РАЧАНСКА КЊИГА ПОСЕТА...

Пољем рачанским шири се мирис биља, мирис природе, те предивне Божије творевине, тог предивног Божијега света пуног благодати... Распознајем, бројим и у сећање своје слажем, у причу претачем, мирисе пољске, мирисе цветне: ангелика, босиљак, врањак, глог, дремовац, ђумбир, жути локвањ, зова, иђирот, јелењак, клека, локвањ, љескове ресе, матичњак, нана, пелин, рузмарин, сремуш, трска, усколисни каћун, храстов жир, цикорија, чкаљ и штавељ... Мартовско сунце сија тако гласно и јасно, а птице шумске певају, умилном песмом служе, док рачанско поље отвара све капије своје за посетиоце многе и нове... Опијена мирисом рачанских цветних поља, отварам књигу рачанских поклоника и посетилаца, књигу молитви и жеља, књигу утисака, књигу рукописанија са свих страна...

Почињем и започињем записом од јула 2005. лета Господњег: ''Бог нека помогне свима нама. Нека нас Бог чува и благослови''. Драган и Рајка из Београда пишу: ''Овај комплекс је величанствени споменик српске културе. Љубимо Бога и ближњега свога''. ''Остављам део своје душе у једној од најлепших срских светиња'', записала је Снежана Кандић''. ''Нека драги Бог да свима здравља и нека се доброта врати у људе. Молимо се драгом Богу да нам опрости наше грехе и да нас погледа, нас грешне и да нам да благослов и опрост. Да нам укаже на пут којим треба да идемо заједно, мени болесној лека, а нашем детету срећу и мир у животу'', августа 2005. потписаше Имре, Соња и Вера Милер. ''Манастир Рача посетише Деспић Ивана и Деспић Божидарка: ''Искрно се надамо да ће нам Бог пружити опет прилику да посетимо овакаву светињу. Унапред захвални''.

Без потписа и без имена стоје записи попут ових: ''Боже мили спаси и сачувај нас од сваког зла. Боже мили, хвала на свему''. Срђан из Ниша иште: ''Помилуј ме Господе по великој милости својој, молим ти се Господе Исусе Христе, помози ми у муци мојој да постанем отац и имам породицу своју. Услишај молитву моју Господе Исусе наш''. Марта 2006. лета Господњег како последњи поклоници на  дан данашњи запиали су: ''Господе Боже, спаси и сачувај Србију и нас са њом'', у потпису Слобо Ђуретић, Зета, Црна Гора и ''Господе Боже чувај нас и сачувај од свакога зла'', записала је Драгица Костић из Крушевца.

Нека Васкрсли Господ овенча вечном радошћу све доброжелатеље, све добронамернике, а рачанска књига посета нека добије још нових слова и потписа, записа и натписа...

МОНАШКО ГРОБЉЕ РАЧАНСКО...

Записом са надгорбе плоче, почившег Архимандрита рачанског Хаџи Хризостома Пајића, започињем причу о монашком гробљу рачанском, о монашким гробовима и посмртним остацима што разасути леже, у миру почивајући, док се над њима Крстача до неба плавог високог диже.

           

Пред задушнице и покладе месне, седох на колена, ту поред светог олтара рачанског, где почивају остаци нашег незаборавног Архимандрита, и записах слова, која вам у целости сада даривам. Она гласе:

Овде поред светог олтара почивају посмртни остаци

Архимандрита Хризостома Пајића.

Рођен је 12. фебруара 1916. год. у селу Риђевштици код Трстеника.

Пресели се у вечност 4. септембра 1995. год.

Био је старешина манастира Раче од 1961. до 1995. год.

Спомен плочу му подиже његово духовно чадо

игуман Сава Ристић са братијом манастира Раче.

Ја сам монах и свештеник а име ми је Хризостом

Гроб сам Христов посетио Јерусалим Божји дом.

Овде ће моје тело процветати као крин кад

затрубе архангели и засија Божји Син.

Сад ми душа сва у Христу у светлости Христов дан

 у земљи ми тело лежи где почива вечни сан.

Помолите се браћо моја свештеници и монаси

те да станем с дсне стране свог Господа да ме спаси.

Кад ми је тешко и кад ми душу стисну боли, седнем крај монашког гробља рачанског, крај гроба почившег оца Хризостома, књигољупца, читам горе записана слова са надгробне плоче, док сунце као данас 22. фебруара 2006. лета Господњег, у среду, у средини недеље, греје, а ветра дува, птице поју и река Рача, шуми, тече.

Сећам се наших сусрета, па и тог последњег сусрета о Васкрсу 1995. лета господњег, када ми је рекао: ''О како је дивно видети како се сећаш своје прабаке монахиње Јелене и воштанице прислужујеш за покој њене душе. Она је итекако мислено присутна овде и сада са нама''. Данас пред зимске задушнице, на сунчаном фебруарском дану и осуначном поподневу, могу да осетим и кажем да је наш почивши отац Хризостом мислено присутан и на све нас од реда сада гледа.

