Почетком фебруара 1909 преминуо је ваш брат Воја у Дубровнику. Нови јади надвили су се над вашим домом у Даљу, који полагано постаје пуст. Ваша бол услед овог губитка беше превелика. У том болу требало је одлучити како имање отргнути од даљег пропадања. Оранице и ливаде дајете под закуп. Задржали сте виноград и један пар коња, а од послуге само кочијаша и кравара. У локал ваше бивше трговачке радње, уселила се Даљска српска штедионица. Уз породичне невоље, полагано су надирале и велике светске невоље.
"Аустрија проглашава анексију БИХ, а у Србији избија анексиона криза, када је Србија пред Европу изнела српско питање, чиме су се узбудили духови читаве ондашње Европе. У Бечу сам начуо за ратну мобилизацију, но о њој није било нигде јавне речи. Из новина сам наслутио да се на Србе у монархији спрема хајка. Јавно се оптуживала влада Србије. А када сам видео возове напуњене војницима, осетих да се налазим у непријатељској земљи".
Хајка против Срба почела је 3 марта 1909 велеиздајничком парницом и после завршетка анексионе кризе (када је Србија изјавила да анексијом БИХ нису повређена њена права). Хрватски барон Павле Раух, против кога беше цео хрватски сабор (зато га није ни сазвао) имао је потребу да оснује Велику техничку школу у Загребу. У комисији беше професор пољопривредне школе Хлавинка и задатак те комисиује беше да се обрате вама.
"Хлавинка ме пролећа 1909 посетио у Бечу и саопштио ми ту понуду (место професора будуће Велике техничке школе у Загребу, на катедри механике или армираног бетона). Рекао сам да морам размислити и да ћу писмено одговорити. у Загреб ми се није ишло због Рауховог режима, но пријатељски настројеног Халвинку нисам могао одбити напречац. Пишем писмо Богдану Гавриловићу молећи га за савет. Богдан ми пише да би ме Филозофски факултет Београдског универзитета радо видео у својој средини, јер катедра примењене математике стоји упражњена".
Али, ви би тамо били ванредни професор са годишњом бедном платом од 3 хиљаде и 300 динара. Богдан је рачунао на вашу љубав према науци и српском народу. Тај предлог требали су да поднесу Филозофском факултету Михаило Петровић и Јован Цвијић. Отићи из великог Беча у мали Београд и то из Беча у коме сте се развили и стекли сва могућа признања, уз сав ризик да исто нећете наћи у новој средини.
"Пребирао сам по мислима и питао се: да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми нуди оно што може да ми пружи. Рекао сам Богдану да ћу се примити те дужности, ако будем позивом изабран. Никоме нисам говорио о својој одлуци, да ме неко не би поколебао у томе. Но, ја сам се сам поколебао и сумњао сам у самога себе. Био сам мекушац размажен удобним животом у великој светској вароши. Кад оставих бечко научно нагомилано благо, тек онда сам осетити сву своју сиротињу".
Анексиона криза је преброђена и више нико у Бечу није мислио, слутио, а ни веровао, да рата може бити. Из Београда нису стизале вести. У Бечу сте провели најлепше године (од 17 до 30). Растанак са Бечом падао вам је тешко. Крајем месеца јула стиже вам телеграм из Београда. Руке су вам задрхтале. Кратко и јасно: "Изабрани сте за професора" у потпису Јован Радонић, деловођа савета Филозофског факултета Универзитета у Београду.
"После толико неизвесних дана, та вест ме изненадила и обрадовала. Осетио сам да се испред мене отвара неки нови живот. Заплакао сам. Насмејао сам се и схавтио да није у новцу сва срећа живота. Стари Браузеветер ми рече да у његово предузеће могу да се вратим кад год то пожелим. Тако сам и мислио: ако у Београду не нађем оно што сам очекивао, вратићу се назад у Беч. Био сам расположен, а мој нови положај ми је ласкао".
Старом Браузеветеру ускочили сте у помоћ иако он то није захтевао од вас. Наиме, фабнрика хартије у Шлегмилу настадала је у пожару и сада је требало обновити све и подићи таванице од армираног бетона. Хитно им је требао инжењер, кога Браузеветер није имао тренутно на располагању. Ви сте се сами понудили и изашли сте тако у сусрет. Отишли сте на лице места и направили предрачун. Онда сте свратили до Атилија, јер је Киба била удаљена свега 3 километра.
