Почетак четврте школске године у Београду, омео је рат (као и што мене на почетку писања јутрошњег поста омете изенадни нестанак струје на свега пар секунди). По наређењу краља Петра извршена је општа мобилизација. Пошли сте у набавку ратне опреме. Са колегом Станојем Станојевићем распоређени сте на дужност референта за страну кореспонденцију штаба Дунавске дивизије првога позива. Ваш задатак беше да пратите ратне извештаје страних новина и да на основу тих сазнања обавештавате своје старешине о кретању непријатељске војске.
"Обукли смо цивилно одело, а шешире заменисмо официрском капом. Осетих се као прави ратник, а имао сам и џепни револвер са 5 оштрих метака. Био сам задовољан када ми се указала прилика да за штаб израдим какав цртеж или табеларни преглед састава наше дивизије. Са собом сам понео цртаћи прибор. Водио сам свој лични ратни дневник, који је остао при почетку Првог светског рата у мом стану у Београду, али је нетрагом несато. Жалим што ми је несато оригинал тог дневника, где су сви догађају забележени тачно у минут".
Почетак Кумановске битке - пресудне за цео рат. Некадашњи први флаутиста Бечке опере Марко Радосављевић, сада већ војни капелник, заменио је диригентску палицу и повео батаљон у јуруш. Но, плашљиве дезертере из бојног реда, враћао је у строј користећи при томе неколико мајчиних псовки. Ту борбу ослушкивали сте из порте манастира Забел, у који довлаче и прве рањенике.
"Стиже капетан Аца Здравковић, ађутант Божановићев, одличан војник и красан човек. Причао нам је ток битке. Топовска паљба не престаје. Једанаестог октобра одступили смо из манастира. Чујем да је погинуо Владета Ковачевић (син нашег историчара Љубе). Погинуо је и командант седмог пука Александар Глишић. Стигли смо у Челопек. Битка је окончана у нашу корист. Неколико дана смо Станоје и ја провели у Куманову. Од Турске је отето 60 топова, које је требало довући у Куманово. Тај посао организовао је кумановски српски свештеник са својим сељацима, који су волујском запрегом довлачили топове и смештали их у порту српске цркве. Порта је личила на убојни арсенал".
У тој цркви затичете и не баш леп призор - два мртвачка сандука. У једном почива Владета Ковачевић, а у другом Аца Здравковић. Станоје је своје дело "Српско-турски рат 1912 године" посветио Аци. Ту вас затиче и вест о ослобођењу Скопља. Крећете ка Скопљу и тамо затичете колеге Слободана Јовановића и Бранисалава Петронијевића.
"Ту сам спремао за Врховну команду изводе и преводе из немачких новина. Станоје је прикупљао податке о току рата. Стварни учесници битке (борци из прве линије бојног поља) мање су знали о целокупном току битке, него ми коморџије. Ноћу се наше уже друштво окупљало у хотелу "Слобода", којим је председавао Барнислав Нушић - весео, раздраган и шаљив. Свака његова реч изазивала је плотуне смеха. Ту се и картало".
Највећа Нушићева шала беше онда када је именован за окружног начелника у Битољу, где је раније био чиновник српског конзулата. Тада је у Скопљу поручио униформу по сопственој идеји, која је била смешна (комична). Дописници страних новина бише изненађени том његовом комичном појавом. Ваше друштво достави им следеће објашњење, наравно по Нушићевим препорукама.
"Саопштисмо да је Нушић постављен за адмирала српске ратне морнарице на Јадранском мору. И француски дописник је већ сутрадан јављао свом листу како Србија непоколебљиво испољава своје претензије на Јадранско море када је већ именовала адмирала своје будуће ратне флоте. Примирје зараћених војски закључено је 24 новембра. У Скопље је стигао штаб Дунавске дивизије првога позива. Божановић је произведен за генерала. Када смо му честитали на постављењу, замолисмо га да нас разреши дужности (били смо беспотребни). Одобрио је. У Београд стижемо 27 новембра, после 2 месеца одсуства из крвавог рата, а да нисмо ни омирисали барут".
