СУБСТАНЦА

Субстанца која је 

некад плутала 

и постојала у нама, 

са свим својим 

непризнатим квалитетима, 

загубила је свој 

неодређени облик 

и сва своја 

сумњива својства, 

онемогућена 

да прокрчи 

своју ван друштвену улогу.

Та субстанца 

беше у нама, 

тако масивна  

и једноставна, 

а свињама 

неразумљиво 

празна и поразна.

Преокупације смо 

изгубили 

у свакој секунди 

несмотреног проматрања, 

гледајући вешто 

само оно што 

обитава споља невешто.

До свог 

поетичног изражаја 

нисмо дошли.

Јели смо отпад 

на трулишту 

рођеног Космоса, 

неслућено очајни, 

у повољном страху, 

дрхтећи 

од суочавања 

са смрћу и глађу.

Ништа и Време 

у нама опет кружи.

Трагали смо за Идејом, 

удубљени 

у сопствену субстанцу.

UPLJUVCI SVIH MOJIH PAMĆENJA...

Od danas na svih šest mojih blogova novi dizajn - novo ruho... dinamika... pa stoga BUDITE NEODOLJIVO SREĆNI ISPRED LJUDI ZA KOJE POUZDANO ZNATE DA VAS NE PODNOSE - TO IH UBIJA NAJVIŠE, pouzdano i provereno znam... jer dođe tako vreme da 

MOJE PITANJE VIŠE NIJE ŠTO SU ME POVREDILI ONAKO, već što sam im dozvolila da i pomisle da se onako "osile"... pa zato MOJA NEVOLJA JESTE ŠTO SEBE STALNO PREISPITUJEM - ŠTO SAM IM NEŠTO TAKVO DOZVOLILA... još da mi kažu: a jesi li i oprostila???... Neretko tako POSTOJE OKOLNOSTI KOJIMA NE TREBA DOZVOLITI DA OSTANU U NAŠEM ŽIVOTU... pa stoga UKOLIKO IH ŠTO PRE OTPUSTIMO TO BOLJE PO NAS SAME... I tako, NAPROSTO NAŠE JA TO NE ZASLUŽUJE... Ne dozvoljavam da male glupe stvari ukradu svu moju sreću... trenutno nikad veću... I KAD ME JOŠ VIŠE UMANJE - ISTINA OSTAJE ISTINA... NAJBOLJA OSVETA ZAVIDNICIMA JESTE KADA IM POKAŽEMO DA JE NAŠ ŽIVOT POSTAO MNOGO SMISLENIJI I LEPŠI OD KAKO SU ONI IZ NAŠIH ŽIVOTA IŠETALI... ili smo ih mi šutnuli - svejedno... Tako VEROVANJE DA NEŠTO MOŽEMO JESTE POLOVINA PUTA PREĐENOG DO VELIKOG TRIJUMFA... a SAV NAŠ TRUD SASTOJI SE UPRAVO U TOME DA DOBRO OSMISLIMO VREME KOJE NAM JE POVERENO... koje nam je nekim slučajem okolnosti dato... I ako nije i AKO JESTE BOG SA NAMA, KO MOŽE BITI POTIV NAS, osim onih sitnih dušmana???... i DANAŠNJE DOBRO NE TREBA UNIŠTITI PRIČOM O JUČERAŠNJEM PROMAŠAJU... Pomisliš li opet da je promašaj samo moj... i tako GUBIMO SVOJE JA UPRAVO ONDA KAD POKUŠAVAMO ZADRŽATI NEKOGA KOME I NIJE MESTO PORED NAS... Surovo je i pomišlju ikoga zadržati, a kamo li i teritorijom... pa BEZ OBZIRA KOLIKO JE NEKA ŽENA DOBRA, UVEK ĆE POSTOJATI ONA OSOBA KOJOJ NEĆE BITI DOVOLJNO DOBRA... To bi moglo da se odnosi na previše tvrdoglave i savosvesne žene... Nisu sve takve!!!... Ima i tuka...  JA UVEK ODABIRAM SAMO ONO ŠTO JESTE NAJBOLJE ZA MENE, pa čak i kad neko zine od čuda ne misleći tako... i NIKAD NE GUBIMO ONO ŠTO NIKAD I NIJE BILO TU ZA NAS... Biti ovlaš uz nekoga nije dovoljno... Ja stojim sa svoja dva sopstvena stopala na zemlji... I prihvatam i koristim moje sopstvene snage i moći pisanja - razmišljanja... Ne slažem se sa svime što okačim, niti neke "gluposti" odobravam, no malo promene treba uneti i na ovaj kineski moj zid... možda nekome dam dobar savet, iako me niko ništa nije pitao... no i da se čovek dobro zamisli nad ovim užasom neužasa mog... volim da dam prostora i viđenju drugačijih od mene... oni koji misle isto kao i ja prilično su me porazili... slobodno pročitajte čisto da budete upućeni, a ne kao ja da ništa ne znate... Od svih darova pod kapom nebeskom, ljudska patnja je najsvetiji i najuzvišeniji prinos, ali i društveni doprinos... U ljudskim životima sve je predodređeno na neku vrstu kašnjenja i zastoja, jedino rane u ljudskim životima uvek porane... Reč je počesto i ona mrtva ptica skršenih krila koja nikad više ne poleti sa srca... I konačno moj drugi PAT u sezoni igranja šaha... I još jedno divno otkriće: kakvu muziku slušamo (volimo), onakve ljude prizovemo ili privučemo... Provereno, da ne mora nužno biti tako!!!... I malo po malo, akumuliram u riznicu svoje duše i srca pregršt dobre žive vode, koju ću propuštati svakodnevno na hidraulične turbine, koje će proizvesti zatim najefikasnije pozitivne električne energije... "Escucha me" - slušaj me... Eto, znam malo i španskog... A treba izgovarati kao: "eskuća me"... Sledeća reč "tu quieres" znači voleti, a izgovara se "tukjeres"... Reč "allegria" znači radost, a izgovara se "alegrija"... I šta može od 3 nasumično birane reči da se sklopi... Lepa rečenica koja kaže: "SLUŠAJ ME, VOLETI JE(STE) RADOST"... ali samo ako ima vrednih voljenja... Počesto i nema... I danas sam živela "a mi manera", što u prevodu znači: živeh na moj način... I dalje živim... I ta reč što je nekad gazila, naša ljudska srca, ipak nije unakazila... Neka stih... neka reč... neka muzika fina... poteče iz duše i srca... Došlo na red da se odslušaju i neki albumi od prošle godine... Evo, sad ugrabih divnu priliku za to... iako Riki i Moli žele da slušam samo njihov cvrkut... Lažljivci postaju sve lošiji i lošiji snalažljivci... Slična da ne kažem ista imena lažnih ili nezvaničnih, a možda i zvaničnih vucibatina... No, počeću opet brisanje prašine... Nemam trenutno bolje rešenje... Ma, gde me nalaze sve te barabe... Ima li finog sveta sa ovog širokog sveta???... Od nedavno, u mojoj čaršiji opet mogu da uzvikuju: "Semafori, opet rade!!!"... No i ti uzvici biše kratkog veka... Opet ne rade... Moja jedina mrlja jesu tuđi upljuvci razusti po svemu i u svemu... Reč koja nas brzo uhvati, još brže nas pusti... Ja svaku svoju reč, smem da pogledam pravo u oči... Ako ti je moja reč danas teška, onda ti nisi moje reči više vredan... Pun pogodak nastupiće samo onda kada neko napiše slovo ili stih sve hvale dostojan... Ima li lepšeg načina da se tako ustalasa ili zapali svenarodna ututkana masa???... Retko nas ko uči da što manje pričamo... A to je ipak cilj - pričati što manje... Jer ne pričanje, duši zlato duhovno sabira i daje... Dobra muzika je nešto poput najosunčanijeg dana... Ljude prepoznajemo i o njima itekako saznajemo, upravo onda kada izgovore reči... A današnje reči kao da izranjaju iz otopljenih snegova... Bez bola i osmeha... No, ipak današnja reč ima još dosta da pregazi... Zato dajte šansu današnjoj reči... Reč koju nije lako reći... Reč koja isto tako, nije za svakog... Reči su ipak tu, da se roje i broje... I bez ostvarenja i pomirenja... Reči nejvećeg umirenja... Snaga uma... Moć duha... Ali to je problem tih ljudi... koji su uglavnom uvek kukavice i bez karaktera... Да могу претворила бих се у индиго мастило... Праведност се не учи у школи... Тај предмет би требало увести... Дошло је време да се молитва упути Великој Минерви... Завидим животињама... Posebno Riki i Moli... Волела бих да се вратим у доба старог Рима... па онда све испочетка... Чисто... плаво... небеско... прозирно... кaо моје ОКО...

