ДОБРО...

 

ДОБРО, па да почнем... Моје досадашње навике и усађени обичаји, моја незгодна нарав и тежак каратер, осликавају моје данашње целокупно владање и понашање... ДОБРО...

Тако одједном се претварам у хедонисту, па увиђам олако да су чулна уживања и задовољство, сво моје ДОБРО и моја највећа срећа, а то је управо главни циљ мог садашњег делања и Живота... Хедонизам (грчка реч "хедоне", а значи радост, уживање)... ДОБРО...

Затим изјављујем да је срећа мој главни мотив и покретач, моја побуда и сврха свих мојих тренутних тежњи... А то се зове еудемонизам (грчка реч која у преводу значи "држање срећним")... "циљ људског деловања (је) срећа појединца, неке групе или друштва", а њен циљ јесте "да тражи начине за остварење среће"...

Знам да би покаткад требала да будем и утилитариста и да за циљ свога животног делања узмем корист и благостање, како појединца, тако и шире друштвене заједнице... Утилитаризам (латинска реч, а значи користан) "гледиште по коме је корисност нечега мерило његове вредности; етички правац који сматра за циљ људских радњи корисно и ДОБРО појединца и друштва, и порекло морала налази у користи"... А још боље знам да је просто немогуће обезбедити највећу срећу за највећи број људи... ДОБРО...

Но, желим да васпоставим и обновим све моје пређашње (можда покидане) везе и да се напојим на Источнику ДОБРОТЕ и Живота... Желим ДОБРО и то је напросто још одавно учитано и посађено у мени... ДОБРО јесте лепо... ДОБРО волим... ДОБРО призивам... Све јесте ДОБРО... И све моје садашње тежње иду ка ДОБРУ... ДОБРО није само моја унутрашња тренутна идеја... ДОБРО је реално и живо присутно у мени и око мене... ДОБРО  се исказује и показује као Личност... ДОБРО не трпи дволичност... ДОБРО је важно... ДОБРО је смирено и кротко, одлучно и храбро... ДОБРО јесте снажно... ДОБРО...

Човек јесте у обавези да чини ДОБРО... ДОБРО је записано у нашим срцима... У нама самима постоји унутрашњи глас, који нас непрекидно и непрестано опомиње да чинимо ДОБРО, а то је управо наша Савест (потребно ју је само освестити)... Савест је наш унутрашњи Учитељ, Водич, Тренер, па и Судија (мада ту реч баш не волим)... Савест има за циљ да нас одврати од свега лошег и злога... Уколико чинимо ДОБРО, савест јесте мирна и кротка, а уколико чинимо лоше, јавља се немир и неспокој (јавља се грижа савести)... Савест нас вазда одржава у стању преко потребне будности... ДОБРО...

Треба достићи највиши степен ДОБРА и ДОБРОТЕ... То стање називају - блаженством... А да би се некако постигло то стање блаженства, потребно је закорачити и загазити у одлучан корак напред, путем златне средине (средњим и осредњим путем) и на том путу бити ни мање ни више него: ХРАБАР (а то је оно средње стање разапето између старшљивости-плашљивост и неустрашивости); бити УМЕРЕН (а то је оно средње стање разапетости између неостељивости и разузданости) и бити ПОНОСАН (а то је оно средње стање разапетости између понизности и охолости)... ДОБРО...

ДОБРО има за циљ и задатак, да у Живот човека унесе и донесе: склад, хармонију, сагласност и сугласје, а све у складу са природом... Кроз ово моје филомудрије, пуштам тренутну мисао да и данас потпуно слободно из мене проговара... ДОБРО...

Мислим да су моје садашње и тренутне могућности, управо такве да разумем ову кишу што напољу пада... Разумем свет... Разумем људе... Разумем и фантазију... Разумем и испразно умовање... Разумем ДОБРО... Разумем друже... Разумем... ДОБРО...

АПСУРД...

Ја нисам философ сањалица (можда бих волела да то јесам) и не могу неке речи (можда већину речи) да схватим буквално, јер уколико би до тога заиста дошло у мојој глави, онда би то неизоставно био прави - АПСУРД...

