Никола и ви довршавате пројекат, но он беше погрешно урађен. У свој тој пометњи новооткривене грешке, отишли сте заједно пред професора Брика и признали ту своју омашку (малер). Он вам препоручује да урадите нови пројекат. Пошто времена није било, он је обојици уз "измишљено" лекарско уверење, продужио термин за израду пројекта до новембра. Ви сте напросто заборавили да оптерећење поделите са два.
"Почели смо изнова. Радили смо пуном паром пуна 2 месеца. Лето због свега тога проведосмо у Бечу. У Даљ сам отишао једва на две недеље. Када предадосмо пројекат, Брик беше задовољан. Одложио сам војску за још годину дана, јер нисам завршио студије. Знао сам да служећи се белешкама са предавања не постаје велики инжењер, а ни научник. Желео сам да будем и једно и друго. Требало је прво добити инжењерску диплому. У мају 1902. положио сам последњи испит. Мој добри друг Никола оде у Бугарску у државну службу железнице, а ја пођох у Даљ да се припремим за војску".
Били сте добровољац из имућније породице, па се та једногодишња војна обука морала платити из властитог џепа (стан, храна, одећа). Служили сте у Загребу при 25 домобранском пуку, при коме беше школа за официре. Првог октобра ступили сте у војску и обукли униформу. Како су се ствари даље одвијале?
"Црни дани по мене дембела. Најпогрднијим речима (што сам их научио од каплара) псовао сам Фарњу Јосифа и сву царску породицу. Мој посилни беше Гајо Кундак. Кући сам се враћао ко претучен. Био сам сувише преморен и сањив. Бојао сам се да ме не оглупави та војна служба, која убија сваку самосталну иницијативу и претвара људе у робот-машине. Осећао сам се очајно и био сам на најнижем ступњу егзистенције".
Но, вама се срећа ипак осмехивала. Из ваше ђачке чете 3 кандидата су примљена у Пешту на школу за резервне административне официре. Ујка Васа (иначе пријатељ мађарског министра Ервина Чеха) издејствова да један од тројице кандидата будете и ви. У Пешту одлазите 30 новембра. У школи беше 21 ђак (18 Мађара и 3 Хрвата - међу које сте спадали и ви).
"Живели смо како бубрези у лоју. После 18 сати када би се школа завршила, шетао бих Будимом, а у Пешти сам проводио вечери у опери и кафанама. Крајем марта 1903 произведени смо за капларе. Упућен сам у Осек. Становао сам код ујка Паје. Прво сам радио у канцеларији своје чете, а касније прелазим у канцеларију пуковског штаба. Био сам први стручњак за тешке рачуне. У свом пуку уживао сам углед првокласног рачунџије. Крајем септембра одлазим у Пешту на полагање официрског испита. На једно питање сам одговорио и на немачком, што је испитну комисију задивило. Но, пре него што пођох у Пешту, из Шкодине фабрике топова у Плзењу (заслугом чика Андрије) стиже ми уверење да сам онде намештен као стручни инжењер. Захваљујући томе произведен сам за поручника домобранске восјке".
Октобра 1903 постајете цивил. Скинули сте војну униформу. Материјална ситуација у вашој породици се неосетно погоршава. Ваша рука увеке беше лака и као да нисте знали да приштедите који динар.
"Ако ми се нешто допадне (лепа књига, ствар или створење) нисам питао шта кошта, већ само: имам ли довољно пара да остварим ту жељу. Мој џеп се брзо празнио. Ујка Васа је покривао моје дефиците и прекорачења буџета. Моја сестар близнакиња Милена удаде се пред крај моје војне службе. Мој брта Воја уписао се на Високу пољопривредну школу у Чешкој. Мој брат Богдан спремао се да у октобру пође у Беч да учи романску филологију. Но, ја сам желео мој докторат техничких наука. Требао ми је зајам. Написах писмо имућном стрицу Давиду, који није имао деце. Но, он ме одбио (а познат беше као велики стипендиста студената права Загребачког универзитета). Ту позајмицу без камате даривао ми је ујка Васа. Кренух са Богданом у Беч. Мајка остаје кући са мојој сестром Видом и баком (бака ускоро умире у 80-ој години). Баку више нисам видео".
У Бечу започиње ново поглавље живота и то научничког, о чему сте одувек сањали. Нашли сте собу подесну за научни рад: мирну, светлу, удобну. Прозор ваше собе гледао је на двориште Фрајхауса у којем беше Моцартова баштенска кућица.
"Започео сам самосталан научни рад. Требало је освежити, попунити и проширити стечена знања из математике и механике. Књиге из деференцијалног и интегралног рачуна биле су темељи за цео мој каснији научнички посао. Проширио сам и знања из рационалне механике и инжењерске механике".