OPET I OPET - NIŠTA...

I NIŠTA iščezne u stare požutele uspomene... 

U zbogom... 

U čudesne svetlucave kristalne čaše... 

U upravo oglašen poj ptica sa grane... 

U izgnano zimsko vreme... 

U nežnost hladnog kamena... 

U dodir pištav od sreće... 

U prazno vrebanje jasnosti... 

U polet traženja... 

U zdušno spasavanje korova... 

U NIŠTA daleko od mene...

SUVI KAŠALJ ISKRENOSTI OVE...

Bolje je ne čitati ništa, nego čitati svašta... I ja već duže vreme ništa vredno pažnje ne čitam... I mislim da posle 40-e godine čovek treba samo da sublimira ono što je do tada pročitao... Našto čitanje posle 40-e... kad baš sada treba živeti svo svoje stečeno čitalačko iskustvo... i svu tu prikupljenu i zadobijenu mudrost i primeniti... oplemeniti... Jer ima doba kada se treba odmarati od svega, a naročito od čitanja... A pošto je "moda" tako neopevanog čitalačkog poriva i to je postao gotovo sindrom mase i gomile, ja ću opet mimo svih i mimo svega... Ja neću više da čitam... i opet je lepo biti sam i samotan u svom tom metežu čitalačkom - gde se više ne zna ni ko čita, ni ko piše... Svi šalju nekakve fiskalne račune za nagradnu igru, a ja ni to neću... Samo se u sitne sate suvo kašlje... Gladna sam, što bi moglo biti pročitano i kao "gadna sam", a u gladi baš ne umem da uživam... Svi se utrkuju i nude recept kako postati što uspešniji, a niko da se ne našali da objasni kako je posve važno biti i neuspešna i pritom ostati posve normalan... jednostavan...  Moj, galebe kad poleti tuga pučinom plavom kao osunčana duga... ČOVEK SE NE OSVAJA LAŽIMA, NEGO ISKRENOŠĆU... "A ipak? Da li je formula engleskog džentlmena koju pokazuje Petja - distanca, nepristrasnost, pribranost - maska ili prava priroda? Šta se dešavalo usput? Kakve su zaista bile sve te minule godine? Morao je, ipak, da se buni, da oseća strah, gnev, očajanje. Kao svi. Ali džentlmeni ne govore o osećanjima"... "U vrtu sećanja"... "-Ne! Pričanje o prošlosti me ne boli - odgovara Petja. -Znatno više smeta ćutanje. To sve što se dogodilo ne bi trebalo da bude zaboravljeno"... "ČOVEK JE NAJIZDRŽLJIVIJE, NAJŽIVOTNIJE BIĆE OD SVIH"... "Ja znam da ništa ne znam" - pričao nam Sokrat, koji nas je i lagao, jer je On ipak mnogo dobro sve znao i poznao... "Već je vreme da odlazim - ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Bog"... Nepoljuljani stub ironije beše i ostade Sokrat i nije šteta što ništa nije napisao... Najteže na srce pada reč iskrenog Čoveka... Postoje i oni koji vam nikada neće oprostiti i nikad vas neće voleti... Pohranjene stvari ne treba iznova otvarati... kao ni ljude... Ukoliko neko želi osetiti samo na trenutak šta to znači Pesnik tačno biti, onda njegovo primarno raspoloženje mora biti - tuga i to ko noć duga... Ja sve svoje rečenice izvlačim iz duboko umnih filozofskih razmišljanja... A Riki i Moli ovim cvrkutom večeras kao da me demantuju i protestvuju... Žele nešto reći, no večeras ja nemam prevodioca pri ruci... I kao da jeste tajna "uspeha" pisati i pričati ljudima upravo ono što vole i žele da čuju... a najčešće ništa i ne čuju... Njačešće ljudi govore kako se treba boriti i preživljavati, a Ja tvrdim da se može živeti i bez borbe i bez pukog preživljavanja... Za neke "tipove" i "tripove" jeste mnogo bolje da iz naših života konačno i zauvek odu... Mnogo bolje igram kad protivnik napusti igru... Onda - pobedim... "Filozof je onaj ko duboko poznaje stvarnost i knjige, ko sve meri, ko sebe podređuje naredbama razuma i ko sigurnim korakom ide putem istine i pravičnosti"... "Ljudsko telo je mašina koja sama navija svoje opruge, to je živa slika večitog kretanja. Hrana podržava ono što toplota izaziva. Bez nje duša klone, pobesni i umire oborena" reče Lametri... "Učim vas natčoveku. Čovek je nešto što treba da bude prevaziđeno. Šta ste vi učinili da biste ga prevazišli? Sva su bića dosad stvorila nešto iznad sebe: zar vi želite da budete oseka ove velike plime i da se radije vratite životinji nego da prevladate čoveka! Šta je majmun za čoveka? Podsmeh ili bolni stid. A upravo to treba da bude čovek za natčoveka: podsmeh ili bolni stid" ispisa Niče... Jednom od najlepših dana, trebalo bi na kraju napisati mesto: tačka kom, samo tačka cmok... i hvala... Ove noći ale nisu došle da nas "plaše" i "straše"... A možda i jesu, no posle toliko godina, ja ih ignorišem... Blago čoveku koji ćuti, ima se rašta i ponositi... I ne znam da li sam to dobro uočila???... No, mislim da nam je ponos upravo onoliki, koliki nam je i nos... Zato: veliki nos, veliki ponos... Reč čista mora da zablista, kao što kuća zablista... List u proleće mora da izlista, a