Ja sam daleko od mišljenja drugih ljudi, zato što sam odplovila uz reku... Pa tako... Moje mišljenje moga sopstvenog Ja, jeste jedino ono što se ovde računa... Sabira... I Ja volim i poštujem moje Ja bez obzira šta svi "oni" kažu... "dokažu"... Jer, izuzetna plava ravan iskricama svetlim mili, neposrednošću svojih žuto narandžastih tonova sklada... Slikam i stvaram... Poljubi moje plavetnilo bola i ostavi me na miru - ostavi me samu... kod ostataka svih ovih... "Kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država, nego uvodi druga nova božanstva, a kriv je i zato što kvari omladinu"... Pesnik zvanično postaje mrtav, samo onda kad ubiju njegovu najlepšu unutrašnju pesmu... Kad ubiju čoveka pre njegove zvanične smrti, onda se desi gubitak slova, reči, glasa... I nastane onaj muk kada ni pesme nema više... Više ne učestvujem na pesničkim konkursima, jer nemam ni pobedničku pesmu, kao ni slova, a kamo li inspiraciju ili tzv. nadahnuće... Preklopila sam sve svoje pustoši i ružnoće... Ušuškam se u svoje parče neba i šta mi više treba... Ja sam najvoljenije biće na celom svetu... U ljudima postoji nezadovoljstvo... No, mora li rušiteljstvo biti odgovor na to nezadovoljstvo???... Mišljenja sam da ne bi tako trebalo... Ipak i tako negde biva... A što je to tako???... Sigurno postojati mora i neko lepše sredstvo "obračuna"... Rušeći sveopšte dobro, još više urušavamo i sami sebe... I ne bi trebalo da nam atmosfera miriše na ruševine i paljevine... Ali, neko zlo opet u zrak kao da popušta... Pa, se tako masa opet olako zatalasa... No, ja ipak toliko znam, da nezadovoljstvo nije mala, a ni laka stvar... Još, ako je i opravdano, e to je tek prava pokretačka stvar... Samo, opet da se ne urušava i po glavima najmanje krivih ljudi obrušava... I nisam, mogla da se otmem utisku, iako nisam danas ko juče u tom nekom nezadovoljavajućem stisku... Iz maglovitog blago prohladnog radnog jutra, evo promilja se novi, radni, osunčani svetli dan sa 3 srca... Samo slediti ono MALO VIŠE... "Данас сам захвална"... "Удахни дубоко и уживај"... "Буди ЈАК, јер никад не знаш, кога инпиришеш"... Предивна природа... нетакнути мир... и нема тишина... Питомо и очаравујуће... Ма, дивно... I ne tako davno... Ja sam se, hvala nebesima, baš rodila sa tom prefinjenom dušicom živom... Постоје жене које су некад плакале... Но, сада и данас - не би плакале, па да се читaв свет окрене наглавачке... Кад су ојачале, не плаше се ни за сутра, које свањива и долази, такође без суза... Onaj ko piše pisanja samog radi, nikad ne razmišlja da li će neko čitati to što napiše... Onaj ko piše - on piše, jer kroz pisanje postoji i diše... Onaj ko piše, nikad se ne bavi time - kome i zašto piše???... Onaj ko piše - jedino i samo piše, jer trenutno ništa originalnije ne pokušava da smisli... Onaj ko piše - zna da uvek može lepše, bolje i više... Onaj ko piše... A ja pišem... I dišem... Ti verovatno ponekad pomisliš ili umisliš da me poznaješ... Ali, ne!... Grdno se varaš... Nema tu ni trunke šminke... Moje lice je čisto i ne trpi nikakve dodatne primese, a ni finese... Gruba igra reči i još grubljih crta... Ogrubela koža... Ispod površine grubosti ostalo je bezbroj tragova... No, na sve se svikne i vešto navikne... Važno je samo da se na kraju dobro namigne... Sudbino... Ne zovi me - neću ti se javiti... Leđa ti moram okrenuti... I baš me briga sa kim ćeš sada po svetu putovati... Ja više sa tobom neću drugovati... a ni tugovati... Tražim rimu, a ne zbilju... Ne zovi me... Ja više tvojim ludostima neću robovati... Produži mimo mene... Neka ti neko drugi vrata otvori... Idem tamo gde sudbina ne smeta... Idem tamo gde ima više reda... Gnušam se sudbino tvoga nereda... Svetlica me udari u glavu... Vidim na daljinu... Žurim... Žmurim... Uuuuu... Pevušim melodiju staru... Čekam... Telefon zazvoni... Veza se prekinula... Ooooo... Nešto sam se slatko nasmejala... Sledeći put - pustiću da samo zvoni telefon... I neću se javiti... Sedim i gledam kako reka protiče... Sedim i gledam kako se saobraćaj odvija... Sedim i gledam... Sanjam li???... Jesam li još među živima???... Život je kao igra neslaganja... Jedan dan poraz, drugi pobeda... Jedan dan novi rekord, drugi dan stagniramo... No, važno je da se svaki dan ulogujemo i što poštenije i mudrije odigarmo...
Нема коментара:
Постави коментар