По старом причању, отац Хризостом, био је тих, миран и богољубив. Учио је добро и учење му је ишло од руке. Трудио се са успехом. Био је радостан. Читао је књиге по пољу рачанском, у шуми, у приобаљу речице Раче. Старац је седео и под бором. Овладао је писменошћу боље од свих краснописаца и најдаровитијих калиграфа. Лако је читао књиге и без муке све памтио, писао, записивао, бележио. Једном речју, водио је уредну архивску евиденцију, а нама је оставио богату архивску грађу. Али, наука није била његова склоност. Његова генијалност била је у другој области. Више од свега, волео је цркву, свакодневно литургисање и читање свештених књига. Био је изненађујуће озбиљан. Заволео је аскетизам и постао је аскетом. Постио је , јео хлеб, пио воду лађевачку и рачанску. Увек је био ћутљив и благ. Одевао се скромно. Сваком убогом просјаку и сиромашку, давао је и последње. Често је размишљао о томе како да очува и сачува поверено му манастирско здање.

Оставрио је своју велику жељу. Живот у рачанској шуми, међу боровима, и велика самоћа, били су услови да мирно и са успехом оствари свој жељени подвиг. Својим именом, отац Хризостом, ушао је у наша срца и у историју манастира Рача и читавог нашег бајинобаштанског краја.

СТАРИНА НАПИСА...

Лила је киша ''ко из кабла'', како често воле да кажу моји варошани, тог 21-ог фебруара 2006-е године. Око поднева у продавницу манастирску свратио је страник, странац, чудак и дека. Остави ми у аманет на листу ''артије'', дрхтавом и промрзлом руком исписано благо, песму о манастиру Рачи. Старина написа:

''У шумици малој поточић жубори, и с` камења пада, као да корача.

Крај њега се бели: у сенци дрвећа историји познат наш: манастир Рача.

Сећамо се овог храброг сина, он обнови дело Краља Драгутина.

Он је доста хришћанскога дара и самога је турског преварио цара.

Наш манастир стоји: из векова стари.

Палили га: Турци, Немци и Бугари''.

На парчету папира, овај чудак и добри старина, остави ми име своје, како бих могла потписати испод песме ове његово име. Милутин му је име.

Господе хвала Ти и Света Тројице слава Ти на дару овом, што добих песму старине Милутина. Раба свога Милутина спаси и све грехе му опрости. Све ово записах и у кратак запис попут неке омалене приче преточих и претворих, у дане када више не радим у продавници манастирској рачанској у којој сретох старину Милутина.

Папир са песмом његовом руком исписан носим и чувам, али за сваки случај, јер никад се не зна, преписах и записах у своју малу бележницу, песму ову да је се сетим када ми тешко буде као што је то било тога дана 25-ог марта 2006-е године у суботње послеподне...

ТЕОКТИСТОВ ДАН...