šuma da olista i ruža ulista... Dobrota uvek mora biti kazana ista i nikad prazna poput neispisanog lista... Zato služi reč ta i ta... Srce i duša su dva najvažnija unutrašnja oka, koja čoveka uzdižu iznad mašine i robota... Izgovorena reč jeste najmerodavniji odblesak i odsjaj jedne ljudske fotografije rođene iznutra iz srca i duše... I pročitam knjigu od 190 strana u jednom dahu, koja je 10 godina stajala na polici, a beše dobijena na poklon tačno pre 10 leta... Nema šta - veoma pokretačko inspirativno književno štivo... Da mi je sa kamenih vrhova da uberem stihove dolazećih istina kao suri škotski orao: bez ironije, bez razlike, bez satire, bez korupcije, bez inspiracije, bez provincije, bez kraja čitanja... Poskoro ću da pospijem poubavo... Upravo završavam iščitavanje jedne knjige proze od 190 stranica, a razmišljam i pišem o poeziji... Poezija će da osvetli prostor, podstičući tako što bolji efekat na čula upravo njenom vremenskom dinamikom... Plavičastim mastilom na parčetu požutele hartije, pokušavam da unesem poeziju, preko ove velike svetle sobe... Da li su neki samo štetočine i kobni izopačitelji zdravog opšteuvreženog svenarodnog mišljenja???... Posle svih pređenih stranputica, dolazimo sigurno da najglavnijeg lepog događaja... I danas nesmetano razlivam i razvijam, svoju obilato dobru i pozitivnu energiju... Dobra jeste svaka ona misao ili reč, koju bez zazora možemo izreći i kao podlogu dobro spremnu za tehniku oslikavanja zvanu dekupaž... Između kritičara po suštini i hvalitelja po vokaciji, čovek traži i pronalazi svoje malo mesto... Eto, gle, eno - dekupaž na vidiku mojih interesovanja... Odvajkada uvažavale su se samo one kritike izrečene bez emocije i sa trendom neizmerno razorne moći... Koliko god ideali bili uzvišeni i sveti za njih se ne treba nikad dovoljno boriti, jer nema tog ideala, ma koliko uzvišen i svet bio, koji se nije skupoceno pretplatio previsokom cenom lične ljudske žrtve... I u zamišljenosti svojoj, ostati skroman, nesebično tih, iskren i duhovno bogat... a još pride gladan... i gadan... Duhovi modernih vremena, polagano su umorili i u zaborav odneli, sve one lepe naše narodne umotvorine... Ono što je traženo, ne bi trebalo biti zapaženo, maženo ili paženo... Pisac ima samo jedan put, a taj njegov put jeste uvek dobar... Kada glavu ohladim o zidove ne više tako potrebne upornosti, ostane mi najslađe preimućstvo prozaičnog opuštanja i duhovnog raspuštanja... Preimućstvo moje umetničke Slobode... Jedino čemu dopuštam da me kroz život dostojno zakači, jesu slobodoumne velike reči... Najinteresantniji moj sadašnji i trenutni rad, jeste dubokoumno razmišljanje... I danas bi trebalo srdačno zahvaliti, ali čemu???... Ničemu i Ničeu!!!... Posvetiti se svom vlastitom unutrašnjem razvitku - tom svom najskrivenijem i najlepšem bitku... I tako izreći još jednu istinu, posle čega neizostavno nailazi još jedan interval sveradosnog ćutanja... I trebale bi da me ponesu u malo sutra, vizije neke bolje i lepše svakodnevnice, mada neću iz svog ušuškanog kutka, da se tamo prenesem... Na bolno mesto preko krsta zalepiću flaster (ruski) od ljute paprike, ali za preko usta takav flaster još izmislili nisu... Postoji samo jedno more u kome će se čovečanstvo udaviti pre neke nove potapajuće oluje, a to je more: mržnje i nacionalizma... pa i religioizma... Izem ti sve izme... kao izmete...  Svet nas nepresatno i bespogovorno provocira, ali zato ja biram da na provociranje ili provokacije više ne odgovaram... Ravnodušnost ili ignorisanje, totalna nemost ili zanemelost, jeste mnogo bolja varijanta na sve životne okolnosti, datosti i izazove... Na niske nivoe ne treba se spuštati, a još manje pred njima kleknuti ili pokleknuti... Dostojanstvo pre svega za Čoveka... Od pretrpljenog i preživljenog stresa, jes da su me blago presekla leđa, ali na svu sreću jezik i misao su mi još uvek ne presečeni... I zašto je najbolje da hodamo kroz ovaj svet i život kao poluosvešćena ili totalno neosvešćena bića... Pa, zato ukoliko bi se osvestili, bili bi zaprepašćeni koliko manijaka, ludaka, seljaka, budala - hoda među nama... Za neke je i smeće dragoceni izvor života... Budi ljubazan prema neljubaznim ljudima... Njima je to potrebno više... pa ipak dozu te ljubaznosti čuvam ljubomorno samo za sebe i Tebe... "Činite male stvari sa mnogo ljubavi" - reče  Majka Tereza... Oprosti samom sebi i Oprosti drugima (ostalima).... no gadovima nikad ne oprosti... nemoj ni Ti Bože!!!... Budućnost zavisi od onoga šta mi radimo u sadašnjosti - reče Gandi... A ja iznenadno se probudih: На пустом отоку...

IZUZETNA PLAVA RAVAN...

