Оскар Вајлд, велики енглески књижевник, умро је са 46 година, задњег дана новембра 1900-е године од запаљења мозга (менингитиса), у једном од бедних париских хотела под именом "Алзас"... Умро је онај који је за време свог кратког, бурног и садржајног живота био не само интелигентан до генијалности и шармантан до очаравајуће лепоте, већ уз то и провокативан и даровит, прави естета са истанчаним чулима, што га је водило свагда хедонизму несвакидашњих размера... У тренутку свог највећ успона и славе коју је окусио посве рано, осрамоћен је много чиме, па тако завршава у затвору, где доживљава преобраћење неслућених размера...
Родио се у Даблину 1854-е, у ирској угледној породици, где добија добро протестантско образовање. Завршио је колеџ у Оксфорду, а већ 1878-е, са 24 године живота објављује своју прву збирку песама под називом "Равена" и тако постаје популарна и радо виђена личност лондонских салона... И доиста најслађе плодове опојне славе са лакоћом прихвата и испија већ са 30 година... Постаје незапамћено славан... Добро зарађује, а његова дела играју се на многим позоришним сценама не само Енглеске, већ и Француске... Ступа у брак са Констансом Лојд са којом добија два сина... Па ипак пут му препречују управо они ужитци и задовољства личних експеримената са хомосексуализмом (што ће му бити стравичан злочин и казна, чак већи од убиства), па је напослетку свега, оксуио и горке плодове једног славног слома и пропасти... Био је то тренутак када се отиснуо у немирне воде љубавног заноса и везаности са младим лордом Алфредом Дагласом (кога су звали Боузи)... То је све довело до подизања и покретања велике судске парнице, кроз коју га гони Боузов отац маркиз од Квинсберија, не бирајући начине и средства... Тако бива осуђен на 2 године затвор и тешке робије... Биће то скандал који ће урушити све његове способности... Жена и лажни пријатељи га напуштају... Здравље ће озбиљно да му се уздрма и пољуља... Иметак ће доћи под стечај... Престаће да објављују његове књиге, а позоришта широм Лондона његове комаде поскидаће са репертоара, док ће још у Паризу неки од његових комада бити играни са великим успехом...
На робији ће понети број 33 (савршен број и број Христових овоземаљских година), а за то време драма "Саломе" биће одиграна и то премијерно у Паризу... У затвору пише "Де профундис" и "Баладу из тамнице Рединг"... Драму "Саломе" написао је на француском и прижељкивао је да најчувенија француска глумица Сара Бернар одигра ту улогу... Била је то дива којој се неизмерно дивио... Драму је завршио 1891, али је она први пут одиграна тек 1896, док је он боравио у затвору... Илустрације за све то урадио је Тулуз Лотрек... Била је то представа која се играла у тајности, а у Лондону је изведена тек по његовој смрти, у приватној изведби... И тако није дочекао за живота да види ово своје оживљено дело на сцени... А Рихард Штраус 1905-е пише своју оперу истог назива по мотивима Вајлдове драме... А тек после 30 година од његове смрти овај комад је озваничен на енглеској сцени...
После одслужене казне неће бити добродошао у пуританско друштво, па путује по Италији и најзад се насељава у Паризу... Променио је име у Себастијан Мелмот... Без новчаних средстава, без пријатеља... Породица се преселила у Швајцарску и тамо живе под новим именом Холанд...
Греси су му опроштени од пуританског друшта (од тих беспрекорних чистунаца) тек након 70 година, пошто је умро... Први споменик у Лондону добио је несмал после 100 година... А на њему и данас пише оно што је сам прорекао: "Сви смо ми у провалији, само неки од нас гледају према звездама"...
Писао је све: и бајке, и романе, и приче, и новеле, и песме, и есеје, и драме...
Пише из затвора своја 4 писма, прво почетком марта 1896 и задње четврто почетком априла 1897, а потом и "Де профундис"... Из првог писма признаје колико је унесрећио породицу... Након свих понижења и срамоте, он је одједном "мртав за сва осећања" и то га баца у бригу, у очај... Не дозвољавају му у затвору да пише текстове, а читање унутар тих мрачних и загушљивих зидина ствара му главобољу... Он не престаје да се занима о стању књижевности и жели да чује сваку новост везану за нове књиге и нове комаде... У затвору суочен је са свим патњама једног људског ужаса... Са првог писма управник затвора неке делове исецкаће маказама... Остаје му прећутна тишина и сав тај празан јад...