Данас желим да мало сањарим (размишљам) о још једној вечитој неисцрпној теми (мада немам много помоћног материјала), а уз све то јесте лакше размишљати - писати... Усудићу се да мало прозборим о УМЕТНОСТИ, јер све ми се чини да у мени постоји и чучи бар један мали уметнички ген... И генетски гледано, за то има итекако основа...

И тако кажу како под уметношћу треба (требало би) подразумевати само и обавезно сво оно стваралаштво, које у себи негује и које собом изражава (сведочи) лепоту (свелепоту)... А лепота би опет требала да буде све оно што се конзументима уметности допада...

На уметност нас нешто увек подстиче и то су углавном осећања (сада не улазим у природу и порекло тих осећања)... Приметно је да у уметности чврсто стоје загрљене: Доброта, Истина и Лепота... 

Али, постоје и другачија гледишта на уметност, која треба сада  и овде укључити, а по којима уметност настаје ради саме уметности, па ту као да нема (и нема) места овом збратимљеном загрљају... Тако имамо Доброту на једној страни, Истину на другој и Лепоту на трећој страни...

Но, одмах се намеће и треће мишљење, по коме је уметност достаојна сваке осуде и покуде... За творце оваквог мишљења, уметност је опасна и штетна... Једном речју - ниска (ониска)...

Сходно овим мишљењима о уметности (мада верујем да их има и више од ова 3), потребно је даље и на време уочити постојање, такође и најмање 3 врсте уметности...

Прва јесте и била би свакако висока генијална уметност, чија дела не застаревају временом и чија дела су надвечна, па такву уметност називамо и зовемо - савршеном уметношћу великих мајстора...

Друга врста јесте средња (осредња) талентована уметност, где таленат није на нивоу пуног савршенства једног генија, већ је таленат исказан кроз ововремено стваралаштво...

Трећа врста јесте ниска занатска уметност, која задовољава искључиво укусе гомиле и то на један сензационалистички начин, па је циљ бављења овом уметношћу почесто споредни, као што је богаћење, популарност и томе слично...

Било како било, зна се да уметност има, поседује и излива готово магични (магијски) утицај на понашање људи, а што се може приметити и осетити кроз слушање музике или ишчитавање литературе и тако даље... 

Уметност би у својој бити и сржи, требала да нас подстиче и подстакне да се што дубље замислимо и запитамо над нашим овоземаљским Животом и да кроз ту уметничку датост покушамо да одгонетнемо или приближно одговоримо - а који је то смисао Живота и свега тога што се плете око Живота???...

Уметност треба и мора да поседује стваралачку слободу и та стваралачка слобода је неприкосновена нужност сваке уметности... Уметност никада не би смела да буде сведена на неку врсту распуштености и запуштености... Уметност не би смела бити ничим недоличним заведена... А то управо значи, да уметност никада не би смела да буде сведена на ниске и најниже могуће гране...

И за крај овог малог размишљања, треба рећи још и то, да уметност јесте све оно што носи назнаку високог, доброг, лепог и истинитог стваралаштва једне епохе и времена...

Мада, за мене је данас уметност била испећи брзи колач од јабука... И ја сам га испекла...      

ДАНАС...

 

ДАНАС се осећам "скучено", "беживотно", донекле "хладно" и "празно" (и то храбро исповедам и дајем простора психоаналитичару да ме изанализира - ако му је ДАНАС баш по вољи)... ДАНАС сам без мрвице снажне снаге за неким већим преображајем, променом и надахнућем... 

А већ сам јуче осећала сав тај неприкосновени бескрај око себе и сву ту свелепоту, у свим тим могућим разноликим димензијама... Имала сам јуче утисак да ме ништа не спутава... Но, ДАНАС у мени доза "пасивности" и постепеног "отуђења"... У мени данас нема буђења... 