Ja sam daleko od mišljenja drugih ljudi, zato što sam odplovila uz reku... Pa tako... Moje mišljenje moga sopstvenog Ja, jeste jedino ono što se ovde računa... Sabira... I Ja volim i poštujem moje Ja bez obzira šta svi "oni" kažu... "dokažu"... Jer, izuzetna plava ravan iskricama svetlim mili, neposrednošću svojih žuto narandžastih tonova sklada... Slikam i stvaram... Poljubi moje plavetnilo bola i ostavi me na miru - ostavi me samu... kod ostataka svih ovih... "Kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država, nego uvodi druga nova božanstva, a kriv je i zato što kvari omladinu"... Pesnik zvanično postaje mrtav, samo onda kad ubiju njegovu najlepšu unutrašnju pesmu... Kad ubiju čoveka pre njegove zvanične smrti, onda se desi gubitak slova, reči, glasa... I nastane onaj muk kada ni pesme nema više... Više ne učestvujem na pesničkim konkursima, jer nemam ni pobedničku pesmu, kao ni slova, a kamo li inspiraciju ili tzv. nadahnuće... Preklopila sam sve svoje pustoši i ružnoće... Ušuškam se u svoje parče neba i šta mi više treba... Ja sam najvoljenije biće na celom svetu... U ljudima postoji nezadovoljstvo... No, mora li rušiteljstvo biti odgovor na to nezadovoljstvo???... Mišljenja sam da ne bi tako trebalo... Ipak i tako negde biva... A što je to tako???... Sigurno postojati mora i neko lepše sredstvo "obračuna"... Rušeći sveopšte dobro, još više urušavamo i sami sebe... I ne bi trebalo da nam atmosfera miriše na ruševine i paljevine... Ali, neko zlo opet u zrak kao da popušta... Pa, se tako masa opet olako zatalasa... No, ja ipak toliko znam, da nezadovoljstvo nije mala, a ni laka stvar... Još, ako je i opravdano, e to je tek prava pokretačka stvar... Samo, opet da se ne urušava i po glavima najmanje krivih ljudi obrušava... I nisam, mogla da se otmem utisku, iako nisam danas ko juče u tom nekom nezadovoljavajućem stisku... Iz maglovitog blago prohladnog radnog jutra, evo promilja se novi, radni, osunčani svetli dan sa 3 srca... Samo slediti ono MALO VIŠE... "Данас сам захвална"... "Удахни дубоко и уживај"... "Буди ЈАК, јер никад не знаш, кога инпиришеш"... Предивна природа... нетакнути мир... и нема тишина... Питомо и очаравујуће... Ма, дивно... I ne tako davno... Ja sam se, hvala nebesima, baš rodila sa tom prefinjenom dušicom živom... Постоје жене које су некад плакале... Но, сада и данас - не би плакале, па да се читaв свет окрене наглавачке... Кад су ојачале, не плаше се ни за сутра, које свањива и долази, такође без суза... Onaj ko piše pisanja samog radi, nikad ne razmišlja da li će neko čitati to što napiše... Onaj ko piše - on piše, jer kroz pisanje postoji i diše... Onaj ko piše, nikad se ne bavi time - kome i zašto piše???... Onaj ko piše - jedino i samo piše, jer trenutno ništa originalnije ne pokušava da smisli... Onaj ko piše - zna da uvek može lepše, bolje i više... Onaj ko piše... A ja pišem... I dišem... Ti verovatno ponekad pomisliš ili umisliš da me poznaješ... Ali, ne!... Grdno se varaš... Nema tu ni trunke šminke... Moje lice je čisto i ne trpi nikakve dodatne primese, a ni finese... Gruba igra reči i još grubljih crta... Ogrubela koža... Ispod površine grubosti ostalo je bezbroj tragova... No, na sve se svikne i vešto navikne... Važno je samo da se na kraju dobro namigne... Sudbino... Ne zovi me - neću ti se javiti... Leđa ti moram okrenuti... I baš me briga sa kim ćeš sada po svetu putovati... Ja više sa tobom neću drugovati... a ni tugovati... Tražim rimu, a ne zbilju...  Ne zovi me... Ja više tvojim ludostima neću robovati... Produži mimo mene... Neka ti neko drugi vrata otvori... Idem tamo gde sudbina ne smeta... Idem tamo gde ima više reda... Gnušam se sudbino tvoga nereda... Svetlica me udari u glavu... Vidim na daljinu... Žurim... Žmurim... Uuuuu... Pevušim melodiju staru... Čekam... Telefon zazvoni... Veza se prekinula... Ooooo... Nešto sam se slatko nasmejala... Sledeći put - pustiću da samo zvoni telefon... I neću se javiti... Sedim i gledam kako reka protiče... Sedim i gledam kako se saobraćaj odvija... Sedim i gledam... Sanjam li???... Jesam li još među živima???...  Život je kao igra neslaganja... Jedan dan poraz, drugi pobeda... Jedan dan novi rekord, drugi dan stagniramo... No, važno je da se svaki dan ulogujemo i što poštenije i mudrije odigarmo...

PUTANJA JEDNOG ĆUTANJA...

DANAS NIJE DOVOLJNO SAMO BRANITI SE ĆUTANJEM, PA NAPROSTO PRISILJENI STE PO MILION PUTA DA NAPIŠETE ŠTA SVE NE ŽELITE, kad već niste imali priliku da im kažete... 

Ja sam ko jesam... Niko i ništa...  Sviđam ti se voli me... Uzmi ili ostavi... Znam da sam iskreni prijatelj na kraju i ne pitam ništa u povratku osim za dve stvari, ne povređuj me i ne iskorišćuj me... "NAŠ KARAKTER JESTE POČESTO MNOGO GLASNIJI OD NAŠIH REČI"... "JA NISAM ONO ŠTO TI MISLIŠ DA JESAM... TI SI ONO ŠTO MISLIŠ DA JA JESAM"... Svako može biti ljubazan prema nekome ko mu se sviđa... Pravi test jeste - možete li biti ljubazni prema ljudima koji vam se ne dopadaju... Umorna sam od "najdobronamernijih" ljudi koji su još plus moji "prijatelji" i koji mi dele savete po svom tempu i načinu života, pa misle ako nešto usrećuje njih da treba da usreći i mene... zato sam još toliko razočarana u svim svojim svakodnevnim promašajima, jer i dalje ja nemam svoje ja... ili imam svoje potisnuto i skrajnuto ja, koje nema prostor da se samopotvrdi i ostvari... i nikad i neće, jer pretekoše ga godine... Lepota počinje onog trenutka kada Ja odlučim da budem-živim svoje Ja... ili da ubijem svoje ja - svejedno... učinak je isti... Boje je da šetam sama nego za gomilom koja ide u pogrešnom pravcu... ili kao gubavac ja sam rođena da hodam sama... Meša Sleimović: "Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje"... "Osjećam kako stoje nagomilane u magazama moga mozga, i vuku jedna drugu, jer su povezane, nijedna ne živi sama za sebe, a opet ima nekog reda u toj gužvi, i uvijek jedna, ne znam kako, iskače između drugih i izlazi na svjetlo, da se pokaže, da ošine ili utješi"... "U čemu je pobožnost, ako nema iskušenja koja se savladavaju? Čovjek nije Bog, i njegova snaga je baš u tome da suzbija svoju prirodu, tako sam misio, a ako nema šta da suzbija, u čemu je onda zasluga?"... "GLE PESNIKA U MRAKU USRED DANA BELA GDE MU GAVRANOVI KRIŠOM MOZAK KLJUJU"-

Stevan Raičković... 