На почетку другог писма дознајемо да су одбили његов апел за ублажењем казне и то је још један ударац и тупо задати бол који он мора да поднесе и издржи... Нема више наде, стављен је на нове "душевне муке"... Откравили су његову изолованост у свом том "злом затворском ваздуху", па сада чита омиљеног Дантеа, прави забелешке у паклу и из њега пише... Почиње да учи и немачки... Ипак потајно и подмукло нагризају га мисли препуне горчине... Као да је оглодана псећа кост... Све је то ужас једне крајње самоће... А он је добро увезана "мртва ствар" и предмет... Сада га наводне симпатије свих оних који нису из круга његових највернијих пријатеља, јако мало дотичу и занимају... И све време не губи свесност да ће по повратку у друштво бити - недобродошао... Његова трагедија је препуна бола, па каже: "Жива бића, која изађу из својих гробница, ипак су још страшнија"... Управо је затвор његова гробница и свих тих 18 месеци унутар ужасне затворске ћелије... То је место и простор унутар кога је спознао и сагледао све дубине ужаса... То је оно због чега се окаменио... окоштао... скаменио...
Ипак за своју порочност никад ни једном речју не окривљује неког другог, а посве је свестан да се природа према њему понела као зла маћеха... Али зашто их криви, ако то тако може да буде поимано???... "Кривим их што не цене човека кога су уништили... Мој гениј, мој живот као уметника, моје дело, и тишина која ми је за њега била потребна, ништа им нису значили... Признајем да сам изгубио главу... Био сам збуњен, неспособан да просуђујем... Направио сам један фаталан корак... Немој мислити да не кривим себе... Проклињем себе и дању и ноћу због лудости што сам допустио да ми нешто управља животом... Кад би постојао ехо у овим зидовима, заувек би одјекивао: "БУДАЛО!"... Истински се стидим својих пријатељстава... Осећам стид и страшну пониженост"...
Када су га гурнули у сво то блато и каљужу срама, доживео је ментално понижење, а пријатељске душе које би му пружиле уточиште за сву његову повређеност и патњу постале су готово ретке... Док је пировао са добро постављеним столовима украшеним ружама и црвеним столњацима - пријатеља је било много... У свом том сопственом болу са свим трункама жаљења, још се занима за "свет сенки" који је неизмерно волео, као и сам живот уосталом... Почиње све више да се занима и патњама једне људске душе...
У трећем писму драгог Робија обавештава да ће он бити извршитељ његовог књижевног тестамента, јер жена никада није имала дар схватања и разумевања за уметност коју је он писао, а за већину он је остао само "идиот који се вулгарно размеће храброшћу"... Апсолутно је свестан да се истина једном мора сазнати... Он се неће помирити да доживотно буде разапет на "гротескном" стубу срама... Док је писао све своје епистоле, није имао намеру да оне постану апологија његовог недоличног и порочног понашања, већ је желео да појасни и објасни... Разјасни...
И опет зна унапред да ће излазак на слободу постати нека нова врста затвора и утопије, јер он то овако схвата: "Спољни свет живи у обмани и илузији, врте се у круг... Израз за уметника је врхунски и једини начин живота... Уметник живи по ономе што говори... а жене су најпоузданије, јер немају осећај за важно"...
У четвртом писму планира ослобођење од жене и то ће прихватити мирне и спуштене главе... Апослутно је свестан да све што се дешава, догађа се зарад неког вишег добра... И сам каже: "Везати моју жену за мене, против њене воље, било би погрешно... Она има пуно право на своју слободу... Срамотно би било да будем пензионер на њен рачун"... Књиге су му дозволи да чита, али нажалост часописе још увек не... Затворска библиотека не поседује романе којима би он био испуњен, па долази на помисао да после ослобођења истој поклони 10-12 вредних и добрих књига... По њему "здрав разум јесте суштинска ствар у писању романа... а живот у сагласју са природом је несвестан живот"... Размишља шта ће одмах урадити по пуштању на слободу... Прво ће се претплатити на чак 14 часописа... А пошто зна да ће изаћи без иједне своје нове књиге, највише би волео да га по изласку сачекају књиге којима се очарава још од младости... Па нека то буду: Флобер, Бодлер, Дима Отац, Данте, Гете, итд...