Моја унутрашња покретачка снажна снага, ДАНАС јесте сведена на најмању могућу дозу и меру... Иако не трпим статичност, укоченост, промашеност и формализам, ја сам ДАНАС више него "дезинтегрисано", "дезорјенитисано", "промашено" и "дисхармонично" биће...

Мој стваралачки дар (уколико се о њему сме и мислити) ДАНАС није ничим (може се казати и ичим) поспешен... У мени ко да се води прави "сиријски рат"... Рат између ума, чула, воље и разума... Једно хоћу, а сасвим друго радим, пишем и причам... 

Зар није приметно да су моје данашње сазнајне моћи "помрачене", "разорене" и "разбијене" у разломке... Данашњи појмови су немоћни да изразе праву суштину мога бића... Данашње речи као да по својој природи не поседују ону исконску преображавајућу енергију и силу...

Ћутање, јер моји данашњи ставови и уверења, нису по мери и укусу Истине... ДАНАС вечна светлост и свелепота, као да не просијавају из сивих облака и као да се не дотичу мог људског бића...

ДАНАС овај Живот као да отиче силазном путањом, а ја као да "немам енергије" да било шта мењам... ДАНАС као да једва чекам да се унутар мене ништа не промени и као да желим да у мени све остане онако како и јесте... 

ДАНАС овим својим српским језиком као да не умем баш најбоље да се изражавам и себе потврдим као (непожељну) личност... 

Као да су ДАНАС "замрли" сви ти импулси чудноватих светова унутра моје људске природе... У поезију више не умем да унесем живе слике, поређења, метафоре и симболе... Но, ја нисам стваралачко биће са посебним даром и даровитим склоностима... Ја више нисам Човек који је кадар да упија вечну свелепоту и светлост... 

ДАНАС јесте глупо отворити нове видике и хоризонте... Ја не желим да се повратим у првобитно стање... ДАНАС нећу да се преобразим, очистим и ускладим све своје унутрашње потенцијале... 

Космос јесте далеки хармонични свет, украс савршеног реда и хармоније... ДАНАС ја сам изван космоса... Ја сам "копија копије"... ДАНАС су "границе мога света - границе мога језика"...

ДАНАС је језик природе ћутање и то ћутање као најгромогласнији говор икада... ДАНАС не бих могла рећи: Хајде да створимо песму... ДАНАС неће све звучати као оно: Рече песник и би песма...

Само не ДАНАС...   

АКТУАЛИЗАЦИЈА...

КО је историју започео причањем???... КАД је хроника кроз коју нешто казујем, постала предмет овог мог излагања и непрестаног тражења???... КОМЕ ја то налазим и уочавам све ове видљиве и невидљиве везе и нити неке???... С КОЈИМ ЦИЉЕМ објашњавам све те феномене???... И ГДЕ стављам све те речи и реченице, којима бих испунила контекст минулог времена и дана???...

Све су ово теме због којих бацам поглед на свеукупни свет и Живот... Сетим се, без сете, да је професор Ка на својим предавањима из философије у јесен-зиму 1994/95-е лепо рекао: "Без маштовитог човека не можемо доћи до интелигентног човека"... 

Но, ја бих сада да отворим прозор и хоризонт за нека даља размишљања, па стога излажем и разлажем... Треба ми контекст за разумевање и схватање свих тих философских ствари... Размишљам дакле докле год кроз размишљање ширим нове хоризонте сазнања и кроз која продубљујем сва ова размишљања мала...

Одједном ко да СВЕТЛОСТ (непролазна и незалазна) осветли овај мој мали унутрашњи свет... Моја мала уста ћуте, а очи невелике бистро плаве - гледају... Много је размишљања... А ја хоћу само да се нахраним оним што је: племенито, лепо, паметно и добро... 

Али, оно што некада бејаше и што је ваистину прошло, као да стално враћам, васкрсавам и оживљавам... Кажу то се зове - АКТУАЛИЗАЦИЈА... Израз је латински и значи активирање неких ствари из прошлости... Тај израз први је увео у теологију Папа Јован 22-и, када је изговорио "AGGIORNAMENTO" (BUONGIORNO - добар дан на италијанском), а што је управо значило осавремењење или поданашњење - чињење данашњих дана... 