"SAVEST NE UME DA PEVA, JER SE BOJI OSETLJIVE PRAZNINE"-Branko Miljković... Ponekad pozavidim onima koje su nekada davno streljali... Bilo je manje bolno... Streljanje ljudskih podsmešljivih pogleda mnogo više boli... Ružne su nekada davno zvali gubavcima... Da li se neštio promenilo od tada???... Najveća kazna koju čovek sa ružnim licem može od "brižnog društva" da dobije, jeste to da ga uporno šalju na radno mesto tako zgodno da mu se najviše nasmeju i narugaju... Treba li biti tome prezahvalan???... Naravno da ne!!!... A što sam ja to trpela baš se pitam sada... Savet dana - malo je reći... neka bude savet vredan jednog ljudskog života: Pre nego potpišete neki papir (ugovor) - 3*33 puta DOBRO i DEBELO razmislite... I to nije sve... Ima još, al nek ostane za sutra... Samo razmišljajte onda kad zaista to i treba... A kad mi stanu na žulj, ja napišem i 3 puta više, nego što treba... Danas se ne bih smela požaliti na nedostatak nove pokretačke snage... Moj put nije osmehnut, ali je prilično smetnut... Našto otvarati oči u bezdanu... Zar tada neće biti kasno???... Kome ili čemu da zahvalim za nadahnutost današnju???... Ima dana koji izgledaju upravo onako kao da su ih hijene klale, ali ih ipak nisu doklale... Putanja današnjeg ćutanja jeste nešto poput površinskog plutanja... Iz kamenih muza, više ne možemo iscediti doličnih suza... Da su nam slave doista bile plave, tu više ne bi bilo nikakve strave... I ovim životom upravo hodiš, da se opet i opet kroz boli nove rodiš... I blažen jeste onaj svaki čas u kojem si kao čovek ponižen i zgažen za tili čas... Odlična ideja... Bilo bi lepo kad bi poštovani roditelji došli bar na jedan čas u školu njihove dece... Čisto da prisustvuju i da vide kako je na tim časovima ponašanje njihove dece izuzetno lepo... (naravno deca bi tada glumela svoju dobrotu)... A o sreći-reći nešto danas ipak izreći-reći, a svoju goluždravu suštinu ne poreći-reći, bilo bi skoro pa isto kao svašta reći-reći ili ništa ne reći-reći... A o sreći-reći... I kad te poklopi talas tuge, one duge i večne, postaraj se da napišeš bar stihove dugovečne... I život je neverovatno jadan i bedan - doista je tako... i kroz takav život koračati nimalo nije lako... Naoblačilo se... Sprema se kiša...

IZ JEDNOG TIRKIZNO PLAVOG OKA...

Kako lepo zvuči kada čovek ima prezime ili uređaj SMART, a da pritom i nije baš nadprosečno "pametan"... Meni se upravo dešava kontra: kao da zaboravljam svu učinjenu mi i uzvraćenu ljubaznost, pa pamtim samo uvrede i povrede moje ličnosti... "Zaboravi uvrede, ali nikad ne zaboravi ljubaznost" - reče jednom i ne tako davno Konfučije, jer vreme je relativan pojam, zar ne???... Samo u naručju Poezije pitke, čiste i svetle, pronalazim duše svoje umirenje... pronalazim smirenje... O, Poezijo, zato si ti u svakom svom stihu tako jedinstveno prekrasna i čista, tako neponovljiva i tako ljudskom duhu neodoljiva i bliska... Mada, sve postane prosto jasno, samo kad pouzdano čovek otkrije, ko je šta od koga pozajmio ili ukrao, prekopirao, prepisao ili dopisao i tako dalje i tako šire... I ne čini čoveka to što je glup u svom neznanju, šta više - to ga u neku ruku čini veličanstvenim... No, izgleda da čoveka više čini glupljim kad ima po saznanju da tvrdi da je nešto tako il nikako, a još ako i zna da nije tačno tako... Kad bi se tačno znalo "ko pije" a "ko plaća" - bilo bi odlično... No, izgleda da je suština - da se ama baš ništa pouzdano više ne zna... Ako je bog duh, onda bi to trebo biti najprijatniji duh, koga ljudi ne bi smeli, a ni trebali da se plaše... Ako smo u prošlosti imali "Kritiku čistog razuma", zar nam sada ne preostaje "Pohvala prljave mašte"... I proteže se Reč od beskonačnosti, kroz večnost, do u beskraj... Vrlo dovitljivo... dosetljivo...  Kada me neko nešto priupita, ja ću reći: Izvinite, kakvo besmisleno pitanje... "Znanje i drvena građa ne bi trebalo da se mnogo upotrebljavaju dok nisu sazreli"... "A ludih i praznih zapitkivanja kloni se, znajući da rađaju svađe"... I povazdan susrećem se sa gomilom besmislenih pitanja, ali da ne uvredim onoga koji me besmisleno pita, ja nešto nagvažam i kažem... "BOG je DUH"... To znači nema u sebi ničeg materijalnog, pa prema tome ničega prolaznog ni promenljivog, nego je VEČAN i NEIZMENJIV. Zato je beskrajno besmisleno pitanje: ko je Boga stvorio... BOG koji je VEČAN ne može biti stvoren... A biće koje je stvoreno, ne može biti Bog kao što planina nije pesma nego je planina... Zato pitati ko je Boga stvorio isto je tako besmisleno kao pitati: ko je otpevao Avalu?"... Preuzeto iz knjige "Razgovori o veri"... No, hajde da... Uključim na poverenje vlastito uverenje, da ništa ne znam, pa čak i onda kada posmatram da znam... Upadam u krizu profesionalnog identiteta... pa u komičnoj žutoj kuhinji svoga gnezda, postanem kosmički kuvar... Ukoliko smo glupi za jednu naučnu oblast, ne znači da nismo veoma sposobni za neku drugu oblast... I tako ako sadašnjosti opet nema... No, mora li samo da postoji budućnost nedostižna i daleka???... Jer, samo radi budućnosti postoji i još pregolemija nada, kojoj čovek mora ili treba da se nada... A pošto ipak ima nade, onda nema potrebe da postoji sadašnjost sada i ovde... Sve to mora bilo neizvesno, a ne izvesno, jer čemu onda nada???... Eto zašto ne treba da postoji sadašnjost... Pa iz svega opet zaključak, da sledi oduzimanje sadašnjost i šta ostane-ostaje???... Samo da, opet nema osnova nade... Moje znanje = Plitko znanje... Plitka bara... Nevešta spoznaja... Loša procena... Slab uvid... I tako dalje... Oko mene sve su: odlikaši... pokeraši... robijaši... Кад год имате прилику - частите себе - букетом ружа... Боја није важна... Истина је најбоље оружје којим се разоружава свака подлост... Добре и праве Речи су увек и неизоставно - преко потребне... Да би после нечег рецимо лошег опет устали и кренули у шетњу као Човек... није довољно да вас мало начну и да напрснете... Потребно је да вас добро сломе и сваку вам кост поломе... Јер тек тада попут Феникса можете се сакупити... Па кренути у шетњу као Човек са две нове здраве ноге... Но, потребно је и мало мозга, при свему томе... Има дана када мисао неће да пусти из недара ни словце... А онда опет тако наиђу дани неки... када прокључа свака реч и покрене се то слово у души... А мисао без чуђења, настави да се клацка... Па заљуља неке нове речи... обично тамо пред поноћ... Па пожели лепе снове... Да се лакше на починак оде... Најбитнија ствар јесте да... сијалице мале унутар ваше трепераве душе... сијају у мраку и полутами исто... тако интензивно и јарко... као чисти искричави кристали на Сунцу... ВАЗДУХ... Понекад у неким ситуацијама (није важно којим и каквим - то зависи од вашег избора)... све изгледа таман тако... као провести само пар секунди без ваздуха у плућима... која су потопљена (није важно чијом вољом)... на дну хладне реке или мора... а све са циљем да се у тој грчевитој борби спозна... вредност и драгоцена реткост... сваког УДАХА и ДАХА... све те неопходне количине најпотребнијег могућег ВАЗДУХА... без кога свега може да има, само нема живота... Живот је ход по бодљикавој жици... па ко издржи... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА, извире незаустављив гејзир топле живе воде... а свака мала капљица... те топло живахне росе... такву истрајну радост... и неко лепо надахнуће... у срцу и души покреће... да човек стане и гледа... чудећи се том... свакидашњем природном процесу... што креће... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА... Neverovatno tirkizan zimski pejzaž...