У освит 11. новембра 2006-ог лета Господњег на дан Светог Аврамија Затворника кренула су 4 поклоника (иста посада као и септембра 2012-е), преко Таре, Кремна ка Мокрој Гори, а у природном парку мокрогорском  крај пута сретосмо једног дивњег зеца у хитром кораку, а нешто касније и једну жуту лисицу која се лукаво прикрадаше, али је у мраку очи попут фара на аутомобилу одадоше. Преко Добруна све до Вишеграда и старог моста Соколовића ''НА ДРИНИ ЋУПРИЈА'' , узводно реком Дрином, путовала су 4 поклоника идући тамо одакле нам сунце долази, одакле нам излази и тамо где се рађа, тамо одакле и наши претци дођоше у Пљесково, данашњу Бајину Башту. Поздрављају нас у освит зоре две Дринине притоке речице Осаница и Колина. Кроз ''одмориште слуха'' јездила су и пловила наша кола. Одједном пред нама непрегледно Гатачко поље. Заустависмо се да уберемо жалфију (кадуљу) ту свелековиту биљку. Узесмо  најлековитије од мајке наше Херцеговине да поделимо са нашим милим и драгим када се вратимо у крај родни, у Бајину Башту. Како је лепа  земља Светога Саве и Светога Василија Острошког и њено бесцен благо Православна Епархија Захумско-Херцеговачка са својим црквама, манастирима, гробовима мученика, стратиштима и јамама. Како волим Херцеговину, моју пра-пра дедовину, земљу распету, жртвовану и напаћену, земљу Христових мученика и мученица. Каква милина струји низ тело, каква се радост у души порађа у земљи коју од давнина зову и називају Војводством Светога Саве, јер принц Растко владаше земљом Хумском и Захумљем, а Свети Сава основа Епископију Захумско-Херцеговачку. О Херцеговино земљо брдовита и равна, земљо поља и долина, река и планина, земљо света и мученичка, земљо камена и суза, црквишта и књига, витезова и владара, владика и устаника, земљо гуслара и хајдука, песниак и сликара. Тек сада разумем зашто Владика Атанасије Јевтић назива Херцеговину ''матичном српском земљом''. Стајемо код КОРИЋКЕ ЈАМЕ  и прислужујемо воштанице за покој душа мученика из села Корита и околних билећких страна. Топоними промичу један за другим, а мени се урезаше у памћење тек по неки ''знакови поред пута'' , они звучнији као што су: Мека Груда, Голобрђе, Бијела Рудина, Билећа, језеро билећко, Јасен и Требиње. У Требињу прво похитасмо преко каменог моста, преко Требишњице реке  ка брду ЦРКВИНА ка цркви  ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ГРАЧАНИЦИ. Сусрет са песниковим гробом, са душом ЈОВАНА ДУЧИЋА, за кога Владика Атанасије Јевтић написа: ''Умни српски песник и дипломата, Херцеговац'', а за Херцеговце исти Владика каже: ''Боре се и гину где год затреба''. Дучић  Херцеговину описа  да је ''то област која је српској нацији дала све што је наша крв најбоље родила''. Сусрет са душом великог песника и изгнаника, са оним кога називају ''кнезом српских песника'', а који је писао не само прозу и поезију, већ и студије, расправе, путописе и есеје. Црквина, Дучићево брдо изнад Требиња, моја Црквина у Бајиној Башти (некада село Луг и заселак Пуртићи, изнад десне обале речице Рача ка ушћу у реку  Дрину, подно брда Шарампова, данас насеље и предграђе Бајине Баште, ливада мога детињства по којој сам брала дивљу камилицу. Проналазим сличности и пожелим да сам само једна капљица, само једна мала искрица Дучићевог генија, Дучића који је волео градове, универзитете, библиотеке, музеје, галерије, куповину књига, генија који је ''вечно трагао за новим'' и био ''вечно неспокојан''. Гледамо са Црквине на Требиње и присећамо се славне херцеговачке прошлости. Пореклом из Требиња била је прва српска династија Војисављевићи која је владала пре Немањића. Из Требиња је и династија Бранковића. Из Требиња је и Руђер Бошковић. У Требињу је Вук Стефановић Караџић сакупљао и прикупљао песме. То је град знаменитих и изванредних личности. Требиње је град по коме је Дучић засадио платане, борове и медитеранско растиње начинивши га тако ''цветним вртом'', градином мирисном, ''вртом Херцеговине'' и баштом бајном. То је град чијем парку је Дучић даровао споменик песнику Његошу, Владики Раду. Јелена Анжујска мајка Драгутинова и Милутинова, имала је на реци Требишњици двор у коме је проводила зиме благодарећи предивној клими. Волео је Дучић Требиње, а и Мостар где је прве стихове написао и говорио пером својим: ''Свако има по један град...Град младости...Ако то није град где смо се родили, и први пут видели рађање сунца, то је ипак место рађања свих наших почетака, свих илузија, првог поноса пред животом, првог пркоса међу људима...Првог разочарења идејама и принципима. Човек којег запитате откуда је треба да одговори најпре именом града своје младости, а тек затим именом места свог рођења''. А моја маленкост воли Бајину Башту и Беогард. Био је Дучић учутељ у Бијељини, манастиру Житомислић и у Мостару, а моја маленкост беше вероучитељ у Бајиној Башти и Београду. Куповао је књиге почев од најранијих студентских дана и тако створио своју приватну библиотеку. Тако и моја маленкост започе куповати књиге одласком у Београд на студије и купујем их још увек полако стварајући библиотеку личну и скромну.  Овога пута купила сам за своју кућну библиотеку Дучићеве књиге и тако обрадовала ум и срце. Био је Дучић пасионирани читач књига, а време је проводио или у читању или у посматрању. Тако и моја маленкост ужива у читању књига, чита, ћути, посматра, бележи и пише. Дучићеви стихови то најлепше осликавају: ''Учаурена буба ћути, и преде свилу за плашт Цара...Од једне сузе тисућ река! И свуд по један пророк вапи''. Посетио је Дучић Христов Гроб и Јеруслим  и доживео преображај. Тако и моја маленкост сања да посети Јерусалим, а до тада посећује нека друга света места и вапи за преображајем душе и тела. После песниковог брда и цркве, после брда Црквина, брда лирике, књиге и позије, крећемо ка правцу Мостара, а на 4 километра од Требиња поред реке Требишњице пред нама се указаше куле и капије манастира ТВРДОШ. Помилова нас света рука монаха Јоасафа и Свете мајке и краљице Јелене Анжујске, мајке нашег Драгутина и Милутина, чији празник сутра се прославља, а кога од радости називам у причи Теоктистов дан. Од монаха тврдошкох чусмо за здравље бившег Епискога Захумско-Херцеговачког и Приморског и помоћника и мјестобљуститеља Жичког Атанасија Јевтића, које је као што чусмо, слава Богу ДОБРО. На тему Косова монах тврдошки нам изусти: ''КОСОВО ЈЕ УВЕК БИЛО И БИЋЕ СРПСКО''. Испричасмо им о нашој Рачи, а они нас уз благослов испратише и дариваше нам по две иконице Свете Петке и Светог Василија и даље нас отпратише, остајући у тишини да ''окрећу'' монашке бројанице своје. Пожелеше нам свако добро и да Свети Василије услиша све молитве што се у души роје.  Настављамо да колима ходимо ка прелазу КЛОБУК и тако иза нас остаде Херцеговина, а испред се указа Никшићка општина. Пролазимо Илино брдо, Црвене стијене, Подбожур, Каменско, Трубјелу, пролазимо плодну Жупу никшишћку у којој ручамо и кафу пијемо. После предаха пред нама се указа град Никшић и бела црква Светог Василија Острошког више парка. ''И ми имао Црвене стене'' - причају и траже сличност 4 поклоника из Бајине Баште. Дан сунчан, топао, пролећни не, већ летњи. Сунце сија и високо је. Дан ће овај трајати јако дуго и биће врло леп. Хитамо и жељно ишчекујемо стену високу под којом ће МАНАСТИР ОСТРОГ да се забели и већ види. Стижемо. Гужве нема. Поклањамо се Свецу Василију слава му и милост. Вечерња молитва и по други пут се поклањамо и целивамо Светог Василија тело нетрулежно. Ноћимо под звезданим небом острошке светиње и молимо за своје најмилије, а неки од њих ове вечеру у Центру ''САВА'' у Београду на вечерњем окупљању и дружењу Бајинобаштана завичајаца, у сусрету Београда и Бајине Баште. Свети Василије моли Христа Бога за Славка, Верицу, Бранка и Олгицу...