У Београду сте распоређени на нову дужност. Били сте цензор на главној пошти. Отварали сте сва писма која су слата у иностранство, читали их и процењивали има ли у садржају тих писама нечег шкодљивог по државни инетерес. Завиривали сте тако у интимни живот других људи, при чему сте накупили тону тајни, о којима наравно поштено ћутите.
"Универзитет сам затекао пуст, но наш Семинар би проширен. Богдан Гавриловић постао је ректор. Вратио сам се научном раду. Било је то доба моје интензивне концентрације и дубоког размишљања. Радио сам натенане и без журбе. Њутна сматрам највећим научником свих времена. Тражио сам поље рада, где бих могао радити у тишини и без журбе. Нисам био створен за узбудљиве утакмице".
Живели сте повучено у научничкој радионици. Увек сте говорили за себе да нисте интересантна личност. Били сте затворени попут херметичког ћупа. У научничком позиву нашли сте угодно уточиште и ту сте били заштићени од многих трзавица, које су потресале свет. У научничкој радионици провели сте 40 година. Били сте чист теоретичар, а једини алат којим сте се служили била је ваша глава (мозак, ум) - тај ћуп ваше учености.
"Математичка мисао је животворни зрак, који је створио све те егзактне науке. Она их храни и подиже својом топлотном снагом. Одлучио сам да завирим у Метеорологију. Обратио сам се колеги Павлу Вујевићу наставнику Метеорологије и Климатологије. Виша математика још није била продла у ту науку. Један од најглавнијих предмета свих мојих каснијих испитивања биће проблем ледених доба. Човечји род је преживео неколико оваквих векова хладноће, од којих је сваки трајао хиљаде година. Наука је била пред великом загонетком: Шта је било узрок тим страшним климатским променама?".
Априла 1913 у Београду се сусрећете са другом Николом Жупуновим, који је путовао из Бугарске за Немачку да тамо поручи материјал неопходан за обнову порушеног моста преко реке Арде, који је пострадао у борби око Једрена. На помолу беше нови рат. Кључ тог питања висио је у рукама Николе Пашића.
"Седамнаестог јуна одјекнула је вест да су претходне ноћи Бугари мучки напали нашу војску на Брегалници и да се воде борбе, док је исход битне неизвестан. Рат је завршен 28 јула 1913 миром у Букурешту".
Из тог периода памтите и неке свечаније манифестације.
"Свечана сахрана карловачког патријарха Лукијана Богдановића, на коју је Српска влада послала ђенерала Божидара Јанковића, команданта Треће армије, која је ослободила Косово и издржала главни напад Бугара на Брегалници. Његова појава и присуство преобразили су ову тужну свечаност са опелом у одушевљено славље".
Боравећи у Даљу посматрали сте из ваше баште на обали Дунава прелепо звездано небо. Размишљали сте о Месецу. Убрзо сте се нашли пред тежином огромног космичког задатка.
"Шаренило Земљиних климата збуни ме, облаци нашег неба наоблачише моје чело, свака киша учини ме покислим, а када би дунуо ветар, а нарочито београдска кошава, запитао бих се: Ко би могао похватати у математичке обрасце све ћуди Еолове?".
Но, ваше расуђивање јесте врло интересантно. Поделите га са нама.
"Наша атмосфера је женске природе и она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче и бесни. Она је добра мајка, роси и натапа наша поља, штити снегом зимске усеве. Сваки предео Земље има своју средњу климу, која се није осетно променила у току векова. Био сам млад, у најбољим годинама за такав подухват, пун самопоуздања и одважности. Хтео сам да рачуном докучим средње температуре Земљиних упоредника. Нико није озбиљно покушао да створи математичку теорију климе. Јачина Сунчевих зракова није пре 1913 била измерена као што ваља. Уочио сам овај велики космички проблем".
Четири деценије били сте професор Универзитета и 3 деценије члан Српске академије наука. Студенти су вас волели. У слушаоници за време ваших предавања владало је весело расположење. Но, на испиту сте били веома строги. Шта сте најређе и најрађе говорили студентима?
