Kako lepo zvuči kada čovek ima prezime ili uređaj SMART, a da pritom i nije baš nadprosečno "pametan"... Meni se upravo dešava kontra: kao da zaboravljam svu učinjenu mi i uzvraćenu ljubaznost, pa pamtim samo uvrede i povrede moje ličnosti... "Zaboravi uvrede, ali nikad ne zaboravi ljubaznost" - reče jednom i ne tako davno Konfučije, jer vreme je relativan pojam, zar ne???... Samo u naručju Poezije pitke, čiste i svetle, pronalazim duše svoje umirenje... pronalazim smirenje... O, Poezijo, zato si ti u svakom svom stihu tako jedinstveno prekrasna i čista, tako neponovljiva i tako ljudskom duhu neodoljiva i bliska... Mada, sve postane prosto jasno, samo kad pouzdano čovek otkrije, ko je šta od koga pozajmio ili ukrao, prekopirao, prepisao ili dopisao i tako dalje i tako šire... I ne čini čoveka to što je glup u svom neznanju, šta više - to ga u neku ruku čini veličanstvenim... No, izgleda da čoveka više čini glupljim kad ima po saznanju da tvrdi da je nešto tako il nikako, a još ako i zna da nije tačno tako... Kad bi se tačno znalo "ko pije" a "ko plaća" - bilo bi odlično... No, izgleda da je suština - da se ama baš ništa pouzdano više ne zna... Ako je bog duh, onda bi to trebo biti najprijatniji duh, koga ljudi ne bi smeli, a ni trebali da se plaše... Ako smo u prošlosti imali "Kritiku čistog razuma", zar nam sada ne preostaje "Pohvala prljave mašte"... I proteže se Reč od beskonačnosti, kroz večnost, do u beskraj... Vrlo dovitljivo... dosetljivo... Kada me neko nešto priupita, ja ću reći: Izvinite, kakvo besmisleno pitanje... "Znanje i drvena građa ne bi trebalo da se mnogo upotrebljavaju dok nisu sazreli"... "A ludih i praznih zapitkivanja kloni se, znajući da rađaju svađe"... I povazdan susrećem se sa gomilom besmislenih pitanja, ali da ne uvredim onoga koji me besmisleno pita, ja nešto nagvažam i kažem... "BOG je DUH"... To znači nema u sebi ničeg materijalnog, pa prema tome ničega prolaznog ni promenljivog, nego je VEČAN i NEIZMENJIV. Zato je beskrajno besmisleno pitanje: ko je Boga stvorio... BOG koji je VEČAN ne može biti stvoren... A biće koje je stvoreno, ne može biti Bog kao što planina nije pesma nego je planina... Zato pitati ko je Boga stvorio isto je tako besmisleno kao pitati: ko je otpevao Avalu?"... Preuzeto iz knjige "Razgovori o veri"... No, hajde da... Uključim na poverenje vlastito uverenje, da ništa ne znam, pa čak i onda kada posmatram da znam... Upadam u krizu profesionalnog identiteta... pa u komičnoj žutoj kuhinji svoga gnezda, postanem kosmički kuvar... Ukoliko smo glupi za jednu naučnu oblast, ne znači da nismo veoma sposobni za neku drugu oblast... I tako ako sadašnjosti opet nema... No, mora li samo da postoji budućnost nedostižna i daleka???... Jer, samo radi budućnosti postoji i još pregolemija nada, kojoj čovek mora ili treba da se nada... A pošto ipak ima nade, onda nema potrebe da postoji sadašnjost sada i ovde... Sve to mora bilo neizvesno, a ne izvesno, jer čemu onda nada???... Eto zašto ne treba da postoji sadašnjost... Pa iz svega opet zaključak, da sledi oduzimanje sadašnjost i šta ostane-ostaje???... Samo da, opet nema osnova nade... Moje znanje = Plitko znanje... Plitka bara... Nevešta spoznaja... Loša procena... Slab uvid... I tako dalje... Oko mene sve su: odlikaši... pokeraši... robijaši... Кад год имате прилику - частите себе - букетом ружа... Боја није важна... Истина је најбоље оружје којим се разоружава свака подлост... Добре и праве Речи су увек и неизоставно - преко потребне... Да би после нечег рецимо лошег опет устали и кренули у шетњу као Човек... није довољно да вас мало начну и да напрснете... Потребно је да вас добро сломе и сваку вам кост поломе... Јер тек тада попут Феникса можете се сакупити... Па кренути у шетњу као Човек са две нове здраве ноге... Но, потребно је и мало мозга, при свему томе... Има дана када мисао неће да пусти из недара ни словце... А онда опет тако наиђу дани неки... када прокључа свака реч и покрене се то слово у души... А мисао без чуђења, настави да се клацка... Па заљуља неке нове речи... обично тамо пред поноћ... Па пожели лепе снове... Да се лакше на починак оде... Најбитнија ствар јесте да... сијалице мале унутар ваше трепераве душе... сијају у мраку и полутами исто... тако интензивно и јарко... као чисти искричави кристали на Сунцу... ВАЗДУХ... Понекад у неким ситуацијама (није важно којим и каквим - то зависи од вашег избора)... све изгледа таман тако... као провести само пар секунди без ваздуха у плућима... која су потопљена (није важно чијом вољом)... на дну хладне реке или мора... а све са циљем да се у тој грчевитој борби спозна... вредност и драгоцена реткост... сваког УДАХА и ДАХА... све те неопходне количине најпотребнијег могућег ВАЗДУХА... без кога свега може да има, само нема живота... Живот је ход по бодљикавој жици... па ко издржи... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА, извире незаустављив гејзир топле живе воде... а свака мала капљица... те топло живахне росе... такву истрајну радост... и неко лепо надахнуће... у срцу и души покреће... да човек стане и гледа... чудећи се том... свакидашњем природном процесу... што креће... ИЗ ЈЕДНОГ ЉУДСКОГ ОКА... Neverovatno tirkizan zimski pejzaž...
Нема коментара:
Постави коментар