Осванули смо у недељу свету на дан Светог краља Милутина, преподобног Теоктиста и Јелене, на дан Светог исповедника Варнаве Епсикопа Хвостанског, на Теоктистов дан, под Острошких висинама пречудесним. Око 5 сати и 30 минута изјутра крећемо ка манастиру МОРАЧА. У Морачи Службу Свету служи отац Стефан игуман манастира Пиве, рођени брат оца Рафаила игумана морачког, чувар ћивота у коме је рука Светог краља Уроша, Јелинон супруга а Драгутиновог и Милутиновог оца.. Отац Стефан нас причести и са Христом сједини, а Христово Свето Тело и Крв очисти и уми све нас. У Морачи нас помилова рука Светог Харалампија. Из Мораче крећемо ка манастиру КУМАНИЦА у који стижемо тачно у 12 сати поподне, где нас дочекаше мошти Светог Григорија Куманичког. Отац Николај се припремаше за обављање чина Свете Тајне Крштења. Из Куманице даље свраћамо у МИЛЕШЕВО. Затичемо велику обнову и васкрс ове древне светиње и конака њених, светиње која је српски Јерусалим. Прво се поклањамо ћивоту Светога Саве и Гробу Светога Саве, где нас отац монах  светим миром крстообразно по челу помаза. Поклањамо се ћивоту Светог краља Владислава, а Бели Анђео нас поздравља речима: ''ХРИСТОС ВАСКРСЕ!''. Поклањамо се и моштима Светог Нестора Тркуље игумана милешевског кога партизани убише и стрељаше  октобра 1941-е године, а који је канонизован на мајском сабору 2005-е године заједно са новопросијавшим исповедницима и мученицима . Из Милешеве стижемо у манастир БАЊУ код Прибоја. Монахиња нам добродошлицу пожели и ка чудотворној икони Образу Богоматере са живим Христовим ликом упути, кога одмах целивасмо и молитве своје излисмо. Саопшти нам и радосну вест да се ускоро отвара ризница у Бањи, то ископано благо бањско од стране госпође Шакоте, које се чувало у Патриајршији у Музеју, а сада је враћено, биће доступно сваком поклонику и боготражитељу. Монахиња нам исприча да је већ видела те величанствене сребрне предмете, та богато окована Јеванђења, жезло и патерицу Светога Саве. Позва нас да дођемо јер ће то бити велики догађај и величанствен чин који Бања и заслужује. Пред фреском Николаја Мирликијског и Бањског помолисмо се и тиме окончасмо ово ходочашће на Теоктистов дан.

После 18 сати вратише се 4 поклоника у Бајину Башту носећи у срцу Дучићеве речи: ''Свака срећа наилази у човековом животу на штету друге среће; сваки нови бол је повредио само неку стару рану...Прошлост постаје јача него све друго'', носећи у души то духовно бесцен благо које накуписмо док ходасмо и обилазисмо света места земље свете и крвљу мечика натопљене, носећи тај мир и спокој због кога би могуће рећи: ''Сад могу да нам раде шта хоће, сад могу и о стене да нас бацају, сад могу и камењем да нас гађају''. Слава Светој Тројици и Светом Василију Острошком слава и милост, јер нам тако лепо отвори путе и тако олако нас проведе кроз свих 750 километара које пређосмо. Преко Таре  коју је стезала магла и кише која је са стилом падала, стигосмо до Шарампова до кога нас проведе света рука нашег Теоктиста, нашег Светог краља Драгутина, Урошевог и Јелениног сина, а Милутиновог брата, молитвеника пред Господом и чувара нашег краја и наше Раче.  

Слава и Хвала Богу за све!

ЧЕТИРИ ПОКЛОНИКА...