"Е, драги моји, ово не морате прибележити, већ само слушајте. То су били уметнути делови из историје наука, цртице и анегдоте из живота великих научника, причања о интересантним астрономским чињеницама, природним појавама, проналасцима, па и покоја шала".
Хвала Професоре... До сутра...
"Обукли смо цивилно одело, а шешире заменисмо официрском капом. Осетих се као прави ратник, а имао сам и џепни револвер са 5 оштрих метака. Био сам задовољан када ми се указала прилика да за штаб израдим какав цртеж или табеларни преглед састава наше дивизије. Са собом сам понео цртаћи прибор. Водио сам свој лични ратни дневник, који је остао при почетку Првог светског рата у мом стану у Београду, али је нетрагом несато. Жалим што ми је несато оригинал тог дневника, где су сви догађају забележени тачно у минут".
Почетак Кумановске битке - пресудне за цео рат. Некадашњи први флаутиста Бечке опере Марко Радосављевић, сада већ војни капелник, заменио је диригентску палицу и повео батаљон у јуруш. Но, плашљиве дезертере из бојног реда, враћао је у строј користећи при томе неколико мајчиних псовки. Ту борбу ослушкивали сте из порте манастира Забел, у који довлаче и прве рањенике.
"Стиже капетан Аца Здравковић, ађутант Божановићев, одличан војник и красан човек. Причао нам је ток битке. Топовска паљба не престаје. Једанаестог октобра одступили смо из манастира. Чујем да је погинуо Владета Ковачевић (син нашег историчара Љубе). Погинуо је и командант седмог пука Александар Глишић. Стигли смо у Челопек. Битка је окончана у нашу корист. Неколико дана смо Станоје и ја провели у Куманову. Од Турске је отето 60 топова, које је требало довући у Куманово. Тај посао организовао је кумановски српски свештеник са својим сељацима, који су волујском запрегом довлачили топове и смештали их у порту српске цркве. Порта је личила на убојни арсенал".
У тој цркви затичете и не баш леп призор - два мртвачка сандука. У једном почива Владета Ковачевић, а у другом Аца Здравковић. Станоје је своје дело "Српско-турски рат 1912 године" посветио Аци. Ту вас затиче и вест о ослобођењу Скопља. Крећете ка Скопљу и тамо затичете колеге Слободана Јовановића и Бранисалава Петронијевића.
"Ту сам спремао за Врховну команду изводе и преводе из немачких новина. Станоје је прикупљао податке о току рата. Стварни учесници битке (борци из прве линије бојног поља) мање су знали о целокупном току битке, него ми коморџије. Ноћу се наше уже друштво окупљало у хотелу "Слобода", којим је председавао Барнислав Нушић - весео, раздраган и шаљив. Свака његова реч изазивала је плотуне смеха. Ту се и картало".
Највећа Нушићева шала беше онда када је именован за окружног начелника у Битољу, где је раније био чиновник српског конзулата. Тада је у Скопљу поручио униформу по сопственој идеји, која је била смешна (комична). Дописници страних новина бише изненађени том његовом комичном појавом. Ваше друштво достави им следеће објашњење, наравно по Нушићевим препорукама.
"Саопштисмо да је Нушић постављен за адмирала српске ратне морнарице на Јадранском мору. И француски дописник је већ сутрадан јављао свом листу како Србија непоколебљиво испољава своје претензије на Јадранско море када је већ именовала адмирала своје будуће ратне флоте. Примирје зараћених војски закључено је 24 новембра. У Скопље је стигао штаб Дунавске дивизије првога позива. Божановић је произведен за генерала. Када смо му честитали на постављењу, замолисмо га да нас разреши дужности (били смо беспотребни). Одобрио је. У Београд стижемо 27 новембра, после 2 месеца одсуства из крвавог рата, а да нисмо ни омирисали барут".
У Београду сте распоређени на нову дужност. Били сте цензор на главној пошти. Отварали сте сва писма која су слата у иностранство, читали их и процењивали има ли у садржају тих писама нечег шкодљивог по државни инетерес. Завиривали сте тако у интимни живот других људи, при чему сте накупили тону тајни, о којима наравно поштено ћутите.