PARADA UMETNIČKOG ZANOSA...

Jednostavno je, ma koliko vaši protivnici tvrdili suprotno... nikada ne laži nekoga ko ti veruje i nikad ne veruj onome ko te laže... koliko veličanstvenog zanosa u svemu tome ima... Razotkrivam kako jeste "MNOGO VAŽNA STVAR U SVAKOJ KOMUNIKACIJI ČUTI I ONO ŠTO NIJE REČENO"... I pošto ja čuh i previše naučih kako da "POBEDIM ILI NAUČIM, NIKAD NE GUBIM"... Mada, "PROMENA NAJPRE ZAPOČINJE U MISLIMA"... I tek tada kao da nastupi "RADOST KAO NAJBOLJA ŠMINKA"... Kad čovek "RADI ŠTO JE ISPRAVNO, A NE ŠTO JE LAKŠE" ili lepše... Svakako, "MOJA SESTRA MOŽDA NIJE UVEK NA MOJOJ STRANI, ALI JE UVEK U MOM SRCU"... Tako da se ja i "NISAM PROMENILA, SAMO SAM PRONAŠLA SVOJE PRAVO JA"... I tako saznadoh kaoko jete "NAJOPASNIJI ONAJ LAŽOV KOJI MISLI DA GOVORI ISTINU"... I naravno ja više "NE DOZVOLJAVAM IDIOTIMA DA MI UPROPASTE DAN"... Ja ne mogu očekivati uvek od drugih da me tretiraju dobro, naročito više ne nakon toliko decenija, ali svakako da mogu Ja tretirati svoje Ja ispravno... I opet se vraćam najdražem poetičnom stihu, koji ću pokušati da odsviram na klarinetu, kad već ne mogu na klaviru... A možda ću ga snimiti i na kasetu... Ne, bolje da ga privežem za sjajnu kometu... Ili da pokušam njime da pogodim metu... Ili da učinim sve samo da odagnam pometnju... I tim stihom postanem slična nekom novom Prometeju... Ili Dositeju... I pošto nisam imala ideju: o čemu da pričam u taj četvrtak, kad ono kao što uvek biva: bljesnu nekoliko teza za to pričanje... I odmah otvori se nova tema... I sad mi je mnogo lepše, a i lakše... lakše kad nema teza... kad se ne mrcvarim preko preteških trapeza... Imam li o čemu pričati, osim možda o kuvanju... A možda ću to pričanje, negde i zapisati... I gotovo uvek isto, čovek može da zaključi na zahodu svakog božjeg dana: dobar deo čovečanstva, još nije shvatio čemu služe ljudski životi i bojim se da neće... I kako divno uvek jeste pisati i pričati o Životu... A malo ima onih koji o Životu pričaju ili snivaju svejedno... I ja svoj glas opet sutra, dajem Životu, iako to neće promeniti ništa... Bezbednost i sigurnost postaju najtraženiji produkti 21-og veka... Sve što je daleko od nas ne bi trebalo da nas zabrinjava ili uznemirava, a ume itekako... Humor jeste uma ljudskog umor... I opet pevati o Sreći... A kad pevam o Sreći, Sreću vidim u svemu... Kroz reč misaonu rađam se za Sreću... I Sreća nije nadmašiti sve izrečeno... A kroz reč silazim u središte Sreće nad Srećama... Kroz Sreću isijava i naš ponos... I gle, reći o Sreći, a u korov današnji ne leći, e to bi bila Sreća... Smisao života jeste Sreća... Najveća zabava jeste kad Čovek sam o sebi govori istinu i samo istinu... Bez imalo kiča u paradi zanosa, blještavo i smelo nastupamo, kroz neobičnu akrobaciju, podstaknuti na podvig i doličnost kao dvoličnost, pa zanimljivu slušamo - muziku... Muzika koju slušate zanimljiva je, dolična i podstiče na podvig i neobičnu akrobaciju... Nastupi su vam smeli i blještavi... Parada umetničkog zanosa bez imalo kiča...

DALEKO JE ČOVEK OD ČOVEKA...