Уторак 25-ог септембра 2007-ог лета Господњег, четири поклоника (М, Б, О и В), започеше ходочашће јездећи у сусрет светињама древним... Кроз камене горе, поља и брда најпре се обретоше у манастиру Свете Тројице из 16-ог века више града Пљеваља. Светиња велика и православна, а у њој изобиље духовно: десни велики кивот у коме се чува лева рука Светога Саве; угрушак крви Светих 40 Младенаца Севастијских; два мала кивота са моштима непознатих светитеља (од којих је једна лобања). У левом великом кивоту су мошти новопросијавшег светитеља српског митрополије дабробосанске (некадашњег игумана тројицко-пљеваљског) Светог Серафима Џарића, који мученички сконча 1941-е у Пљевљима. У храму су још два омања кивота: у десном је стопало Свете мученице Текле, ученице Светог апостола Павла, а у левом је лопатична кост једног од два света бресребреника и чудотворца, Светих Козме и Дамјана које прослављамо 14-ог новембра по новом календару. У богатој пљеваљској манастирској ризници међу сасудима, црквеним одеждама, рукописним и штампаним књигама, чува се велика драгоценост и бесцен благо: штап Светога Саве од дрвета из 13-ог века који је у 16-ом веку окован сребром и пресвучен месингом. Глава штапа има драги камен аметист, љубичасте светле боје. Овај штап је краден и том приликом ломљен на 4 места, али је са успехом настављен, али ове 4 нове Савине ране сведоче и говоре да је све Савино и даље на мети разноразних удара. Опраштају се од светиње пљеваљске и кроз Илино брдо и не знам чије још, на Дурмитору сусрет са прекрсним призором лепоте Божије, где праве кратак предах и ручају ручак благопријатан (беху ту и моје принцес крофне)... Кањон Таре и мост на Ђурђевића Тари одведе их на извор Влашковац где се напише студене воде, узпознаше и тимарише кобилу Ћетку, нахранише је коцком шећера и јабуком црвеном, чуше како се прави ракија од дивљих крушака, а над чесмом изворском записано у камену стоји: ''НЕ ЗАГАЂУЈ БОЖИЈИ ДАР''. Топоними, најлепши писани знакови крај пута: Расова, Врела, Борје, па чувени Жабљак, Савин кук, Мљетичак, Кањон реке Комарнице, Превиш, опет добро знано и звучно Шавник, Бјела река, Градац, Мокро, Крушевице, Видрован и најзад Никшић. Од Никшића неких 15-ак километара делило их је од најслађег сна под острошким стенама, од најлепшег белог манастира, од најсјанијег белог крста, од најдивнијег сусрет са милим Светим Василијем коме нека је слава и милост до века.

У среду 26-ог септембра у 6 сати отварају се двери острошке, из пећине топле и скромне разлеже се возглас за почетак Свете Литургије, зачу се умилно појање монашко. По завршетку Литургије десило се оно због чега је свако баш ту и онде: поклоњење Свецу и целив свечевих целебних моштију. Поздрав са светињом острошком до неког следећег пута и даље хитање у светиње све покрај пута. Најпре свратише у манастир Ждребаоник крај Даниловграда где се поклонише кивоту са моштима Савиног ученика Светог Арсенија Сремца. У кивоту још светиња: глава Свете Февроније, честице од моштију Светог Николе и Светог Серафима Саровског. У храму икона из Русије са поклоњења од стране сестара поменутог храма донета, а на икони Света блажена Матушка Матрона Московска, у дну део честице од моштију блажене Матушке. У Подгорици подно брда Дајбабска гора у стени крстолика светиња скрита, а у њој мошти Светог Симеона Дајбабског чудотворца. За оне који први пут видеше манастир Дајбабе доживљај баш овај и овде најјачи постаде и заувек оста. Даље поклонике пут води у манастир Морачу где целивају леву руку Светог свештеномученика Харалампија. Ни умор, ни јесења киша, не спречи неуморне богоискатеље да путовање овенчају још једном светињом поред пута. Био је то манастир Куманица који их дочека са великим бденијем уочи празника Крстовдана. Окрепише се мирисом тамјана, огрејаше пламеном свећа и зажижених кандила, нахранише ''петохлебницом'' и поклонише Светом Григорију Куманичком, па тихо готово нечујно одјездише својим домовима.

СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ МОЈЕ ПРАБАКЕ…

У руке узимам Свето Јеванђеље (по Матеју, Марку, Луци и Јовану), крстим се и прекрстим у име Оца и Сина и Духа Светога целивам га и говорим молитву цара Давида, молитву Давидову, из катизме 17, из Псалма 118, из стихова 18 и 19: ''Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога. Дошљак сам ја на земљи, не сакри од мене заповести Твоје''.

У рукама ми Свето Јеванђеље издато у Београду 1970-е године у издању Библијског друштва, а с благословом Патријарха српског Његове Светости Господина Германа. Превод је Вука Стефановића Караџића и према грчком тексту превод што га исправи Комисија Светог архијерејског синода и Библијског друштва. Свето Јеванђеље одштампа Штампарија и књиговезница ''Сава Михић'' из Земуна. Број страна овог малог џепног Четверо Јеванђеља је 511.

У рукама ми Свето Јеванђеље старо 42 лета. На унутрашњој корици запис који много говори, а још више значи. Запис налепљен, али претходно откуцан на писаћој ћириличној машини, црним и црвеним словима, али и потпис фломастером плавим као мастило. Запис који галси:

+НА СВЕТЕ ОЦЕ 1970, ГОД.

Монахињи Јелени

ВЕЗИВАЊЕ ОТАЦА: ЗНАЧИ, следовати путем њиховим. Њихов пут треба да буде ХРИСТОС! Пример малђима: ''ЈА САМ ПУТ; ИСТИНА, И ЖИВОТ''.

ОДРЕШИВАЊЕ: САВЕТ БРАТСТВУ - ДУХОВНОЈ ДЕЦИ: Највеће благо и овога и онога света, то је ова СВЕТА КЊИГА - ЈЕВАНЂЕЉЕ. У Њему је благовест о Царству небеском, опроштај грехова, задобивање ДУХА СВЕТОГА. С МОЛИТВОМ ГА ПРОЧИТАВАЈТЕ, И С ТРУДОМ ПО ЊЕМУ ЖИВИТЕ, И СПАСИЋЕТЕ ДУШЕ СВОЈЕ.

