Освануо је леп јесењи дан тог 3 октобра 1909 (као и јутрос овог 23 октобра), када сте из мале Мишарске београдске улице (из куће вашег деде) закорачили на нову дужност - место професора на катедри Примењене математике. Били сте најмлађи професор на факултету и декан вас је дочекао као мезимца своје породице. У тој породици било је 8 редовних и 10 ванредних професора. На катедри сте наследили Косту Стојановића.
"Одржао сам присутно предавање. Мој нови колега Јован Цвијић дотерао је то моје предавање и објавио га у Српском књижевном гласнику. Након предавања почастио сам колеге у кафани "Грчка краљица". Тог јутра уселио сам се у нови стан, у кући Фердинанда Бојмела у Балканској улици на неколико корака од хотела "Москва". Знао сам из искуства да у животу има тренутака када треба показати своју вредност и онда се од те вредности живи као од стеченог капитала".
Флашицу коњака увек сте носили на путовања у ручном пртљагу. У Даљ сте одлазили за божићне и ускршње празнике, као и за летњи распуст. Ту би приштедили плату. Живели сте скромно и безбрижно. Најближи колега беше вам Михаило Петропвић. На факултету имали сте 6 часова недељно. Други ваш искрен и веран пријатељ био је Богдан Гавриловић. Шетали сте Калемегданом. Ваш круг пријатеља се проширује. Ту су још Јован Цвијић и Богдан Поповић. Одлазили сте у кафану "Моска". Били сте деловиђа факултета и водили сте записник факултетских седница пуних 10 година, јер сте били најмлађи по годинам службе.
"Круг ванредних професора Филозофског факултета био је елитан. Скоро сви су стекли докторат на страним Универзитетима. Били су истакнути научници. Били су супарници у тој трци за ранг редовног професора. Радили су пуном паром и објављивали су рад за радом. Њихови узајамни лични односи су се покварили. Било је ту жучних полемика и много зле крви. Држао сам се изван свега тога. Био сам у пријатељству са свима. Био сам нежењен и могао сам се посветити искључиво научном раду. О далекој магловитој будућности нисам уопште бринуо. Уживао сам у садашњем тренутку, који ми је постајао све милији".
Указа се веома брзо шанса да одмах постанете редован професор, јер је катедра механике на Техничком факултету остала упражњена, а и плата би вам била знатно већа. Ви сте то место одбили и за њега препоручили Ивана Арновљевића. Нису вас послушали. Расписали су конкурс, на који се једини пријавио Арновљевић. Осим Богдаан Гавриловића, нико није имао толико научних радова као Арновљевић. Сви професори заједно имали су много мање. И они се потрудише да осујете Арновљевићев долазак на факултет, јер по закону строго је прописано да професор Техничког факултета мора бити дипломирани инжењер, што по њиховом мишљењу Арновљевић није био.
"Два референта су требала да испитају Арновљевићеве научне и формалне квалификације, па да о томе поднесу извештај. Мени из Беча стиже докторска диплома Арновљевића и са том дипломом одјурим до Богдана Гавриловића. Договорили смо се да ћутимо. Судбоносна факултетска седнице на којој референт у свом извештају велича високе научне и стручне квалификације, али са болом у души говори како Арновљевић нема формалних квалификација - није дипломирани инжењер. Богдан извади Арновљевићеву докторску диплому и тако он једногласно бива изабран за редовног професора Механике на Техничком факултету, где је провео наредник 30-ак година и остаде вечити нежења".
Велики летњи распуст проводите у Даљу. Родбина се окупља. Долази сестра Милена, брат Богдан (професор реалке у Земуну) и рођаци. Долази вам и друг Михаило Петровић. Иако беше неустаршив риболовац, није умео да плива. Чак се 11 пута давио у Сави и Дунаву. Позвали сте га у личну школу пливања. Све сте припремили да га тој вештини подучите. Но, Мика је побегао из реке главом без обзира.
"Сав мој големи труд да га вратим у реку и за који смо у Вуковару и чамац направили, остао је безуспешан. Обрукасмо се обојица - ја као учитељ и он као ђак".