"Де профундис" - је исповест једне Вајлдовске пустоловине, писана у стању непокретности, унутар које је главна потка бол и патња... Ово је исповедна повест оног тренутка у коме још живи само једно време, а то је време туге... Ту лепоте сунчевог и месечевог сјаја и одсјаја више нема... То је сумрачна ћелија кроз коју исповеда сопствени сумрак душе... Ту пишчева мисао нема ону покретност и окретност на коју је навикла... Ту спознаје да патња може бити измерена једним јако дугачким тренутком непребола... Тако прима вест о мајчиној смрти и то га страшно потреса и погађа... То је моменат његовог неподношљивог јада, који се речима не исказује... Зна колико је осрамотио родитељско часно име, тиме што је постао "простачка поштапалица међу простачким светом"... Жена је била та која му у затвор доноси вест о мајчиној смрти... Па даље каже: "Напредак, срећа и успех могу бити грубог језгра и сирове љуске, али туга је, од свега што је створено, најнежнија... Бол је рана која крвари на додир било чије руке, осим руке љубави, а чак и тада мора прокрвавити изнова, мада не од бола... Где је патња ту је свето тло"...
Управо са овог "светог тла" посведочиће сву горчину једног изгнанства, он који ничим није окрвавио руке... Он који је некада имао инстинкт само за лепо, имао моћ расуђивања, добар осећај за хумор... Он који беше врхунски краљ и судац по питању културе и уметничког стила... А сада ниже перле свога јада и трпи неподношљиви терет жалости... Пристижу му писма од адвоката пуне жестине... Деца су му судски одузета и то ће до краја остати његов бесконачни бол и патња... Чак и беда која му прети ништа је у поређењу са том гнусобом... Судбина једног изопштеника јесте самотњаштво и нарамак патње који душу такву рањену осуђује на беспоговорну самоћу...
Он неће престати са признањима да је сам себе упропастио и његово самоосуђивање биће немилосрдно до краја, па ипак каже: "Богови су ми дали готово све. Имао сам генија у себи, истакнуто име, висок друштевни положај, бриљантан ум; од уметности сам направио филозофију, а од филозофије уметност: мењао сам свест људима и боје стварима"... И доиста све што би изрекао овај геније духа људе би доводило до чуда... Био је то један чудесни транс у које је све бацао... И шта год би такнуо и дотакао, све би постајало прелепо... Све би постајало лепота... Све би постајало уметност...
Трагао је да све донесе на неки нови начин, будећи тако маштовитост свога столећа... И признаје: "Допустио сам себи да будем намамљен и зачаран бићима и ускогрудим људима. Постао сам расипник сопственог генија"... А када се уморио од пребивања на свим тим уметничким висинама, сишао је у дубине понора и дна, а све у потрази за новим сензацијама духа... Первезност, пожуда, болест или уметничко лудило???... Неосетљивост за животе других... Он више није кормилар сопственог брода и не господари својом душом, па је губи допуштајући да га сласт задовољства шчепа, надјача и надвлада...
А после окончања срамоте свог тог ужаса досегнуо је до величине "апсолутне скрушености" покајања... И то је нови фронт који се пред њим откључава... Скрушеност, покајање, преумљење, преображај... Промена...
Одједном у патњи види смисао и храбро корача стазама и путевима своје скрушености, па тако некада гласни плач, страх, немире, бес, немоћ, горчину и презир оставља за собом... Гаси их... Он је и даље индивидуалиста, који зна колико је важно управо оно што човек сам постигне и тако не прстаје да трага за новим начинима самопотврђивања и самоостваривања... Отпушта сву горчину, иако је без пара и без топлине дома, јер увек постоји нешто много горе од свега што сада проживљава... Не заборавља колико су богати "похлепни и себични", а колико су сиротани спремни да све раздле и поделе... Једино шта жели да задржи у свом срцу јесте: љубав... И потајно зна, кад каже: "Куда ја ходим, ту трње расте"...
А када изађе на слободу писаће сонете и лепе књиге, читаће добре књиге и по њему од тога нема веће вредности, радости и среће... То усрећује дух... И тако ће повратити све своје креативне способности... А презир и окрутност оставиће иза себе, па каже: "Кад истински желиш љубав, наћи ћеш је где чека на тебе"... Он зна за шта јесте, а за шта није рођен и створен... Рођен је за изузетке, а не за правила и законе... Морал, религија и разум му не помажу... Хтео је да оснује "Братство Неверника" у које би приступили сви они који не могу веровати... Закони су лоши и неправедни, а систем је рђав и неправедан... Ако постоје два кључна момента у његовом животу, онда су то Оксфорд и нажалост робија... На робији се духовно изградио, лежећи на дрвеној постељи, једући неукусну храну, цепајући уже у кучину док му од бола нису утрнули прсти, слушајући покроно окрутне заповеднике, носећи грозну одећу и телесно понижаван... Ћутање једне срамоте или срамота једног ћутања... Прихватао је све без поговора, без роптања, страха и опирања... Он "типично дете свога времена"... Он који је "изокренуо добре ствари свог живота у зло, а зло свога живота у добро"...