Питам се: могу ли извесна запажања бити глупа???... Или су домети свих ових мојих данашњих сазнања, ништа друго до надразумна???... Опет објашњавам и рашчлањавам све ово и ето ми размишљања новог... Признајем, волим необавезно размишљање... Волим слободно размишљање... Волим причање у доколици... Нека не чуди!!!... Ја сам схоластичар(ка)... И опет се из мог доколичног и доличног ћаскања развијају философске мисли...

За схоластику нам професор Ка рече да је то "бубање празних цитата и пеглање памети", а бубање појасни и објасни као "физичко гњечење мозга и самомучење"... Е, ту сам научила да је философија ништа друго него до "музика људског духа"... А, потом је дунуо нови ветар у светској култури или култури светској...

И питам се зашто је 23-ег фебруара 1600-е спаљен на ломачи Човек који је открио галаксије, по имену Ђордано Бруно???... За утеху налазим објашњење грчке речи "КАЛИОТА" што у преводу значи ЛЕП (ЛЕПОТА), под којом подразумевамо сву ову душевну, моралну, карактерну, умну, емотивну и унутрашњу лепоту, а не физичку...

Онда сам дошла на обалу реке (мора) да бројим каменчиће... И то је опис који најлакше осликава науку... А Човек који се налази на обали реке (мора) и гледа воду, жал, пучину, брда, док Сунце греје и који се купа или сунча, јесте уствари слика којом се осликава философија...

За крај мене је највише фасцинирало објашњење појма ЧИСТА ФИЛОСОФИЈА... "То значи сува памет, без имало влажних атома о којима је сањао и говорио трезвено Демокрит... Он је говорио да се атоми разликују због влаге у њима и што су сувљи атоми (душе, памети, ума, интелигенције) то је та особа (персона) инетлигентнија, а што су влажнији, они падају наниже и особа је тупља, глупља"...    

ДА МИ ЈЕ...

ДА МИ ЈЕ из најдубљих порива, да исклешем вечерњу надахнуту песму, ни превише веселу, ни превише сетну, па да се онда осетим попут страдалног изгнаника, осуђеног да тумара стазама овог предивног Живота и крајолика...

ДА МИ ЈЕ из најбољих намера, да источим музику и ове ноћи, ни превише ватрену, ни превише млаку, па да се онда у ту мелодију слатку, умотам попут каквог грофа, вечито осуђеног да лавиринтом свога замка, чепрка и тражи одговоре на суштинска запитана питања...

ДА МИ ЈЕ... 

ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ...

 

ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ и губим из помало нестрпљивог свакодневног одушевљења...

Најтоплија радост додирну ми јутрос пенушаву душу...

Непомично сећање на те привлачне плаве планине о којима размишљам, док време пролази...

Мешкољим се стравично досадно, лишена тог предивног осећања...

Мислим да у мени ничу нека нова питања...

Посматрам и чекам да између две насмејане паузе, завлада та искра неме тишине...

Одустајем да кроз ово љубазно писање, пригушим ту пуцкетаву малу искру из нешег огњишта изниклу...

Ућуткујем испразно време на концу септембра...

Слободу окретна ми гласа, проналазим у још занимљивијем мишљењу...

Погледа упртог у шољицу испијене кафе - одржавам одмерену равнотежу тела и духа...

Пучина плава у мом још плављем оку невероватним искрама светлуца и ко да спава...

Одушевљење првим зраком Сунца и сигурност склупчана у близини речне обале...

Задовољство које ме стреља својим полупитомим шапатом...

ВРЕМЕ ЗАБОРАВЉАМ и чекам из помало стрпљивог застајкивања, а можда и прећуткивања...

 

ЈЕСЕН РАНА...

 

Шуме у сенци зеница, полумртве

и згасле, од страха и ужаса,

звезде једва чујне, промукле, а

сен је њина на ову ЈЕСЕН пала...

