Bolje je ne čitati ništa, nego čitati svašta... I ja već duže vreme ništa vredno pažnje ne čitam... I mislim da posle 40-e godine čovek treba samo da sublimira ono što je do tada pročitao... Našto čitanje posle 40-e... kad baš sada treba živeti svo svoje stečeno čitalačko iskustvo... i svu tu prikupljenu i zadobijenu mudrost i primeniti... oplemeniti... Jer ima doba kada se treba odmarati od svega, a naročito od čitanja... A pošto je "moda" tako neopevanog čitalačkog poriva i to je postao gotovo sindrom mase i gomile, ja ću opet mimo svih i mimo svega... Ja neću više da čitam... i opet je lepo biti sam i samotan u svom tom metežu čitalačkom - gde se više ne zna ni ko čita, ni ko piše... Svi šalju nekakve fiskalne račune za nagradnu igru, a ja ni to neću... Samo se u sitne sate suvo kašlje... Gladna sam, što bi moglo biti pročitano i kao "gadna sam", a u gladi baš ne umem da uživam... Svi se utrkuju i nude recept kako postati što uspešniji, a niko da se ne našali da objasni kako je posve važno biti i neuspešna i pritom ostati posve normalan... jednostavan... Moj, galebe kad poleti tuga pučinom plavom kao osunčana duga... ČOVEK SE NE OSVAJA LAŽIMA, NEGO ISKRENOŠĆU... "A ipak? Da li je formula engleskog džentlmena koju pokazuje Petja - distanca, nepristrasnost, pribranost - maska ili prava priroda? Šta se dešavalo usput? Kakve su zaista bile sve te minule godine? Morao je, ipak, da se buni, da oseća strah, gnev, očajanje. Kao svi. Ali džentlmeni ne govore o osećanjima"... "U vrtu sećanja"... "-Ne! Pričanje o prošlosti me ne boli - odgovara Petja. -Znatno više smeta ćutanje. To sve što se dogodilo ne bi trebalo da bude zaboravljeno"... "ČOVEK JE NAJIZDRŽLJIVIJE, NAJŽIVOTNIJE BIĆE OD SVIH"... "Ja znam da ništa ne znam" - pričao nam Sokrat, koji nas je i lagao, jer je On ipak mnogo dobro sve znao i poznao... "Već je vreme da odlazim - ja u smrt, a vi u život. A ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna osim Bog"... Nepoljuljani stub ironije beše i ostade Sokrat i nije šteta što ništa nije napisao... Najteže na srce pada reč iskrenog Čoveka... Postoje i oni koji vam nikada neće oprostiti i nikad vas neće voleti... Pohranjene stvari ne treba iznova otvarati... kao ni ljude... Ukoliko neko želi osetiti samo na trenutak šta to znači Pesnik tačno biti, onda njegovo primarno raspoloženje mora biti - tuga i to ko noć duga... Ja sve svoje rečenice izvlačim iz duboko umnih filozofskih razmišljanja... A Riki i Moli ovim cvrkutom večeras kao da me demantuju i protestvuju... Žele nešto reći, no večeras ja nemam prevodioca pri ruci... I kao da jeste tajna "uspeha" pisati i pričati ljudima upravo ono što vole i žele da čuju... a najčešće ništa i ne čuju... Njačešće ljudi govore kako se treba boriti i preživljavati, a Ja tvrdim da se može živeti i bez borbe i bez pukog preživljavanja... Za neke "tipove" i "tripove" jeste mnogo bolje da iz naših života konačno i zauvek odu... Mnogo bolje igram kad protivnik napusti igru... Onda - pobedim... "Filozof je onaj ko duboko poznaje stvarnost i knjige, ko sve meri, ko sebe podređuje naredbama razuma i ko sigurnim korakom ide putem istine i pravičnosti"... "Ljudsko telo je mašina koja sama navija svoje opruge, to je živa slika večitog kretanja. Hrana podržava ono što toplota izaziva. Bez nje duša klone, pobesni i umire oborena" reče Lametri... "Učim vas natčoveku. Čovek je nešto što treba da bude prevaziđeno. Šta ste vi učinili da biste ga prevazišli? Sva su bića dosad stvorila nešto iznad sebe: zar vi želite da budete oseka ove velike plime i da se radije vratite životinji nego da prevladate čoveka! Šta je majmun za čoveka? Podsmeh ili bolni stid. A upravo to treba da bude čovek za natčoveka: podsmeh ili bolni stid" ispisa Niče... Jednom od najlepših dana, trebalo bi na kraju napisati mesto: tačka kom, samo tačka cmok... i hvala... Ove noći ale nisu došle da nas "plaše" i "straše"... A možda i jesu, no posle toliko godina, ja ih ignorišem... Blago čoveku koji ćuti, ima se rašta i ponositi... I ne znam da li sam to dobro uočila???... No, mislim da nam je ponos upravo onoliki, koliki nam je i nos... Zato: veliki nos, veliki ponos... Reč čista mora da zablista, kao što kuća zablista... List u proleće mora da izlista, a šuma da olista i ruža ulista... Dobrota uvek mora biti kazana ista i nikad prazna poput neispisanog lista... Zato služi reč ta i ta... Srce i duša su dva najvažnija unutrašnja oka, koja čoveka uzdižu