Slati nekome u ovo vreme kojekakvih slanja (čitati treba i sranja) i davati mudre poruke i pouke, naročito nekome do koga ti je stalo, čak više nego njemu samom, a da taj isti neko uopšte više nikad i ne odgovori - mora da je prilično očajno, danas u vreme lažnih komunikacija i izveštačenih prijateljstava prikrivenih dozom neopisive prašine teške... Ćutanje ili ignorisanje stoga postaje možda moj najbolji odgovor: glupaku, ludaku, budali... Kad bi vam samo rekla kakvih budala sve ima, no ne treba, jer vrlo dobro znamo svi, ali se pretvaramo da nam ne smeta sve dok to ne ugrožava naš interes u protoku svog tog novca... I znam da znate i bez moje asistencije... Ipak, "LAŽI ME I GLEDAJ KAKO SAM BRZO IZGUBILA INTERESOVANJE"... I čak sam "ZATVORILA MOJE OČI SA NAMEROM DA VIDIM" samo ono što želim u svakom svom trenutku... Ali samo zato što više "NIJE TVOJ POSAO DA TI SE SVIĐAM... TO JE MOJ POSAO"... Pa, napokon "PRESTANI TRAŽITI SREĆU NA ISTOM MESTU GDE SI JE IZGUBILA"... Važno jeste da si "NAUČILA MNOGO VIŠE IZ BOLA NEGO ŠTO SI MOGLA IKADA NAUČITI IZ ZADOVOLJSTVA"... Poznato jeste isto tako da ja "NE KAŽEM MNOGO, ALI SASLUŠAM DOSTA"... Da i "ISTINA NE KOŠTA NIŠTA, NO LAŽ TE MOŽE KOŠTATI SVEGA"... Bolje odbiti od svoga bića i sopstva podjednako lažnog i pravog protivnika, pošto je danas čitav svet upravo u svom tom protivničkom raspoloženju, nego pogubiti dušu svoju ili je ne daj bože ogrešiti na onaj poguban način škodeći samo svome ja... Ne trči žena baš na svako "sviđaš mi se"... A kad je reč o trčanju treba reći da trčanje i protrčavanje kroz ovaj život i ne donosi Bog zna šta "posebno" pažnje vredno, jer ne ide to baš tako... a niti se dopadanje nekome ili nečemu iskazuje na potrči-protrči da upoznaš sve što je muškog super roda... Gospodo, kako Andrić jednom napisa - "Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo"... I dalje isti Pisac nastavlja: "Jevreji su gledali preda se, što je trebalo da znači: tako je i drukčije ne može da bude, ali mi nismo ništa rekli"... "Pas laje a karavan prolazi, završio je vezir, koji je očigledno bio obavešten o svemu što se dešavalo za vreme konzulovog prolaska kroz varoš i sada nastoji da stvar umanji i ublaži"... "Priroda je surova, ljudi nemogućni"... ljudi sirovi... Očarana sopstvenim rečima, razletim se po tom sazvežđu, kao Riki i Moli po kavezu i kao da opet prebivam u milozvučnom bezvučju... Pa, iz tišine stvarnosti te, tek zaočekivano krenem reljefe duše da istražujem... I kao kroz magnovenja plava, tamo na jugu, izgreva mesečina prava... Nije to Mesec... Još jednom razabiram boje, tog pomućenog kazivanja... a jutros zorom ranom kukuriču petli (vidite ja se ne bunim što neko u gradskoj zoni drži kokoške i petla)... Meni smrad kokošijeg izmeta ne smeta... A onda zasednem pod lipom, u nasmejanom šaputanju svog unutrašnjeg svemira... Reč kazana, kao da je u prošlim trenucima ostala neiskazana... I kao da običan zvuk tišine, oplemenim u očima sjajne zvezde... I taj snop svetla bez značenja, zazvižduće nad plavetnilom jezera... I najezdom razmetljivog žagora, u moći, a ne noći punog Meseca, nikad pažljivije biram reči... I neću da mislim ko filozofi i pisci, jer jer od njihovih citata, ja ne mogu u sopstvenoj punoći jasno da vidim... I džaba u sadašnjost upiremo oko, kad prošlost provejava nad našim glavama smelo i oholo, a budućnost tek u magli, možda čeka i vreba... I kad bi spoznali ono što nismo nikad ni bili, opet ne bi mogli da kažemo, a šta smo to tačno - bili... Sve šta jedan čovek može pročitati, neko drugi je napisao... Далеко је човек од савршенства сваког... Čovek je takav mentalni sklop, da brzo skonta ko je skot... A onda još brže za sebe prišije takav superioran oklop... Pa skoči skokom, hop u svoj novi sklop... I tek ponekad iskoči kao sklopka... Mada to nije loša klopka... Važno je da se dobro klopa... I da se bašta okopa... Sa dva budna oka...
Не дај да те мир сколи, самоће пређа ил невесела самовања;
нек прсне прстен што се око нас пламен, зао сплео;
наслони срце на поздрав, псовку, звоно, јутро што одзвања;
на тугу, сузе или крик, наслони срце и уво на свет цео.
Десимир Благојевић
Нема коментара:
Постави коментар