"Велику новост саопштавам Атилиовој породици. Сви су били одушевљени и свечано смо то прославили. Био сам опијен слављем, вином и њиховом љубазношћу. Умало да то вече запросим руку његове ћерке Лоте (но сетих се мајчине клетве да се не женим странкињом). Тако сам пропустио одличну животну партију. По повартку у Беч затекао сам опширније писмо од Богдана, који ми јавља да сам изабран једногласно. Указ о мом постављену треба да потпише министар просвете Љубомир Стојановић. Указ је потписан 22 септембра 1909 (9.9.1909. - по старом календару). Прво сам у предузећу завршио све започете послове".
Почеле су припреме још у Бечу за будући позив. У библиотеци Бечке технике прегледали сте књиге и бележили сав потребан материјал за ваша будућа београдска предавања. Ту сте спремили и своје присутно предавање.
"У Бечу сам имао луксузан стан, а знао сам да ћу у Београду становати у неком намештеном скромном собичку. Већи део намештаја послао сам у Даљ. У Београд сам послао само писаћи сто и библиотеку. Опростио сам се са познаницима. Возом 1 октобра 1909 пођох за Београд. Тако се завршио мој живот у бившој хабсбуршкој монархији. Болно сам то осећао. На мом путу ка Београду промицале су прве и лаке јесење кише".
Инжењерски добро плаћен позив у Бечу заменили сте бедно плаћеним научничким позивом у Београду. Аустро-угарско држављанство заменили сте српским држављанством, на које сте морали једно извесно време и чекати.
"Мој положај би лепши за разлику од неких мојих савременика, а ево и зашто. Мени није учињена неправда. На тај положај дошао сам добровољно и то на место које ми је понуђено. Имао сам отворену могућност повратка и могао сам да се вратим одакле сам и дошао. Прва година за мене била је пробна година. Хтео сам да видим да ли ћу ту и остати".
Таква катедра Примењене математике није постојала ни на бившој Великој школи. Уместо ње постојала је катедра Рационалне механике, коју је водио професор Мијалко (чије презиме сте прећутали). Мијалко беше зет професора Димитрија Нешића и то сродство беше једина и највећа квалификација за његово професорско намештење.
"Био је добар човек и заслужан је за развитак библиотеке математичког Семинара. Он је Михаилу Петровићу за усољену ртибу, уступао свој кредит за набавку књига. Петровић је тај новац искористио за набавку математичких часописа. Била је то корисна научна трампа. Мијалко је имао амбицију да публикује велико замишљено дело у много свезака (дело о Рационалној механици). Из штампе је изашла свега једна свеска и она је обелоданила - колико Мијалко није дорастао тој научној дисциплини (но о чему се међу слушаоцима много пре све то и знало)".
Са почетком рада Универзитета, Петровић и Гавриловић су знали да Мијалка треба елиминисати, на леп и неувредљив начин - а најкорисније би било Рационалну механику подунити Небеском механиком. На Универзитету би требало предавати и Теоријску физику, као допуну Математици, Механици и Физици. Но, да се вратимо вашој личности, која је ипак моја велика преокупација ових октобарских дана.
"Незгодно је и тешко говорити о самом себи, а притом избећи сво хвалисање, али и лажну скромност, која је такође одвратна. Најбоље јесте бити истинит и искрен (у чему се до сада примећујем у многоме слажемо и ја и ви и ви и ја). Бити истинит и бити искрен. Нећу крити - у младим годинама био сам лако поводљив, несталан, романтичан и заљубљив. Моје младалачко доба беше препуно различитих странпутица. Судбина свих аутобиографија јесте да оне остану недовршене. Ово дело сам писао надохват - кад стигнем. Зато сам га и поделио у краћа поглавља, а свако поглавље јесте засебна целина".
Ваш главни снадбевач књигама у то време у Београду беше чувени књижар Геца Кон. Но, пошто вам је патент од бетонске таванице још увек доносио годишњи приход, услед тога могли сте о зимском распусту приуштити себи одлазак до Беча, где сте набављали све потребне књиге. Какви сте били као предавач?
"Белешке никад нисам носио са собом на предавање, јер то не оставља добар утисак на студенте. Предавао сам слободно, додавајући у предавање подробнија обавештења, но што се налазило у концепту. Живо и радо се сећам својих предавања. Имао сам свега двадесетак слушалаца, који су редовно долазили. Математичке обрасце писао сам уредно по табли и са непетом пажњом да ми се не би покрала која грешка".
Много сте видели, сазнали, окусили, доживели и преживели... Живели сте у царевини, краљевини и републици... Били сте слободан грађанин и у браку, и у војсци и у државној служби... Преживели сте два балканска и два светска тешка страшна рата... Били сте на бојном пољу, у логору, у затвору, у интернацији, у окупацији... Доживели сте горко и лепо исксутво, угодно и тешко... Но, о свему томе у наставцима преосталих прича и причања...
Нема коментара:
Постави коментар