Строфа у полутами сиве ноћи,

чека светлост, непомично ко сенка,

на коју пада зрака светла, 

и потмула сакривена река...

Тикве насред њиве, украј пута,

просуте наједном ко олуја,

изникле из блата, ко строфа

ова моја мала, пуна неког жала...

Песма ослушкује кишу бескрајну,

ко шапат нем и задоцено, да се

јави у капи росе јутарње, јер

Живот није од негдашњих трагова...

Река недогледна, усхићено кроз

дан овај, очарано отиче, а на

међи њеној лет корморана расте,

у смрзла јутра до немог уздаха...

ЈЕСЕН стигла рана...

ОЛОВКА...

 

Размазујем прве јутарње капи росе ко мармеладу, након густе ноћи, у којој је прописала моја ОЛОВКА остављена на крају жутог астала...

Стихови су навирали кроз присећања, а ја сам журила да их саберем под кров душе моје...

Под светлом сићушне лампе, ОЛОВКА прибележи ту изненадну кишовиту громаду, што се сјури низ олуке мога срца...

Ноћ беше одвећ мирна и тиха...

Одбацила сам све те звуке, који у добри час захукташе ту иза 4 угла...

Глад за писањем, расла је ко музика неафирмисаних бендова...

Приуштила сам на рубу ноћи, једну дозу писања...

Нисам се плашила новог свитања...

Но, освит сам у писању наслућивала...

Требао је да траје овај тренутак ноћи...

Зашто прекинути низ од тек неколико постављених реченица...

Да ли ћу изјутра другачије размишљати???...

Не желим да се удаљавам од тренутног писања...

Но, сав овај труд ноћи, радо бих мењала за прву јутрању кап росе, рођену у зраку Сунца...

И док се у мени комешају и смењују поетичне строфе, још увек неизникле у реченице ове - ја морам у инат ноћи, угасити лампу малу...

А и ОЛОВКА се исписала...

Узех нову, али нису имале исти отисак и боју...

Лаку ноћ... 

СВЕДОК СОПСТВЕНЕ СВЕСТИ...

Ја сам сведок овог свог садашњег тренутка... И све док сам сведок, управо све и јесте осведочено... Све док овај садашњи тренутак бојим неопходним знањем... И све док овај садашњи тренутак бојим љубављу... Све док овај садашњи тернутак своје медитације емитујем и зрачим, постајем свесна свога унутрашњег и спољашњег бића...

Одаја душе моје бива преиспуњена најдивнијим цветовима лотоса... А небо мога унутрашњег и спољашњег храма, бива посуто светлуцавим искричавим зездама... И у мени све као да плеше и игра... Садашњи тренутак у коме је избалансирана хармонија читавог Универзума... А за ручак - омиљени пиринач...

МАЛА ИСКРО - СРЕЋАН ДРУГИ РОЂЕНДАН...

ДА ЛИ САМ НЕПОНОВЉИВА ЛИЧНОСТ???...

... И љубила сам то познање свом мишљу, свом снагом, свом душом и свим срцем, које у једном тренутку мога живота (мада би се могло рећи у првој половини једног просечног људског века), постаде сво моје признање и призвање... Онда је некако ових првих септембарских дана, миц по миц, мало по мало, уследио тај преображај мога ума, душе и срца... 

... И као да за све те године дуге, нисам пронашла ту обећану бескрајну радост... И као да нисам била у стању, да бескрајно поверујем у све прочитано... Не, ја нисам била спремна за тај велики подвиг... Нешто је убило мој дух... А огањ вере, није се разгорео овим мојим нејаким бићем... 

... И није важно да ли сам ја непоновљива личност, иако се тако питам још од наслова... Не ја заиста то нисам... Важнија су моја садашња размишљања... Но, ја овим својим размишљањима не негирам бога... И бог у кога сам веровала (тако послушно, ћутке и слепо) - није мртав... Чињеница садашња говори упртаво о томе да је нешто унутра мене мртво, управо по том питању и схватању... Ја као непоновљива личност сам мртва... 

