ стеченим у Бечу, где сте били прилично виђена личност и то у широким бечким круговима, а било вам је свега 27 година. Ваше таванице су вас полагано прославиле.
"Обријаних бркова изгледао сам као жутокљунац. Почео сам ћелавити. Одебљао сам и трбух ми се заоблио. Мојим личним везама предузеће барона Питела, добило је послове у Славонији, у Осеку (у Шеперовој пивари, Рајзнеровој фабрици жижица и у згради Драјбхолцове куће) где су изведене бетонске таванице мог система. И у згради Српске црквене општине у Земуну урађено је исто".
За време владе барона грофа Тодора Пејачевића оформљена је хрватско-српска коалиција, која је 1906 на изборима однела убедљиву победу, а ваш ујка Васа беше изабран за посланика у загребачки и пештански сабор. Гроф жени старијег сина, но у будућем дворцу за млади брачни пар у Нашицама у сутерену појавила се подземна вода, од које се ширила свакодневна мемла. Грофовски пар позива вас у помоћ да извршите санацију објекта.
"Посао није био лак, али је успешно довршен и сви проблеми су санирани. Моје бетонске таванице нађоше примену и у Мађарској, при градњи позоришта и Народне касине у Весприму - тих лепих здања које је пројектовао талентовани архитекта Међасаји (ученик Ота Вагнера). Најдаља тачка до које су допрле моје таванице, била је на северу гранична варош Аустрије Одерберг (сада Бохумин у Чехословачкој). И друге мађарске грађевине - мост код Банхиде преко железничке пруге Беч-Пешта, силоси фабрике гипса у Егерешу, велика канализација вароши Кошица (данас припада Чехословачкој)".
Набавили сте нови модернији стан, који је више користио брат Богдан (прешавши из Париза у Фиренцу на студије), а и Јова. У том укусно намештеном стану био је и клавир. Понекад би отишли у позориште. Две године одлазите на приредбе Бечког концертног удружења у великој сали Бечког конзерваторија, на извођење бетовених симфонија. Куповали сте намештај, а собу сте украсили сликама: Архимеда, Њутна и Леонарда. Само сте пар пута сели за писаћи сто, а на велики диван за размишљање, нисте сели ниједном. Ваш први сусед врата у врата, беше једна врло интересантна личност.
"Беше то стан Атилија Реле главног инжењера Питела, кога сам упознао у Београду на лицитацији око канализације. Често смо се виђали. Позивао ме и у оперу. Сећам се извођења "Тристана и Изолде". А једном сам опет хтео да се реванширам за сву ту љубазност коју ми је указивао у свом дому и ван њега. Позвао сам га са породицом на малу закуску. Набавио сам све најбоље од најбољег. Тог дана из Даља стиже ми угојена печена ћурка, која је на путу до Беча и промрзла по цичој зими. Ћурка је однела победу над свим бечким ђаконијама и задивила је све присутне. О њој се годинама после тога причало у Атилиовој породици".
У лето 1907 ваш рођак Јова бива постављен за начелника при министарству иностраних послова у Београду. Но, вас почиње да мучи нерасположење и неки нови талас туге услед болести вашег брата Воје. Стизала су вам мајчина писма препуна бриге. Мајка вас је преклињала да се оканете странкиња и да се не жените Бечлијком. Шта се дешавало по том питању и на том пољу?
"Није ми на ум падало да се женим, но мајчина писма су ме узнемиравала. Бојао сам се брака као живе ватре. Преплашио сам се као зец и решио да стругнем (побегнем) из мог новог друштвеног круга, како не бих упао у неку брачну клопку. У мени се разбуктавала жеља за слободом и доживљајима из млађих студентских дана".
Једног летњег кишног дана шетајући кроз отмени крај Видена, где су се налазиле палате Ротшилда и других богаташа Беча, приметили сте изванредно елегантну даму витког стаса и лаког хода. Ишли сте за њом, а онда сте јој се храбро обратили.
"Измислио сам то питање, замуцао, а онда га изнова поновио. Она то примети, па ми уз осмех одговори. Смејали смо се слатко и то у дуету. Поклонио сам јој своју посетницу. Рекао сам да желим да јој се приближим. Она ми рече да ће размислити. Имала је племићко презиме "фон". Оставила је на мене силан и незабораван утисак. И данас после 43 године њен лик носим у души и видим је живу пред собом. Четири дана чекао сам њен одговор стојећи поред телефона".
Била је то Алиса, родом из италијанске вароши Удине. Била је несталне природе и још једна нова кокета на вашем животном путу. Била је створена за отмену куртизану и тако сте је и прихватили. Уз све то ништа вас није обавезивало на брак. Како је текла та ваша веза?
"Излазили смо на ручкове и вечере. Одлазили на излете у околини Беча. Била је лепотица којој су жене завиделе, а мени су завидели мушкарци. То ми је ласкало. Била је срећна и расположена. Њена веселост и осмех топили су тугу са мог чела. При једном нашем излету, покисла је, назебла и пала у постељу. Позвао сам доктора Шкарицу Далматинца. Он је рекао да је то озбиљна упала плућа. Брину осам о њој и неговао је ко никад никога. Сажаљевао сам је и туговао због ње и због себе у исти мах. Заволех је до пропасти. Знао сам да је не могу вратити у бољи живот. Чим је оздравила опет је мислила на провод".
Ваша веза беше привремена и знали сте да то није веза за цео живот. Но, вас је разједала љубомора. Увек сте "патили" од љубоморе. Знали сте да ће Алиса једном постати неверна, али вам је ипак бивала све милија. Били сте на рубу материјалне и моралне пропасти због свега тога.
"Нисам имао снаге да пркинем ту везу. Сваким нашим новим сусретом та веза је постајала све чвршћа. Мене изабраше за руководиоца послова у Кошицама. Побунио сам се и рекоа Негрелију да то не прихватам. Но, договорисмо се да се само повремено појављујем у Кошицама".
Алису сте ставили на пробу и велики тест. Њој сте испричали другачију причу.
"Њој сам рекао да идем на две године у Кошице. Она је ридала и плакала. Била је бесна, јер није хтела поћи у паланку. Ја сам је позвао да пође. Затим смо нашли решење. Она је отпутовала возом у Ницу. Брисао сам сузе на перону. Пошао сам кући без пребијене паре у џепу. Та чињеница јако ме обрадовала. Било је то сасвим довољно да оставим монденски живот и вратим се својој старој, јединој, правој и највећој љубави - науци".
Нема коментара:
Постави коментар