"Универзитет сам затекао пуст, но наш Семинар би проширен. Богдан Гавриловић постао је ректор. Вратио сам се научном раду. Било је то доба моје интензивне концентрације и дубоког размишљања. Радио сам натенане и без журбе. Њутна сматрам највећим научником свих времена. Тражио сам поље рада, где бих могао радити у тишини и без журбе. Нисам био створен за узбудљиве утакмице".
Живели сте повучено у научничкој радионици. Увек сте говорили за себе да нисте интересантна личност. Били сте затворени попут херметичког ћупа. У научничком позиву нашли сте угодно уточиште и ту сте били заштићени од многих трзавица, које су потресале свет. У научничкој радионици провели сте 40 година. Били сте чист теоретичар, а једини алат којим сте се служили била је ваша глава (мозак, ум) - тај ћуп ваше учености.
"Математичка мисао је животворни зрак, који је створио све те егзактне науке. Она их храни и подиже својом топлотном снагом. Одлучио сам да завирим у Метеорологију. Обратио сам се колеги Павлу Вујевићу наставнику Метеорологије и Климатологије. Виша математика још није била продла у ту науку. Један од најглавнијих предмета свих мојих каснијих испитивања биће проблем ледених доба. Човечји род је преживео неколико оваквих векова хладноће, од којих је сваки трајао хиљаде година. Наука је била пред великом загонетком: Шта је било узрок тим страшним климатским променама?".
Априла 1913 у Београду се сусрећете са другом Николом Жупуновим, који је путовао из Бугарске за Немачку да тамо поручи материјал неопходан за обнову порушеног моста преко реке Арде, који је пострадао у борби око Једрена. На помолу беше нови рат. Кључ тог питања висио је у рукама Николе Пашића.
"Седамнаестог јуна одјекнула је вест да су претходне ноћи Бугари мучки напали нашу војску на Брегалници и да се воде борбе, док је исход битне неизвестан. Рат је завршен 28 јула 1913 миром у Букурешту".
Из тог периода памтите и неке свечаније манифестације.
"Свечана сахрана карловачког патријарха Лукијана Богдановића, на коју је Српска влада послала ђенерала Божидара Јанковића, команданта Треће армије, која је ослободила Косово и издржала главни напад Бугара на Брегалници. Његова појава и присуство преобразили су ову тужну свечаност са опелом у одушевљено славље".
Боравећи у Даљу посматрали сте из ваше баште на обали Дунава прелепо звездано небо. Размишљали сте о Месецу. Убрзо сте се нашли пред тежином огромног космичког задатка.
"Шаренило Земљиних климата збуни ме, облаци нашег неба наоблачише моје чело, свака киша учини ме покислим, а када би дунуо ветар, а нарочито београдска кошава, запитао бих се: Ко би могао похватати у математичке обрасце све ћуди Еолове?".
Но, ваше расуђивање јесте врло интересантно. Поделите га са нама.
"Наша атмосфера је женске природе и она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче и бесни. Она је добра мајка, роси и натапа наша поља, штити снегом зимске усеве. Сваки предео Земље има своју средњу климу, која се није осетно променила у току векова. Био сам млад, у најбољим годинама за такав подухват, пун самопоуздања и одважности. Хтео сам да рачуном докучим средње температуре Земљиних упоредника. Нико није озбиљно покушао да створи математичку теорију климе. Јачина Сунчевих зракова није пре 1913 била измерена као што ваља. Уочио сам овај велики космички проблем".
Четири деценије били сте професор Универзитета и 3 деценије члан Српске академије наука. Студенти су вас волели. У слушаоници за време ваших предавања владало је весело расположење. Но, на испиту сте били веома строги. Шта сте најређе и најрађе говорили студентима?
"Е, драги моји, ово не морате прибележити, већ само слушајте. То су били уметнути делови из историје наука, цртице и анегдоте из живота великих научника, причања о интересантним астрономским чињеницама, природним појавама, проналасцима, па и покоја шала".
Хвала Професоре... До сутра...
Нема коментара:
Постави коментар