iznad mašine i robota... Izgovorena reč jeste najmerodavniji odblesak i odsjaj jedne ljudske fotografije rođene iznutra iz srca i duše... I pročitam knjigu od 190 strana u jednom dahu, koja je 10 godina stajala na polici, a beše dobijena na poklon tačno pre 10 leta... Nema šta - veoma pokretačko inspirativno književno štivo... Da mi je sa kamenih vrhova da uberem stihove dolazećih istina kao suri škotski orao: bez ironije, bez razlike, bez satire, bez korupcije, bez inspiracije, bez provincije, bez kraja čitanja... Poskoro ću da pospijem poubavo... Upravo završavam iščitavanje jedne knjige proze od 190 stranica, a razmišljam i pišem o poeziji... Poezija će da osvetli prostor, podstičući tako što bolji efekat na čula upravo njenom vremenskom dinamikom... Plavičastim mastilom na parčetu požutele hartije, pokušavam da unesem poeziju, preko ove velike svetle sobe... Da li su neki samo štetočine i kobni izopačitelji zdravog opšteuvreženog svenarodnog mišljenja???... Posle svih pređenih stranputica, dolazimo sigurno da najglavnijeg lepog događaja... I danas nesmetano razlivam i razvijam, svoju obilato dobru i pozitivnu energiju... Dobra jeste svaka ona misao ili reč, koju bez zazora možemo izreći i kao podlogu dobro spremnu za tehniku oslikavanja zvanu dekupaž... Između kritičara po suštini i hvalitelja po vokaciji, čovek traži i pronalazi svoje malo mesto... Eto, gle, eno - dekupaž na vidiku mojih interesovanja... Odvajkada uvažavale su se samo one kritike izrečene bez emocije i sa trendom neizmerno razorne moći... Koliko god ideali bili uzvišeni i sveti za njih se ne treba nikad dovoljno boriti, jer nema tog ideala, ma koliko uzvišen i svet bio, koji se nije skupoceno pretplatio previsokom cenom lične ljudske žrtve... I u zamišljenosti svojoj, ostati skroman, nesebično tih, iskren i duhovno bogat... a još pride gladan... i gadan... Duhovi modernih vremena, polagano su umorili i u zaborav odneli, sve one lepe naše narodne umotvorine... Ono što je traženo, ne bi trebalo biti zapaženo, maženo ili paženo... Pisac ima samo jedan put, a taj njegov put jeste uvek dobar... Kada glavu ohladim o zidove ne više tako potrebne upornosti, ostane mi najslađe preimućstvo prozaičnog opuštanja i duhovnog raspuštanja... Preimućstvo moje umetničke Slobode... Jedino čemu dopuštam da me kroz život dostojno zakači, jesu slobodoumne velike reči... Najinteresantniji moj sadašnji i trenutni rad, jeste dubokoumno razmišljanje... I danas bi trebalo srdačno zahvaliti, ali čemu???... Ničemu i Ničeu!!!... Posvetiti se svom vlastitom unutrašnjem razvitku - tom svom najskrivenijem i najlepšem bitku... I tako izreći još jednu istinu, posle čega neizostavno nailazi još jedan interval sveradosnog ćutanja... I trebale bi da me ponesu u malo sutra, vizije neke bolje i lepše svakodnevnice, mada neću iz svog ušuškanog kutka, da se tamo prenesem... Na bolno mesto preko krsta zalepiću flaster (ruski) od ljute paprike, ali za preko usta takav flaster još izmislili nisu... Postoji samo jedno more u kome će se čovečanstvo udaviti pre neke nove potapajuće oluje, a to je more: mržnje i nacionalizma... pa i religioizma... Izem ti sve izme... kao izmete... Svet nas nepresatno i bespogovorno provocira, ali zato ja biram da na provociranje ili provokacije više ne odgovaram... Ravnodušnost ili ignorisanje, totalna nemost ili zanemelost, jeste mnogo bolja varijanta na sve životne okolnosti, datosti i izazove... Na niske nivoe ne treba se spuštati, a još manje pred njima kleknuti ili pokleknuti... Dostojanstvo pre svega za Čoveka... Od pretrpljenog i preživljenog stresa, jes da su me blago presekla leđa, ali na svu sreću jezik i misao su mi još uvek ne presečeni... I zašto je najbolje da hodamo kroz ovaj svet i život kao poluosvešćena ili totalno neosvešćena bića... Pa, zato ukoliko bi se osvestili, bili bi zaprepašćeni koliko manijaka, ludaka, seljaka, budala - hoda među nama... Za neke je i smeće dragoceni izvor života... Budi ljubazan prema neljubaznim ljudima... Njima je to potrebno više... pa ipak dozu te ljubaznosti čuvam ljubomorno samo za sebe i Tebe... "Činite male stvari sa mnogo ljubavi" - reče Majka Tereza... Oprosti samom sebi i Oprosti drugima (ostalima).... no gadovima nikad ne oprosti... nemoj ni Ti Bože!!!... Budućnost zavisi od onoga šta mi radimo u sadašnjosti - reče Gandi... A ja iznenadno se probudih: На пустом отоку...
Администратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши