И таман кад сте решили да се повратите највернијој љубави - науци, остало је још нешто од остатака непрежаљене прошлости. Наиме, са Алисом као да нисте дефинитивно прекинули. Ви сте се са њом дописивали. Она је писала дуга љубавна писма, на која сте ви одговарали још дужим писмима. Но, све је трајало док она није нашла новог обожаваоца у Ници. А за вас су тек уследиле нове животне прилике и промене.
"Зграда Бечке технике се дозиђивала, како би се њена запремина увећала за 1/3. У лицитацији за бетонске радове комисија се изјаснила за моју и Кројцову таваницу. Тај посао поверен је предузећу барона Питела, а ја сам лично руководио тим послом. Моја бетонска таваница није пропуштала звук. Мој стари професор Брик ми у поверењу шапну да ће на Техници бити основана катедра за армирани бетон и да ће предложити мене као најбољег кандидата за то место".
Тада сте упозорили професора Брика да то неће бити могуће, с обзиром што сте Србин. Сами сте добро знали да се не би могли одрећи своје нације и поред свих њених мана. Но, на градилиште технике долази и Едуард Аст са врло чудним захтевом и примамљивом понудом.
"Аст беше власник бетонског предузећа и он ми се обрати питањем да ли бих његовом предузећу хтео да дам лиценцу за извођење таквих таваница. Посаветовах се о томе са сувласником патента Кројцом, а затим и са Васом Тодоровићем (Србином из Бачке), који беше овлашћени првозаступник при стицању патената. Правно, имали смо слободне руке да се нашим проналаском користимо где год нам се за то укаже повољна прилика".
Дуго сте размишљали. Нисте знали - шта урадити: нити прихватити, а нити одбити Астову добру понуду. Ваши пријатељски односи са Негрелијем били су помућени (обостарном кривицом) када се замеристе око нове дактилографкиње, у коју сте обојица били заљубљени. Чак сте дали и отказ, на шта бароница Пител више није могла утицати. Потписали сте уговор са Астом на 10 година. Разишли сте се пријатељски.
"Првог јануара ступио сам у предузеће "Ед. Аста и другови". Нашао сам нови стан. Отпутовао сам у Трст, где се подизала школска зграда часних сестара "Урсулинки", где су извођене таванице мога система. Убрзо пођох у Грац и Брно".
Све је ишло што би се рекло: добро, да боље не може ни бити, а онда су се као по неком неписаном прваилу појавиле и прве компликације.
"У то доба Астово предузеће узело је себи за право да изводи бетонске таванице и по систему женевског инжењера Молена, које су биле јефтиније. Муштерије су бирале шта желе. Молен је нудио и хвалио своју робу свугде. Мени је било испод части да тражим и прикупљам муштерије за своју таваницу. Нисам имао за то способности, а ни воље да се за то накнадно оспособим. Нисам имао елана. Био сам мрзовољан и нерасположен. Шефовима саопштих да ме такав положај не задовољава. Осећао сам се недораслим за тај посао. Рекао сам им да патим од јаке неврастеније (неурастенија). Узео сам одмор".
Одмор од 15 дана провели сте у Кибу на имању Атилија Рела, где беше изграђен првокласан пансион. На посао се враћате видно опорављени. Добијате писмо од чика Андрије, који вас опомиње да на свом проналаску не заснивате будућност. Но, вас је још нешто онерасположило тих дана.
"Сусрет са једним бечким архитектом, који ми рече да је код њега један заступник Астовог предузећа рекао за моју таваницу да не вреди много и да су њени изолатори од трске легло стеница. Овај архитекта је тражио од мене да учиним попуст на своју таваницу. Био сам гневан. Тражио сам раскид уговора. Пошто нису могли да ме задрже у предузећу, рекоше ми да нисам при чистој свести".
Разишли сте се пријатељски. Овим је завршена ваша каријера проналазача. Знали сте да није тешко начинити проналазак, већ је најтеже извући новчану корист из проналаска. И ту корист не убира проналазач, већ корисници његовог патента, капиталисти и окретни трговци. Проналазач увек остаје кратких рукава и очерупан до голе коже - што се десило чика Андрији и Николи Тесли, који остарише у крајњем сиромаштву и беди.
"За искоришћавање патента потребно је имати трговачког духа и бити спреман на правне спорове са препреденим зликовцима. Нисам имао тих способности, а ни живаца. Зато одлучих да своје проналазачке способности употребим на оном пољу где су њихови плодови заштићени од свих трзавица и обешењаклука (а то је поље науке). И све то остаје неприкосновена својина за будуће векове свих векова".
Пријавили сте 23 марта 1908 опет заједно са Кројцом нови патент: тиче се бетонске таванице изведене на готовим фабрички начињеним носачима. Пустили сте да се добијени патент угаси и жали сте касније због свега тога.
"Хербст беше срећнији проналазач од мене. Упознао сам га на једној парници вођеној у Југословенској управи за заштиту индустријске својине. Хербст беше тужилац против Авраменка (једног нашег Руса) који се у савезу са једним нашим предузимачем огрешио о Хербстов патент. Као стручњак седео сам међу судијама, а суђење је трајало преко 4 сата. Спознао сам тада сав трновит пут којим је Хербст морао корачати целога живота да би се одбранио од пљачке. За такву вечиту борбу нисам био способан и подлегао бих ранама већ на половини пута".
Као научник мирно сте проживели живот и убирали плодове својих научничких дана, без борбе и парничења. Првог августа напустили сте предузеће "Аста и другови". Као беспосличар шетали сте бечким парковима и кафанама. О запослењу нисте размишљали. Хтели сте да опоравите живце. Добијате војни позив - 18 августа војна вежба у Осијеку, а маневрима ће присуствовати и сам цар. Но, пре тога случајно навратисте код једног врло важног познаника.
"Беше то инжењер Бен Браузеветер - син великог предузимача. Испричао сам му случај са Астом. Био је забезекнут. Рече ми да после војне вежбе обавезно дођем код њега, јер би он и његов отац били срећни да ме добију за сарадника. Рекао ми је још да ће размишљати како да у свом предузећу нађе занимање које би одговарало мом карактеру и мојим способностима".
Војну вежбу провели сте у својству курира и набављача. Ваша дивизија би увеличана славом и похвалама.
"За време ратничких покрета наше дивизије, бринуо сам само о 4 ствари: шта појести, шта попити, шта попушити и где провести ноћ. Живео сам природним животом месождере животиње, као смели мачак. Такав живот скинуо је све остале бриге са моје душе. Окрепио сам тело и освежио живце. Све то излечило ме је занавек од нервозе и неврастеније, боље него иједан санаторијум овога света. Вратио сам се у Беч подмлађен, свеж и оптимистичан".
Ваша инжењерска пракса поклапа се са раздобљем великог процвата индустрије и гарђевинарства у Аустроугарској монархији. Било је то златно доба за инжењере и предузимаче. Пројектовали сте и армирано-бетонске мостове.
"За време мога боравка у предузећу Питела и Браузеветера, саграђени су мостови у Крању и Ишлу, а изграђени су и планови за мостове у Љубљани и Салцбургу. Пројектовао сам их као засвођене бетонске мостове (љубљански са једним, а салцбуршки са 3 распона)".
Бечка бетонска предузећа оснивају удружење "Бетон-Ферајн", које је требало да врши испитивање чврстоће бетонских конструкција и на тим испитвањима ангажовали су и вас. У борби за изгласавањем нових модернијих прописа, удружење се поделило на две јаке странке. Дебата беше веома жучна. Ви сте рачунским путем показали до које границе се сме ићи што се тиче напрезања бетона. Ваш предлог је прихваћен и послужио је за нове савременије прописе о армирано-бетонским конструкцијама.
"Четири сасвим једнака бетонска стуба, истих димензија и арматура, начињена од исте мешавине бетона, сломила би се под доста неједнаким оптерећењима. Брик ми рече да је то бескарактеран материјал и да ће се бетон опаметити. Искусни Брик беше у праву. За 40 година бетон се сталожио и опаметио. Фабрикација цемента се усавршила и тако се дошло до поузданијег бетона. Но, мени се бетон тада огадио".
Били сте несталне и заљубљиве природе и у науци. Та несталност показало се да је имала и добрих страна. Освртали сте се и лево и десно, пре него што се вежете нечим за цео живот. Тражили сте оно што најбоље одговара вашим способностима, наклоностима и интересовањима.
"Имао сам времена за приватне студије. Након канцеларије, завршавао сам у библиотеци Технике. Проширивао сам знања из небеске механике и теоријске физике. Кретања небеских тела. Наш планетарни систем. Максвелова електромагнетна теорија светлости, која је тек продирала из Немачке. Развила се и теорија електрона. Недостајало ми је знање из векторске анализе. Посећивао сам предавања из теоријске физике. Окупљао сам око себе сродне душе које су имале исту такву духовну потребу као и ја".
У Бечу је за време вашег школовања живео Србин - практични инжењер Иван Арновљевић (11 година старији од вас) рођен у Великој Кикинди, кога је "Матица српска" стипендирала да се школује на Бечкој техници, где је 1892 положио инжењерски испит. Постао је цењени инжењер-конструктор великих бечких предузећа за гвоздене конструкције и мостове. Године 1905 Арновљевић из приватне службе, одлази у државну.
"У Бечу је образована "Дирекција за изградњу водених путева". Ту почиње да ради Арновљевић. Радио је на пројектовању речних канала. Спријатељили смо се. Био је сушта супротност од мене: сталожен, скроман, повучен, миран, штедиша. Ја сам био авантуриста који је немилице трошио сваку пару. Био је чиста и благородна душа, неспособан за злобу, мржњу и завист. Везала нас је љубав према науци. Добио је Арновљевић као главни задатак да пројектује и статички испита гвоздени мост канала преко реке Саве. Од 1906-1910 објавио је 10 научних расправа у стручним техничким часописима Аустрије и Немачке".
Друге ваше сродне душе из кружока љубитеља науке били су још: инжењер Терцаги и Тонио (син Атилија Реле). Тонио Реле завршио је најбољу аустријску школу (академска гимназија у Бечу), а у том његовом разреду учили су још Ервин Шредингер и Ханс Тиринг. Шредингер - будући професор Универзитета у Берлину и добитник нобелове награде за физику, прослављен својом таласном теоријом механике кванта. Туринг - будући наследник професора Хазенерла на Универзитету у Бечу. А Реле - будући професор математике на Бечкој техници.
"Тонио Рела имао је љубав према чистој науци, но његов отац хтеде да га начини практичним инжењером. Тада сам Атилију дао на читање биографију славног физичара Хајнриха Херца, који се у младости нашао на истој раскрсници. Херц пише писмо оцу. Атилио је плакао прочитавши то дирљиво писмо и пристаде да Тонио студира математику".
Са овом тројицом пријатеља по духу, виђали сте се сваког петка. Ваше седељке трајале су до дубоко у ноћ. Тема разговора била је наука. Покушавали сте да Арновљевића и Терцагија натерате на технички докторат. Но, Арновљевић иако је имао за собом вишео бјављених научних радова и свега 40 година, услед недостатка воље и младалачког полета одустаје, јер му беше мрско да се врати у улогу ђака. Док је Терцаги, млад, полетан и предузетан мислио сасвим другачије.
"Нас четворица постадосмо сви професори Универзитета. Те положаје нисмо заслужили свим овим нашим седељкама и разговорима. Научницима нас је начинила наша велика љубав према науци. Љубав према науци нас је окупљала на све те састанке и дружења".
Нема коментара:
Постави коментар