У бечкој кафани почели сте ишчитавати и париске листове. Шта сте једном открили на страницама "Фигара"?
"Тада сам схватио да учење за испит није учење за живот, већ само учење за бедну оцену, која не казује ништа стварно, а често казује и све оно што је супротно од стварности. Све те муке и страховања кандидата испита и учење за испит су толико јалови. Тако сам одлучио да више не учим за испитивача и његове ћефове, већ за свој позив и живот".
То сте применили већ при спремању испита из грађевинске механике код професора Мајера. На предавања сте одлазили редовно и хватали сте белешке, које су вам биле само увод за дубиозније студирање. У библиотеци сте налазили неопходна сазнања из инжењерске механике такође.
"Пријавим се за испит, но професор Мајер умире. Нови испитивач беше Јохан Брик (професор науке о грађењу мостова). Положио сам са добрим успехом. И тако: на испиту за који сам се највише спремао, добих слабију оцену, а познато је да сам добро прошао на свим испитима за које сам мало учио. Брик ме упознао, запамтио и заволео. Брик беше практични инжењер и самосталан научник. Између нас се развише пријатељски односи. Био сам одушевљен његовим предавањима. Владао је математичком анализом и увек је био добро припремљен на предавањима".
Уочили сте убрзо и разлику која постоји између аналитичке и графичке методе.
"Аналитичка метода јесте јаснија и тачнија. Она захтева само духовни напор, док цртачки посао изискује велики телесни напор. Радио сам на пројекту засвођеног моста и тако сам се упознао са једном кривом, линијом притиска, геометријског места нападних тачака резултантне силе, које дејствују на поједине пресеке свода. Особине те криве, подвргао сам математичкој анализи (што дотле није учињено) и та крива постала је предмет мојих каснијих самосталних научних испитивања. Урадио сам још два пројекта двојици другова".
После засвођених мостова (од камена, цигле и бетона) на ред су дошли гвоздени железнички мостови, изграђени од пуних носача. И тај сте пројекат урадили. Опет вам се вратила воља за радом, а тиме и самопоуздање. И мени од марта није било оволике воље за писањем. Уживали сте радећи све то, а у даљини као да сте назирали нову обећану земљу.
"У трећем пројекту изградио сам гвоздени решеткасти железнички мост. Радили смо у пару, Никола и ја, на пројекту полупараболичног железничког моста. Једног јутра, Никола упада у моју собу. Затиче ме у кревету. Рекао ми је да смо добили технички докторат. Показао ми је новине у којима је писало, да је по узору на немачке и аустријским техничким великим школама, дато на право да дају докторске дипломе и титуле на темељу самостално израђене научне дисертације и строгог докторског испита. Никола ми рече да је то као створено за мене (он је одустао од те идеје, јер није имао средстава) и још додаде како сам ја најспособнији за научни рад какав захтева докторат".
Размишљали сте и маштали о томе. Вратили сте се понајпре завршетку пројекта. Но, вама се опет дешава љубав и то овог пута рекла бих она велика и права - никад прежаљена. Били сте жељни управо такве романтичарске љубави, опеване само у песмама. Живећи у Бечу већ 5 година, који беше препун лепих женских лица, упознали сте доста честитих девојака, али ниједна није у вама изазивала неки дубљи утисак. Помишљали сте да немате способност да се опет заљубите, након прве несрећне љубави. Ипак десило се нешто неочекивано. У ваш живот ушетала је Амалија.
"У јануару 1901. (на почетку 20 века) одржао се свесловенски костимски бал. Тај шарени скуп, личио је на на велики вашар. За очи ми западе једна млада девојка у елегантној балској хаљини боје старог злата. Лако је зачешљала своју бујну смеђу косу. На ногама је имала фине балске ципелице. Отмена гошћа на сеоском вашару. Њено држање, дугуљасто лице, леп повијен нос, витки врат, девичанска рамена и груди. Издвојила се од осталих. Била је другачија и упаде ми у очи. Замолио сам је за игру. Лежерно заплесасмо. Била је лака као перце. Грациозна и лелујава. Изговарао сам јој ласкаве речи. Музика стаде".
Сазнали сте од ње следеће. Да је Чехиња по народности (мада ускогруди ће вам тешко "опростити" љубав према странкињи). У Бечу рођена. Била је врло интелигентна, одлично образована и лепо васпитана. Упућена у књижевност и драмску уметност. Били сте одушевљени њеним гибким гласом, док вам је рецитовала стихове. Одједном код вас се јавила и озбиљна ствар - нека љута љубомора.