Баш дух. отац:

игуман манастира Раче Хаџи Хризостом

У рукама ми Свето Јеванђеље моје прабаке монахиње Јелене, које она доби на Очеве, на Оце 1970-е године на дар, од свог духовника оца Хаџи Хризостома Пајића Рачанина у манастиру Рача. Гледам, читам и препознајем само њему својствен и само за њега карактеристичан потпис, тај диван краснопис, потпис архимандрита рачанина Хаџи Хризостома.

У рукама ми прабакино Јеванђеље које она остави и које ми преко моје баке Станимирке, Јеленине ћерке, дође у посед и аманет. Остави га нама на Благовести 1979-е године када се Господу представи и небески санак усни.

Још две молитве творим пре читања Светог Јеванђеља.

Прва је: ''Господе, Оче наш небески молим Те да помогнеш да разумем шта желиш да ми кажеш кроз Твоју Свету реч данас и да ми осветлиш Твојим Светим Духом твоје идеје, намере и жеље мени упућене. Благослови, Господе, Твоју реч коју ћу читати и мене кроз њу. Хвала Ти унапред. Амин''.

Друга: ''Господе, уразуми ме, дај ми да схватим шта овде пише''.

И док држим Свето Јеванђеље у руци, опет написах причу о мојој прабаки Јелени Благојевић монахињи рачанки и Јеванђељу што јој са посветом пре 42 године Хаџи Хризостом архимандрит Рачански, њен духовник поклони.

Завршавам читање Светог Јеванђеља по Марку, главе 9, стихова од 1 до 50. завршавам, листове пожутеле склапам, корице целивам, крстим се и уз ''СЛАВА ТЕБИ БОЖЕ НАШ, СЛАВА ТЕБИ'', одлазим на починак, док ме нека нова прича не пробуди.

СТАРЕ СЛИКЕ, ПИСМА И РАЗГЛЕДНИЦЕ...

Месеца новембра, 14-ог дана године Господње 1978. на адресу мога деке Милије и моје баке Цане у село Вишесаву, у Дакиће, стигла је разгледница са Светог Стефана, а на разгледници иконостас из 19-ог века манастира Прасквица. На полеђини пише: ''Драга Станимирка, већ дуго времена нисам добила писмо од вас, па сам се забринула шта је то са вама? Како су Милан и Мила? Долазе ли? Како сте ти и Милија са здрављем? Нека вам је на здравље и срећна крсна слава и да Бог да да је дуго година славите у здрављу, срећи, задовољству и сваком изобиљу. Жели вам Јелена''. Ово написа моја прабака на пет месеци пред своју блажену кончину, нека јој је у Господу ''вјечнаја памјат''.

Међу старинама пожутелим проналазим писмо, мастилом писано са по неким разливеним словима. Неко исписа молитву ''Достојно јест'' прво на црквенословенском, а потом и на српском, штампаним ћириличним словима. Још пише: ''Труди се Цано, да ово научиш напамет и читај га куда год идеш. Још Богородице Дјево и Оче наш. Са тим се моли за сада''. Закључак се намеће олако сам по себи: то мајка монахиња поуку духовну ћерки у аманет оставља. На полеђини кратко објашњење стоји: ''Исус Христос се назива реч јер је донео Божију реч људима на земљу. На старословенском реч се каже СЛОВО. Реч родшчују значи - Она која је родила''.

На полеђини разгледница на којој је приказана фреска из манастира Дечана из 16 века Христовог Васкрсења и пише: ''Драгој и милој мојој сеји Станимирци честита њена сестра Славка Христово васкрсење и жели да га у духовном расположењу проведеш. Много поздрава. Христос Васкрсе. Твоја Славка''.

Са ликом храма Светог Николе (данас манастир Грабовац) код Обреновца стигла је разгледница о Божићу следеће садржине: ''Драга моја децо честитамо вам наступајуће празнике са братским поздравом Христос се роди. Да их у здрављу и духовном весељу проведете. Ваша у Христу браћа Хризостом, Јово и ваша мама Јелена''. Хризостом је Јеленин син јеромонах и игуман грабовачки, један од двојице Јелениних синова јеромонаха, а други син монах беше по имену Варнава.

Истог изгледа је још једна разгледница, пристигла из Грабовца 27-ог марта 1971-е године: ''Драга Станимирка, ево већ дуго времена прође како си била код нас. Нити се јављаш, па ме чуди то. Шта је? Јесте ли здраво? Како су ти деца Мила и Милан. Молим те пиши ми све опширно. Како сте? Ако да Бог здравља мислим да ћу доћи у Ужице са Славком''.

ПОРЕКЛО ИМЕНА ВЕСНА...

           

Једном приликом сам прочитала да је ''име оно што нас одваја од других људи'' и да оно ''идентификује човекову личност и потврђује нашу непоновљивост''... Стога сам почела да се занимам пореклом имена које носим и почела да трагам за тим како је настало женско име Весна... Знала сам тек по нешто... Име Весна је настало по истоименој словенској богињи из богате словенске митологије пролећа и од страословенске речи ''весна'' што значи пролеће, али и то да Руси пролеће називају ''весна''...

Словени су имали  богове, али су  знали и за богиње... Богиња Весна припада Пантеону словенских богова и богиња...  То је богиња која презентује најведрије годишње доба, а уједно и стање ведрине... То својство ведрине даје посебну димензију и самом њеном имену и на тај начин га и објашњава... По етимологији име Весна се доводи у везу са староиндијском речју ''вас'' што преведено значи бити јасан, бити светао, бити светлост... Весна јесте светло годишње доба, које доноси светлост и ведрину, па је стога Весна сматрана и поштована као богиња пролећа, младости и плодности код старих Словена...

Ово име заступљено је веома код Срба, али оно не изостаје ни код других јужнословенских народа... Име Весна у Срба је веома заступљено и присутно... Слободно се може рећи да је ово име веома ''популарно''... Најчешћа имена од мила и милоште или хипокористици имена Весна јесу: Веки, Веца, Вела, Веле и Веса...

Име не би значило ништа да није  светог чина крштења по православном обреду у име Оца и Сина и Духа Светога, тог нашег по реду другог рођења духовног које ''освећује и чини светим'' наше име, али га чини  ''изразом''  и ''тајном твоје личности''...

ДЕКИНА ПОСЛЕДЊА ЗИМА...

Декина последња зима 2007-ог лета Господњег... Зима са снегом и мразом... Дека Милија ми прича... Ни он, а ни ја, нисмо знали да је то последња прича кроз коју ми открива живот од проживљених, година ''фали''  па 8 деценија.

Отишао је у војску 1948-е о јесени на Лучиндан. Из војске се вратио 1950-е у зиму пред Ваведење. Службовао је у војсци у разним местима: Тузла, Високо код Сарајева, Бијељина, у Београду 1-ог маја учествовао на Титовој паради 1950-е, затима на копању ауто-пута у лето према југу, и брање грожђа у Вршцу у јесен... Остао ми је дужан испричати многобројне приче из војске: причу из Високог, причу из Бијељине и приче како је јахао коње вране... Један кратак детаљ и причица из војске гласи овако: ''Јурили те ко несретника по војсци. Труба свира, а ти ајде у шуму. То је бедиња била. Кад ударе узбуну у поноћ, пред зору, узмем цокуле у руку, па у строј. Страшно је то било''.

Оженио се са Станимирком рођеном на Лучиндан 1930-е у кући Благојевића.

Оно што сам успела да отргнем од заборава и да веродостојно забележим јесте декин прича о шљиви, казану и печењу ракије... Ракију је волео да пече, изјутра уз кафу једну да попије, али никада да се опије. У бележници запис: ''Трновача шљива је најбоља за ракију''. Декина њива и шљивик звани Јелав има засад од 100 комада шљива трновача, сем по неке рановаче и маџарке. ''Кад добро роди од покупљених шљива може да се испече 30 лампека ракије. Од једног лампека може да се добије 20 до 25 литара меке ракије. Кад би се препекло ових 20-25 литара меке ракије добије се 10 до 12 литара љуте ракије''. Све се ово односи на лампек запремине 80 до 100 литара, који је дека најчешће и користио. Дедина љута била је најбоља ракија у селу...

 

О печењу ракије причао је дека Милија. ''Има се лампек од 80 кила. Кад комина преври, онда се сипа у лампек из каце. Шљива превире у каци 15 до 20 дана. Онда печеш. Ложиш ватру и 'тури' се капак на лампек и наспе се вода. Када испечеш 20 до 30 кила ракије, проспеш комину. Исплачеш лампек и лулу и сипаш другу комину. Опет ложиш ватру и све исто. Прва ракија која се испече јесте шљивовица или мека ракија. Када се испече све из каце и заврши са меком ракијом, опет се испере лампек и препече мека ракија, да би се добила љута. Под лампек можеш да печеш грање какво било''.

           

Отишао је тихо и нечујно, баш онако какав је тежио читавог живота и да буде, тог 21-ог августа 2007-е, када су његови шљивици родили као никада пре, а шљиве опале и одвећ зреле остале да жале за вредним рукама Милије, који их засади и који их вредно, више пут и сам, умеде да покупи и испече...

''ГАРАВИ СОКАК'' 2012...

ЈАСНО К`О ДАН... 

Блаженство смирене радости,

открива ту страшно велику

унутрашњу смислену спознају...

Тек тада бива кристално јасно,

како тешке и туробне мислене

искре, цепају душу и ломе срце...

Тек тада бива нарочито јасно,

како мисли туробне тешке и сиве,

раздиру вишњи мир и радост вишњу...

Тек тада бива потпуно јасно,

како суморне мисли ремете

насушни склад и хармонију нашу...

Но, сада, у блаженству смирене

радости, што ти се откри, гледај

што брже и што пре, док доцкан

није, да их у твом срцу и души

твојој, буде што мање...

Гледај, да их отераш и да их

унутар тебе, не буде никад више...

Гледај, како је све тако јасно к`о дан...

СА ХОРИЗОНТА... 

Са хоризонта до нас допиру

духонадахнута словесна слова,

ношена благопријатним ветром,

опет и опет, свима нама на

благочестиву утеху и духовно

укрепљење, на спасоносно

отрежњење и душевно оснажење...

Против замаскиране лажи и

перфидног зла, љубављу се

хришћанском и истинском,

витешки заоденимо за часну

одбрану светиње живота,

поносно одслужимо и овај

поклоњен мајски дан...

ЗЕМЉА СЕ ВРЗМА ОКО СУНЦА... 

С` дубоким страхопоштовањем,

у потпуној и безусловној тишини,

абажур (шешир на лампи),

тамноцрвене боје, узвикује –

''ах'', док са њега отвореноцрвени

длан, беличастом крпом, уклања

прашину и паучину, слој по слој,

у тој муклој тишини, немо и безгласно...

Благопријатни блесак од црвеног

гвозденог минерала хематита,

бљешти блиставо на самом врху

славолука наше апсолутне победе...

У ословљавању моја тврда глава

благодари БОГУ за све – бодро,

чило, живахно и живо... Благодари

ГОСПОДУ – сналажљиво, окретно, отресито...

Капљице светлости обасјавају

велика почетна слова... Пажљиво

проматрам дубоко у дубину...

Проматрам у далеко... Надахнуће

велелепно и величанствено... Земља

се врзма око Сунца...Уперени погледи

досежу од дна зелене реке, све  до

плавичастих небеса горе...  

КИЛОМЕТАРА 2796...

Након пређених 2796 километара, дво и по часовни предах на доњем језеру, ''Би Би ситија'' или ''Бај Бок ситија''... Призори - величанствени, непоновљиви и ухватљиви за оне који имају фотоапарате... Но, место фотоапарата, Бог ми даде очи... Тако очима хватам неухватљиво... Пред очима пролеће јато младих патака... Беше то велика формација... Убрзо затим над главом, гласно надлеће јато од 3 корморана... Док се возим на чамцу по води језерској, поклањам се пред високим стенама и стрмим литицама, што штрче са обе стране кањона... Чамац стаје, а кроз руке пуштам најлон... Нижем мале живахне црвиће... Замахујем ка води... Најлон пара ваздух и фијуче... Пловак стоји, затим тоне... Први улов стиже... Укупан скор 20 комада...    

ЧУДНОВАТА МУЗИКАЛНОСТ...

Чудноватост и музикалност сваког испеваног и изреченог слова у песми и кроз песму, јесте неоспорна и непобитна хармонична чињеница, овог једног малог песничког искричавог бола, пропуштеног нечујно кроз васиону, да се поносно котрља, на штиклицама шеће и кроз пространства шећка, све као - чудновата музикалност неизрецивог генија - Сунца, што на концу септембра тако пече и све наоколо у круг светлошћу својом жеже...

ВЛАШКА ТОРТА...

До јуче пређох 2 хиљаде и 7 стотина 70 километара и том приликом направих 100 и једну туру до Перу..а... Данас одлучих да не излазим из авлије, јер смислих нешто оригиналније и паметније... 

Иде викенд, а ако за викенд на асталу немате посластицу, к`о да и ништа немате (бар је у мојој кући од вајкада тако било)... 

И док се неки свет бави свим и свачим (рецимо влашком магијом - далеко било), ја се данас позабавих тиме и направих своју прву - Влашку торту... 

Жао ми је што немам фотографију - још нисам купила фотоапарат... Но као замена иде слика моје реке, крај чијих обала и смишљам посластице нове неке... 

Рецепт није мој... Ишао је ових дана на локалној телевизији... Моја мама је записала, а ја данас реших да и направим исту торту... 

Одлучих се за пола мере... Препис који следи је мој и модификован... Сада ћу објаснити све потанко како сам и справљала...

Мути се и пече у великом плеху од рерне свега једна кора... Да би испекли на 200-180 степени кору, потребно је да урадите следеће... 

Најпре умутити:

4 беланца

4 жуманца

1 кашику какао праха (ја додадох ''несквик'' - заслађени какао прах)

6 кашика брашна

7 кашика млаке воде

1 прашак за пециво

Печену и охлађену кору исећи на 3 једнака каиша, на 3 једнаке траке...

Скувати пола литра млека и 125 гр. шећера и 2 пудинга од ваниле (препоручујем 1 пудинг јер фил изађе доста густ)... Куван и врућ пудинг додати у пола маргарина (125 гр.)... Фил поделити на 3 дела... 

У први део ставити 1 свежу исецкану банану и 100 гр. дробљеног плазма кекса... У други део ставити 100 гр. млевеног лешника... У трећи део ставити 10 исецканих крем бананица...

Ређати:

прву кору, први фил,

другу кору, други фил,

трећу кору, трећи фил...

По врху ставити 200 гр. умућеног шлага...

Пријатно... 

`ЗАЛУД ЈЕ ТРУД СВАКИ...

Немој копати и више орати,

по души мојој бедној, јер

тамо ћеш увек наћи - бол,

умор и празнину несагледну...

Немој залуд сејати по души

мојој бедној, своје мудре речи

и поучна заобљена слова, јер

тамо већ одавно не успева

ништа, сем коприве и чичка...

Немој плевити и трње трзати

из душе моје сиромашне и

бедне, јер оно ме већ столећима

од таквих чува и у јесени хладне

несебично теши и греје...

БОЛЕ ТЕ И БЛАЖЕ...

Боле те скупљени страхови и

уморне ноге, што су запеле 

упорно у црно беспуће... 

Блаже те јутарња магловита

надања и сва избегла дневна

могућа, час немогућа падања...

Боле те немири страшни и 

срце што бесно жури, у

згаслим грудима да вазда

на самку, у пустари ћути...

Блаже те све вере и туђа

веровања, од којих храбро

узимаш, парче по парче од

нераздељивог космичког 

колача...