Slati nekome u ovo vreme kojekakvih slanja (čitati treba i sranja) i davati mudre poruke i pouke, naročito nekome do koga ti je stalo, čak više nego njemu samom, a da  taj isti neko uopšte više nikad i ne odgovori - mora da je prilično očajno, danas u vreme lažnih komunikacija i izveštačenih prijateljstava prikrivenih dozom neopisive prašine teške... Ćutanje ili ignorisanje stoga postaje možda moj najbolji odgovor: glupaku, ludaku, budali... Kad bi vam samo rekla kakvih budala sve ima, no ne treba, jer vrlo dobro znamo svi, ali se pretvaramo da nam ne smeta sve dok to ne ugrožava naš interes u protoku svog tog novca... I znam da znate i bez moje asistencije... Ipak, "LAŽI ME I GLEDAJ KAKO SAM BRZO IZGUBILA INTERESOVANJE"... I čak sam "ZATVORILA MOJE OČI SA NAMEROM DA VIDIM" samo ono što želim u svakom svom trenutku... Ali samo zato što više "NIJE TVOJ POSAO DA TI SE SVIĐAM... TO JE MOJ POSAO"... Pa, napokon "PRESTANI TRAŽITI SREĆU NA ISTOM MESTU GDE SI JE IZGUBILA"... Važno jeste da si "NAUČILA MNOGO VIŠE IZ BOLA NEGO ŠTO SI MOGLA IKADA NAUČITI IZ ZADOVOLJSTVA"... Poznato jeste isto tako da ja "NE KAŽEM MNOGO, ALI SASLUŠAM DOSTA"... Da i "ISTINA NE KOŠTA NIŠTA, NO LAŽ TE MOŽE KOŠTATI SVEGA"... Bolje odbiti od svoga bića i sopstva podjednako lažnog i pravog protivnika, pošto je danas čitav svet upravo u svom tom protivničkom raspoloženju, nego pogubiti dušu svoju ili je ne daj bože ogrešiti na onaj poguban način škodeći samo svome ja... Ne trči žena baš na svako "sviđaš mi se"... A kad je reč o trčanju treba reći da trčanje i protrčavanje kroz ovaj život i ne donosi Bog zna šta "posebno" pažnje vredno, jer ne ide to baš tako... a niti se dopadanje nekome ili nečemu iskazuje na potrči-protrči da upoznaš sve što je muškog super roda... Gospodo, kako Andrić jednom napisa - "Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo"... I dalje isti Pisac nastavlja: "Jevreji su gledali preda se, što je trebalo da znači: tako je i drukčije ne može da bude, ali mi nismo ništa rekli"... "Pas laje a karavan prolazi, završio je vezir, koji je očigledno bio obavešten o svemu što se dešavalo za vreme konzulovog prolaska kroz varoš i sada nastoji da stvar umanji i ublaži"... "Priroda je surova, ljudi nemogućni"... ljudi sirovi... Očarana sopstvenim rečima, razletim se po tom sazvežđu, kao Riki i Moli po kavezu i kao da opet prebivam u milozvučnom bezvučju... Pa, iz tišine stvarnosti te, tek zaočekivano krenem reljefe duše da istražujem... I kao kroz magnovenja plava, tamo na jugu, izgreva mesečina prava... Nije to Mesec... Još jednom razabiram boje, tog pomućenog kazivanja... a jutros zorom ranom kukuriču petli (vidite ja se ne bunim što neko u gradskoj zoni drži kokoške i petla)... Meni smrad kokošijeg izmeta ne smeta... A onda zasednem pod lipom, u nasmejanom šaputanju svog unutrašnjeg svemira... Reč kazana, kao da je u prošlim trenucima ostala neiskazana... I kao da običan zvuk tišine, oplemenim u očima sjajne zvezde... I taj snop svetla bez značenja, zazvižduće nad plavetnilom jezera... I najezdom razmetljivog žagora, u moći, a ne noći punog Meseca, nikad pažljivije biram reči... I neću da mislim ko filozofi i pisci, jer jer od njihovih citata, ja ne mogu u sopstvenoj punoći jasno da vidim... I džaba u sadašnjost upiremo oko, kad prošlost provejava nad našim glavama smelo i oholo, a budućnost tek u magli, možda čeka i vreba... I kad bi spoznali ono što nismo nikad ni bili, opet ne bi mogli da kažemo, a šta smo to tačno - bili... Sve šta jedan čovek može pročitati, neko drugi je napisao... Далеко је човек од савршенства сваког... Čovek je takav mentalni sklop, da brzo skonta ko je skot... A onda još brže za sebe prišije takav superioran oklop... Pa skoči skokom, hop u svoj novi sklop... I tek ponekad iskoči kao sklopka... Mada to nije loša klopka... Važno je da se dobro klopa... I da se bašta okopa... Sa dva budna oka...

Не дај да те мир сколи, самоће пређа ил невесела самовања;

нек прсне прстен што се око нас пламен, зао сплео;

наслони срце на поздрав, псовку, звоно, јутро што одзвања;

на тугу, сузе или крик, наслони срце и уво на свет цео.

Десимир Благојевић

BESKRAJNI ODSJAJ JEDNOG PESNIČKOG TRESKA...

Danas su izašle na sunčeve zrake pčele i drugi srodni insekti... bio je to februarski pročisni let... temparatura ona rano prolećna... i baš je jedna pčela kružila oko mene... neko se branio i terao pčele... a ja sam rekla da pčela upravo leti samo na cveće... 