"Опростили смо се до виђења на балу студената филозофије. Но, до тог уговореног састанка није дошло. Од мајке ми стиже писмо. И код брата Воје дијагностификовали су туберкулозу. Све ми се опет срушило. Опет тешка туга и бунило. Не знам како сам приживео те дане. Никоме о томе нисам причао. Падам у апатију. Губим вољу за живот и за рад. И Николи сам рекао да нисам способан да завршим пројекат железничког моста и да даље настави сам. Никола ме упорно обилази и ја му се исплаках и поверих. Опет ме олако наговори и ја се укључих у пројекат. Почео сам полако долазити к себи. Од куће стижу боље вести".
Ваш брат Воја се опоравио, а са почетком пролећа у вама се буди све оно што беше замрло: воља за животом, воља за радом. Почели сте опет маштати о Амалији. Нисте могли да је нађете и питали сте се: Како наћи бисер у мору велике бечке вароши? Тражили сте је и по шеталишту и црквама. Онда вас је друг извео једног лепог дана у "лов на препелице".
"Да, био је то лов на младе девојке. Кретох невољно у тајл ов. Опет сам тражио само њу - Амалију. Био сам зловољан што је нема. Другу сам покварио улов и он ми је гунђао због тога. Онда сам у гомили спазио њу - Амалију. Отишли смо на почетак дилетантске представе чешког удружења "Напредак". Седео сам поред Амалије пресрећан. Те вечери отпратих је до куће и тако сам сазнао где живи. Са њеним родитељима и друштвом, почео сам одлазити на недељне излете (и живео сам само за тај дан). Уз њу све ми беше лепше, па чак и природа. Плаво небо никад плавље, а мирисне ливаде никад мирисније. А тек чаробни заласци сунца и дивна месечина".
Слала вам је и писма адресирана на Технику. Никола и ви радили сте на пројекту и даље. И Никола се заљубљује лудо и брзо у Хермину. Ваша љубав потрајала је 3 месеца и беше то прави љубавни роман. Њена писма чували сте запечаћена скоро 50 година. Имали сте 19 дописница, 11 њених писама и 17 концепата ваших писама и то на француском.
"Био сам заљубљен младић, идеалиста и романтичар. Моје срце беше препуно искреног трепета и дубоке осећајности. Но, њена псима су била другачије природе: учтива, љубазна и прилично хладна. Ја идеалиста, а она реална. Писала је писам упрвао онако да их свако сме прочитати. Увек је била резервисана. Показивала ми је симпатије и пријатељство. Чекала је ваљда да је запросим, а ја сам чекао да се она изјасни. Створио сам бесконачни неспоразум и нека моја писма су била јако жестока. Тада је у мени прокључала јужњачка крв, а у њој је текла хладна крв Северних Словена".
Амалија је волела песништво и била је скромнија од вас, па је и књижевно образовање више стекла случајем, него озбиљном намером. Научила је да говори и пише француски. За њу је прави позив жене био брак, а за вас?
"Тада, а и касније, ја нисам мислио на брак и нисам био дорастао брачном животу. Амалија беше 3 године старија до мене. Ја сам био њен накит којим се поносила пред пријатељицама, а њена својина бих постао тек кад би је одвео пред олтар".
Вама се дешава још нешто. Изашли сте пред комисију за регрутацију војних обвезника и они вас проглашавају за привремено неспособног. Пошто сте се у међувремену раскрупњали, на наредној регрутацији, проглашавају вас за способног и то без мане.
"Тиме сам био обавезан да једну годину одслужим војну службу. Размишљао сам да стекнем и титулу доктора технике. Решили смо стога, Никола и ја, да се повучемо у улогу пензионисаних љубавника. Раскинули смо са девојкама. Написао сам Амалији ОООО: (Опроштајно, Опширно, Осећајно, Озбиљно) писмо. Повукао сам се из њене близине, иако ме она чинила неизмерно срећним. Њен лик понео сам заувек у срцу. Њен одговор ме разочарао и отрезнио. Без бола уважила је моју оставку уз молбу да о томе никоме не говорим, јер би њене пријатељице ликовале кад би чуле да сам ја њу оставио. Тако сам урадио штитећи њену репутацију и пред друштвом смо се и даље претварали (добро смо глумили) да смо заједно".
На једном од последњих излета, шта се у вама све одигравало и грчило?
"Хтедох да заплачем и да је замолим за опроштај. Она је стисла ћутљиве усне и није реч изустила. И ја сам ћутао. Били смо ојађени у том ћутању. Но, међу нама све беше већ одавно готово. Тако се све завршило".
Нема коментара:
Постави коментар