Иза су остале све радости некадашњег заноса и испуњења: лепота суна и месеца, бујање годишњих доба, музика којом су освитала јутра, тишина која је покривала дуге бесане ноћи, киша и роса које су појиле жедну траву... Па ипак, осуђен је и за много тога што није починио... Осуђен је и за добро и за зло... Осуђен је и за учињено и за неучињено... Осуђен је за све и за ништа!!!... И не стидећи се своје казне живеће у слободи, без горчине и без мржње... Живеће иако му је име исписано тешким "оловним словима", иако је из славе погружен у срамоту... И опет каже: "Успем ли створити барем једно лепо уметничко дело, бићу у стању да пакост лишим отрова, кукавичлук поруге, из корена ћу ишчупати презрење... Ако је живот проблем... ја сам... проблем пред животом"... А једине особе са којима би волео да буде су уметници и они који су као и он досегнули зенит бола и патње, а који неизоставно знају шта је лепота бола и бол једне лепоте... Треба научити бити срећан у савршенству своје несавршености, поготову сада када је изгубио некадашње пролеће свога срца, када је изгубио радост свога бића, када се одрекао свих старих уживања и то након свега много му је потешко и да замисли сву ту срећу...
Није му тешко да призна да је размишљао и о суициду, па тако у затвору Вондсворт, где је 2 месеца провео на болничком одељењу, пожелео је своју смрт, но на сву срећу одатле је пребачен... Онда је решио да живи у меланхоличном сумраку свог помрачења... Почео је изнова да учи како бити весео и срећан... Ретки и прави пријатељи долазе му у затворске посете, а он пред њима исказује сву своју ведрину и одушевљење... Осећа нову вољу и импулс за животом... Жуди да живи и још увек не напушта га мисао да ће истражити неки од нових неистражених и неоткривених светова, па макар то био и свет бола и патње... А смеје се како је некада вешто бежао од тема бола и туге, у страст слаткастих задовољстава, која су била примарна и приоритетна за њега...
У болном срцу сакупио је и укоричио тешке лекције, где је бол најузвишенија емоција, па каже: "Бол је најузвишеније осећање за које је човек способан и потврда сваког великог уметничког дела... Бол за разлику од радости, нема на себи маске... Ниједна се истина не може поредити с болом... Бол је једина истина која постоји... И деца и звезде рађају се кроз бол"...
Време у затвору најспорије протиче, па отуда умор, очајање... Савија колена и пере под ћелије... Бескарјно је ограничен и оивичен тим узаним простором... Лишен је покретности... Срце му је сломљено и окамењено... То све, више га не чини онако бунтовним, јер он зна: да је "тајна живота патња... лепота и туга иду руку под руку и носе исту поруку... бол је оно што је потребно за лепу душу"...
Иако је јео воће са сваког дрвета из светског перивоја, са големом страшћу у души, отиснуо се овосветском пучином да живи и каже: "Не кајем се, ни за трен, што сам живео за задовољство... Нема тог задовољства које нисма искусио... Бацио сам бисер своје душе у чашу вина... Уз звуке флауте, ходао сам цветним стазама... Живео сам на меду и млеку"... И тако закључује да се радост живи само један једини трен, а бол траје вечно...
Саморазвијајући се кроз властити уметнички доживљај каже: "Шта год да сналази друге, сналази и нас"... По њему Христово место јесте међу песницима, а ту му друштво праве Шели и Софокле... Зашто сматра да је тако???... Његов живот је најпре лепота једног бола и читав тај живот је поезија препуна страдања, издаје, лажних пријатеља, одрицања, усамљености, покорног прихватања свега што наиђе, крунсиање трновим венцем, бол и патња... И баш у тој очаравајућој личности Христа, Вајлд као да види по први пут самога себе... То је сусрет са својом изгубљеном, па пронађеном душом... Христос је "вођа свих који воле... Највећи индивидуалиста и први индивидуалиста у историји"...
Доласком у затвор Вајлд је изгубио све, почев од имена, преко положаја, до среће, благостања, богатства, слободе и најзад деце... Презрен и одбачен, навлачи рухо страдалничко и постаје презрени апостол јада... Тек тада долази у најближи контакт са својом огољеном и опустошеном душом и схвата да је љубав лепша од све те мржње, па ћутке трпи, а то ћутање само још Бог ослушкује и чује... Разуме...
После рибања ћелије, прочитао би по 10-ак стихова насумично из Новог завета на грчком и тако би започињао сваки свој робијашки дан... Сада уместо црног тврдог хлеба, дозвољено му је да окуси и белог хлеба, што доживљава као праву посластицу... По њему "У уметности је истина... а истинско је оно што је створено узнутра и што је обликовано Духом душе"...