Да ли је у том периоду било бар мало места за одушак и домор?
"Како да не. Лежао бих испружен на дивану, са књигом у руци. Забавну и песничку литературу заменио сам научном. Досадили су ми Золини романи. Набавио сам књигу из које сам сазнао како су велики људи мислили и ставрали науку. Било је то дело бечког професора Ернста Маха "Механика у њеном развоју историјско-критички приказана". Онда сам се упознао са историјским развојем математичке науке. Историја наука је највеличанственији део целе историје човечанства. Зато сам био заљубљен у те неслућене висине и бавио сам се за живота историјом астрономије, историјом природних наука и историјом технике. То су били предмети мог интересовања".
Било је потребно написати самосталну научну расправу, што би послужило као докторска дисертација. Требала вам је добра тема, а не неки мали и ситан проблемчић, већ напросто нешто што би вас оспособило за самостални научни рад. То вам је и био животни циљ".
"Читајући историју наука, приметио сам да се из књига не види како су науке настале, већ само њихово садашње стање. Ја сам желео да видим како се наука ствара, а не како се прекројава у модернији облик. Велики научници класичари били су генијални велики умови јако изузетни. Створили су ренесансу науке. Новији мајстори стварају савременију науку (науку технике), какву стари мајстори нису ни познавали. Постао сам члан "Удружења аустријских инжењера и архитеката". Примао сам њихове часописе, посећивао састанке, користио њихову библиотеку и читаоницу (где сам провео 7 месеци). Увидео сам да праву науку чини само оно што има општег значаја, а не оно што важи за један одређени, конкретни, специјални случај. Идеја која ми указа пут мог даљег кретања дошапну ми: Испитати аналитички особине линија притиска, важних у статици масивних грађевинских конструкција".
За тај рад прикупили сте 75 научних расправа и засебних дела. Но, гвожђе је све више потискивао бетон. Почели сте израду докторске дисертације. Опет су вас омели догађаји у породици, иако овог пута срећни и весели. Уследило је 5 венчања. Задесио вас је тада и штрајк службеника мађарске државне железнице, па сте у Беч стигли тек крајем маја 1904. На полагање требало је чекати до новембра.
"Није ми стало да добијем докторску диплому, већ да се оспособим за научнички рад. Да ми је очевина била већа, претворио бих је сву у своје научничко васпитање и научнички рад и тиме би се (тада сам мислио) најбоље одужио људској заједници. Но, то су била маштања тада младог идеалисте какав сам засигурно био".
Упознали сте човека који је управо био оно о чему сте сами сањали. Био је то Вилхелм Оствалд, славни физико-хемичар, који је 1905 по повартку из Америке, одржао у Бечу предавање о својим утисцима са Новог континента. Он је напустио место професора на Универзитету у Лајпцигу. Живео је у вили "Енергија" као приватни научник окружен књигама. Држали сте га за најсрећнијег човека на свету.
"Наука је неслућено пространство лепота и лепоте. Но, из мојих научних маштања трже ме војна вежба, као новопроизведеног поручника у Осеку. За време мог боравка подизали су првокласни хотел у Осеку и ту сам видео како се праве међуспратне конструкције од бетона (такве таванице нису се изводиле за време мог школовања, а ни професор грађевинарства није о томе предавао). Извођач радова било је бечко бетонско предузеће "Вајс". Видео сам њихов каталог бетонских конструкција и увидех да је то једна нова грана технике и то велике будућности, па се заинтересовах за њу".
У октобру се враћате у Беч. Брат Богдан одлази за Париз да настави студије. Са вама је становао рођак Јова (син дединог брата Димитрија) удовац, 9 година старији од вас, који је у Бечу био постављен за првог секретара српског посланства. Он вас уведе у нека познанства и доста томе научи. Но, вас почиње да заокупља прича о армираном бетону.
"О њему се на Техници мало чули, А Брикови мостови су били неармирани. Утврђен је дан мог испита: субота 3 децембар 1904, код ректора Тетмајера, који ми 4 дана пред испит рече да ће бити врло строг, а тражиће и познавање његове управо изашле књиге "Примењена теорија еластичности и чврстоће" (друго проширено и допуњено издање). Од једног књижара позајмио сам ту књигу и прочитао је. Све ми беше добро познато и на испит који је трајао 2 сата дођох без страха. Чубер ме пропитивао из области геометрије. Брик и Фингер бише задовољни".
А Тетмајер?
"Тетмајера сам одговорима изводио из такта. Око моје оцене препирали су се жестоко. Саопштили су ми да сам положио са одличним успехом. На крају Тетмајер ми рече: Честитам. Видим да сте моје дело добро проучили. Мада нисам стигао да му кажем да сам за то утрошио свега 4 дана".
Нема коментара:
Постави коментар