Тада у Даљу мајка је начела једну вашу болну тачку, једну од оних заиста досадних животних тема - женидбу.
"Ја на то нисам ни помишљао. Био сам навикнут на лакомислени живот нежење. Видео сам како бедно живе моје породичне колеге. У Београд сам дошао да будем научник, а не предавач. Ујка Васи сам рекао да не намеравам да се женим, што мајци нисам смео казати".
Тада сте написали молбу Земљској влади у Загребу, тражећи отпуст из држављанства. Добили сте позив аустро-угарског конзулата у Београду. Ту вам је речено да је одобрен редаован прелаз из аустро-угарског у српско држављанство. Платили сте 32 круне. Изашли сте из конзулата застиђени, јер нисте рекли ни једу лепу реч о држави у којој су Миланковићи проживели у сваком добру и благостању 200 година.
"Добијам затим позив из суда београдске општине. Требало је да положим заклетву поданичке верности. Ту срећем и сликара Марка Мурата, који је дошао истим послом иако беше католик. Обојица смо положили 3 прста на православно јеванђеље и изговорили смо заклетву. Проти смо у руку ставили сребрењак од 5 динара. Добијам затим позив да дођем у суд београдске општине на војну асентацију. Отишао сам у војни округ на лекарски преглед. Срео сам Владу Белића (брата мога колеге) капетана српске војске. Он ме лично одведе команданту округа - пуковнику Лешјанину. Без формалности увршћен сам у војску Краљевине Србије".
Ваше амбиције нису биле нимало скромне. Тежили сте да будете научник великог формата и поставили сте себи високе циљеве. Но, имали сте истанчан осећај за реалност, па тако нисте никада почињали оно за шта себе нисте сматрали дораслим. Увек сте наилази на успехе, а пре доласка у Београд опробали сте се на пољу науке.
"Почиње зидање модерног београдског хотела "Бристол". Архитекте ме позваше да израдим статичке рачуне и цртеже за бетонске таванице и да се прихватим надзора над извођењем радова. Рекоше ми да ћу зарадити лепе паре, но ја сам непоколебљиво одбио понуду".
Ипак учинили сте један изузетак и прихватили један други посао, не због новца, већ због објекта који беше много интересантан.
"Била је то изградња пројектоване железничке пруге Ниш-Књажевац. Мој школски друг инжењер у предузећу Питела - Петар Путник извео је то дело. Пруга је вијугавим током Тимока пресецала реку 19 пута. Ту је требало подићи гвоздене мостове. Путник се обраћа мени да му израдим статички рачун и пројекат за те мостове. Мој хонорар беше: да ми плати 3 недеље боравка у Бечу (600 динара). Путниково предузеће доби посао и заслужи милионе, а ја не одох у Беч због избијања српско-турског рата. За хонорар сам набавио ратничку опрему. У Првом светском рату порушен је само један од тих мостова, чиме је цела пруга била онеспособљена".
Светозар Прибићевић шаље вас као изасланика Министарства просвете, где сте председавали испитима зрелости у Вршцу, Земуну, Београду и Загребу. Вишом математиком годинама сте се служили са лакоћом. Математику сте одувек ценили. Знали сте више него што сте захтевали од својих ђака. Били сте добро организовани у свој тој самоучености.
"Лагранж је рекао: "Само оно научићеш добро што сам научиш!". Тако сам од лакомисленог младића, постао озбиљан научник. Прве 3 године мога боравка у Београду 7 мојих радова обележавају 3 етапе мог научничког развитка. Прва 4 од тих 7 радова баве се проблемима Рационалне и Небеске механике. Мој пети рад бави се теоријом Михелзоновог експеримента, што тада беше веома актуелно питање из области Теоријске физике. Шестим и седмим радом закорачио сам у једну ширу област и пред собом сам угледао Обећану земљу".
Но сву ту научничку лепоту прекинуће звуци нове ратне српске трубе, која се огласила и својим звуком вас позвала на браник отаџбине свете...
Нема коментара:
Постави коментар