Схватио је да већином људи живе због некакве љубави и зарад дивљења, а сада зна да треба живети за љубав и дивљење, јер љубав јесте светиња која се прима клечењем и савијених колена, а за примање тог дара вечито остајемо недостојни и погнутих глава... Па наставља: "Христос није имао стрпљења за тупаве, беживотне, механичке системе, који људе третирају као ствари... Као и све песничке природе волео је необразоване људе... У таквима има места за велику идеју... Није могао поднети глупе људе, људе пуне ставова... Подругивао се белој гробници достојанства... Спољашње успехе сматрао је достојним презира... А богатство је терет за човека... Хладна филантропија, разметљива јавна милосрдност, досадни формализам - излагао је неумољивој порузи... Показао је да је само дух вредан"... Сличност између Христа и Вајлда постаје све већа, што ће изазвати бес ревнитеља... И рећи ће Вајлд колико су све велике идеје опасне...
И најзад, машта је сва од светлости и најлепша потврда љубави... Зар није Христос највише волео и љубио грешнике... Сви ови моменти најдубљег окајавања, јесу моменти када он доживљава своју највећу иницијацију и тако надраста и превазилази терет прошлости... И управо у том сусрету и додиру са живим Христом, он постаје нешто и постаје неко ко настоји да израчуна "орбиту сопствене душе"... Знао је да се Дух Христов не налази у црквама и катедралама и само тако је могао да пронађе хуманост и човечност, па и љубазност унутра затвора у коме је боравио међу тешких зликовцима, преступницима и убицама... Није ли рекао: "Дубину досежу они који су патили и то је само њихова привилегија"...
Зна да по изласку за њега више неће бити свечаности и да више ништа неће бити исто... Њему ће само преостати право да са другима саосећа у њиховом болу и кроз бол... у патњи и кроз патњу... Зато и каже: "Ми смо пајаци бола"... "Кловнови сломљених срца"... А за 19-и век у коме је рођен све патње и мученишта бише мизерна и ситна... Сићушна...
13-ог новембра 1895-е доведен је у затвор из Лондона, у робијашком оделу, са лисицама на рукама, а тада сви присутни и затечени, смејали су се њему у лице док је чекао воз на перону "Клепам Џанкшн" и због те сцене плакао је гласно наредних 365 дана... А онда схвата кад човек престане да плаче и кад сузе усахну, тада се он окамени... Тада постане камен, јер "иза бола увек стоји душа, а подсмевати се души која пати ужасна је ствар"... И зна да је начинио неопростиву грешку управо онда када се брижљивом "друштву" обратио за помоћ и заштиту... Зар он који је живео живот препун перверзног уживања, да се дрзне и затражи некаво своје право...
Саопштити истуну јесте болно, па ипак велике страсти живе само велики људи и то је само њихова привилегија... Зато Вајлд и каже: "Сентименталиста је увек циник у срцу... Цинизам је за људе који немају душе"...
Крајем маја изаћи ће на слободу и тада ће са два пријатеља отићи на море на месец дана и ту ће покушати да успостави мир, хармонију, равнотежу и да умири намучено срце и да постигне ведрину свих својих расположења... А онда ће потражити ново станиште у неком страном граду... Можда ће то бити Бриж, где би имало простора за још једно ново прочишћење духа...
Вајлд нас је овом дирљивом исповешћу поучио не само лепоти патње и бола, већ и значењу истог, а пишући епистоле унутра ужасне затворске школе живота каже: "Мене коме је цвеће део жудње, сузе чекају у петељкама неке руже"...
Он неће престати до последњег даха да трага за мистичним, како у уметности, тако и у животу и самој природи... И никада неће заборавити како му је суђено чак 3 пута... први пут да би га ухапсили, други пут да би био враћен у истражни затвор, а трећи пут да би био послат на робију од 2 године трајања...
Након изласка знао је да у приорди постоји и да га чека, некаква пукотина у стени и да ће се ту настанити и сакрити... Да постоје још увек тајне долине и неприкосновене тишине у којима ће нечујно јецати и плакати... Да постоји ноћ и мрак обасјани звезданим сазвежђима... Да постоји ветар који ће надувати и прекрити отиске његових стопа и тако замести траг свима онима који би покушали да га уходе, прате и изнова повреде... И да постоји вода прочишћења која ће га опрати и умити новим чином крштења... И да постоје горке пољске траве које ће га својим соковима повратити бар донекле у живот вредан и достојан живљења...