Nikad ne plačem zbog osobe koja me povređuje... Samo se nasmejem i kažem: Hvala zato što mi pružaš šansu da nađem nešto bolje ili nekog boljeg nego što si ti... Ne treba blokirati ljude, koji vredno rade, više do uobičajenog proseka... Lepa reč jeste jedini momenat vredan deljenja... U smiraj noći, lepo se nagodim sa inspiracijom svojom... sada ćemo da ćutimo, sve do nekog narednog kreativnog trena... Dobra i mirna noć na svim Planetama... I sanjajte "Malog Princa"... I tako je skoro uvek... Kad god pomislim da nemam više šta da kažem, iz mene neka čudesna lavina reči opet krene... Sa zahvalnošću primam sve te divne i korisne reči... Hvala za svaku reč... Hvala... Uz dobru muziku, se takođe još bolje stvara... Ko se sa pesmama druži, ne može, a da iz sebe bar jednu reč ne izusti i po koju notu na hartiju spusti... I zahukte reči kao lokomotive stare, pa pokatkad po šinama i zaškripe od piskavosti svelepote svoje... Reči bez strahote, sa mnogo prikrivene višeslojne dobrote... Uspem li da kroz ove reči razlijem kap dobronamernosti svoje, biće to još jedno moje novorođeno osećanje lepo i do priviđenja sveto... No, znaću da je tako, jer mi je u duši neizmerno mirno i lepo... I ko je to zasadio san sa 3 trna, tamo na obodu jednog lepog slamnatog šešira???... Moraću opet da kroz reči ove dobro motrim i sve tako dok postojim... Dozivam hrabrosti vrlinu, jer strahu ne dam da me plaši i neka sad malo sebe straši... Od danas su nad mojom glavom opet budni čuvari iz najlepših sazvežđa višnjih nebesa... I možeš li da osetiš miris te pesnički iskazane lepe reči, što zaživi pre buđenja novog jutra, tamo na vrelu tog najbistrijeg potoka, nad kojim krila života, jedino sklapaju dva pametna oka plavetnilom duboka... A kad kap izmaglice blistave i sjajne, zatreperi kao biser na mom dlanu, biće to nešto nalik jednom malom zlatnom medaljonu žuto zlatne boje, gde upravo stanuju sve ogromne želje moje, bez straha i pomračine te, da će možda nekad da se i Mesec, tako životno oko svoje još neotkrivene senke kreće i okreće, i gde više niko neće moći da ga potamnelim učini... Malu ponoćnu tišinu, okupam sazrelom veselom i svetlom pesmom, iz koje mi ostade sva ona snaga njene otkrovenjske sveradsone harmonije, date za Život živog sveta, iz korena pra početka svih bivših Života, kao iz kapi Vode, koja prirodom svoga toka kruži i svojoj tvorevini visinom svojih svelepih pesama dolično služi... Pesma jeste hraniteljka ljudskih duša, rođena u rumena praskozorja, iz najprefinjenijeg ljudskog uzdaha... Nikla iz plavog pepela večnosti uzvišene i svete... Ona je beskraj najsnažnijeg snoviđenja lepog... I svelepota i svevrednost jedne antologijske pesme lepe i vredne, jeste upravo u onoj svespozanji, kada u toj čitalačkoj spoznaji, iz njenog autora (pesnika) naprasno i čuvstveno poteče, pa se i u naše čitalačko živo biće prelije, prenese i uznese... A sve bez naklapanja nakinđurenog suvišcima, nekako vrlo pitljivo, pa je svojim ukrašenijem od mnogo veličanstvenih puta, iznalazilo svoj put do naših duša i srca<3, zahvaljujući kome ovaj nepostojani svet lukavstva nama rekne i iskaže tajnu tajanstvenog opstanka... I kao da je opet neko ubrizgao špric dobre energije i u ovaj vedro preraspoložen divan nedeljni dan, iz koga već izjutra koračamo u nove radne pobede: Srećno i Sretno!!!... Čitalac nikada nije zaludan i dokon... Opet sam pročitala moju omiljenu knjigu... Počela sam da "obožavam" ljude koji psuju... Tako dragi moji - tako vas volim... I molim - psujte još jače i dalje... Da se čuje... Налазим у себи нове пламене снаге... из једног јединог оштрог угла... тог невероватно простог разлога... постојим док читам... а живим док дишем...

Pesma se rađa iz beskraja... 

Pesma putuje kroz beskraj...

Pesma je stoga beskarjno lepa i sveta...

Pesma je sjaj i odsjaj...

Pesma je blesak...

Pesma je munjeviti tresak...

Pesma je...

TRI AKORDA MALE PONOĆNE TMINE...

Svaka životna igra ima protivnika, pa i onog izmišljenog... samo život tog izmišljanja nema, jer život jeste i nije igra... Ako je život samo partija šaha onda o potezima treba razmišljati, jer svaka brzo potezna akcija obično se završi rezultatom šah-mat... A opet sa druge strane, ogarničeni ste vremenom, pa neke poteze morate i povući... I još posle poraza, protivnik nije dužan da prihvati vaš izazov na revanš... Dobar dan... Ja sam se probudila tačno u ne znam precizno koliko sati i minuta... A budim se dosta ranije, jer kuvam za moje Radosti... Osvanuo blago snežan i prvi februar već... Jupi... Sve je bliže proleće... Nije dovoljno da piše "registruj se" netremice posmatrajući sav taj "smart" svet... Nekima i dalje nije dozvoljen pristup... Šalji dalje... Širim ruke ka svakom novom i novom jednostavno dobrom i lepom osunčanom danu... Kakve prekrasne umetničke slike danas ugledah u kutku jedne "amaterske" galerije...  predivne razigrane konje na velikom platnu od 10 hiljada dinara, nešto manji format od 8 hiljada dinara čopor vukova i treća slika - idila na reci, no tu ne obratih pažnju na cenu... Ali, za moj budžet nedostižno... A bar bi te 3 umetničke slike kupila da mogu... Zidove treba oplemeniti... И на крају дивног дана, пожелим на дар, само 3 акорда пријатне мале ноћне тишине... "И кад ум ћути, срце јасно виче-Јован Суботић"... "Кратак је живот ко сан, дела су вечита тек-Јован Стерија Поповић"... I nastavlja dalje: "Уски истине пут сваки, ал позно види"... "Није ли говора дар са небеса позајмљена искра?"... "Zemaljsko je za maleno carstvo, A nebesko uvek i doveka."... Kosmički zvuk zazvuča kroz Reč izrečenu... tek rečenu... kao molitvena melodija sveta... i istančanost lepa, opet i opet zažubori kroz toplinu duhovnosti naše... Danas sam zagonetna kao mitska pesma... Danas sam razumljiva kao epska pesma... I pozivam se na mitske i epske sile svete... Molitva na ovaj svetli Dan za slovesne duše osmišljena i do pod samo nebo čak pokretljivo doseže, opšteljudski Put da sledi, da nesagledno postane već ovde sagledivo, da nedohvatljivo postane dohvatljivo i prihvatljivo - ovaj naš budući prvo februarski događaj veličanstven i beo... A današnji divan događaj da u stih obelodanim... U životu sve mogu da podnesem i da svarim osim jedne stvari... a to je da me neko toliko "vuče" i "čupa", pa da mi još kaže da sam - "glupa"... Ne, da nisam izdržala... Moja pravila postavljam i kršim kad god to mogu... Nenamerno sam ipak poklonila danas jedan LAJK... Čik da me neko osudi sad... Danas je divan dan... isto kao i juče... No, od danas neću uputiti, a ni upućivati niti jedan LAJK... Mali test izdržljivosti!!!... Do kada - videćemo... Ali ću pomno pratiti i čitati, samo ono što me zanima... Verovatno neće biti ni komentara... Ništa - je tako blaženo stanje, i duha i uma... Jedino će svirati - muzika... Mocart... a Riki i Moli slušaju kao u operi sa istančanom pažnjom, koja je svojstvena samo istinskim klasičarima...