... А на крају свог оживљавања и преживљавања, схватила сам, иако са закашњењем, да више нисам само пасивни објекат, лутка или играчка... Учинило ми се да ипак треба да израстем и стасам у непоновљиву личност и да у складу са свим тим будем по познању, признању и призвању - непоновљива личност... И да сам управо субјекат, сарадник и равноправни партнер на свакој стази Живота... 

... Јер и да нисам, требала би да јесам - непоновљива личност...

НОВА МИСАО У ЧОВЕКУ...

 

У постављању питања тражила сам смисао, све у нади да ће мој ум тако да сазрева и да ће искре новопробуђене мудрости да се напајају са Изворишта још дуго дуго...  У складу са свим тим, настале су и ове речи моје, пробуђене управо у тежњи за новом мудрошћу... Па тако ја као творац ових мисли, стојим на трагу и прагу Истине... 

 

Моја гледишта више нису митска, ни неартикулисана, а тако ни одвећ емотивна, јер вера уколико је има, не би смела да утерује страх у кости... Но, кад смо већ код вере (те незахвалне вечите теме), да кажем да схватам да не знам много штошта (и да сам јако свесна тога), ал једном тежих да сазнам... И није лоше стати мало "с оне стране физике"... 

 

Сунце, Вода (Река), Ваздух и Земља... Те непресушне стваралачке клице ваљаног мишљења, несхватљиво и несазнајно рађају нову мисао у Човеку...    

НОВА СТВАРНОСТ...

Прошле су две деценије (20 година), од како спознадох сву "тежину" духовне жеђи... Од тада до сада, десио се и нагли технолошки скок, захваљујући коме дадох се у писање ово... Та духовна жеђ, беше моја најверодостојнија самообмана... 

Оно што сам успела да спознам за све те утрошене године, јесте то да сам упловила у неке апсолутно "неразумљиве" воде... Суочох се са невидљивим подморницама и надасве окрутном посадом... Моја лична искуства и егзистенцијални садржаји су управо такви... 

Но, сада после 20 година имам неодољиву потребу да то све одбацим као сувишни терет и оставим иза себе, у неком кутку... Нема ту више никаквог научног, а ни политичког спора... Моја чула нису отупела, мада ми се чини да полагано постају отпорна и очврсла на реални трен... 

Нови видик на хоризонту плавом отвара капије своје... Нове димензије издвајају се у мноштву неинтересантних понуђених питања и одговора... А ту је и нова стварност, коју упијам својим префињеним чулима...        

МОЈЕ 3 ПЕСМЕ ПОСЛАТЕ НА КОНКУРС "ГАРАВИ СОКАК" 2013...

МИСАО САМ ЗА ЧОВЕКА...

У скупљеној мисли

На затуреном путу

Говорим о наслеђу

Мислим о сећању

О једном времену

О свом боготражењу

О нађеној светлости

Правди и истини

Несрећно расејана

Неугасива и незалазна

Изношена и подерана

Мисао сам за човека...

СТАТИЧНО ПРОБЛЕМАТИЧНО...

У схватању статичном

Схватам проблематично

И онако важно станем да

Се питам преко значаја...

Са тих страна држало се

Време пре времена, а са

Друге пак стране остаде

Само сличност неприметна...

Без противљења још од

Самог почетка прихватам

Лако те нове древне речи

Које нису из моје свести...

ДУГА ТУГА...

Са горње стране мисленога лука

Пружа се непрегледна шарена дуга

Речном долином вијуга брза пруга

Планином одјекује песма нас са југа...

Нашем поразу претходила је црна куга

Кроз векове однесе ми најбољег друга

Покопаног сада усред старог сеоског луга

Што је живот прокоцкао и испио из цуга...

Враћам све на почетак без иједног дуга

Још једном јасно да кажем – где и куда

За истинским откривењем не треба туга

Идем ко својеврсни смисао без кобног суда...

И НИЈЕ СТРАШНО КАД ВАС ПОКРАДУ...

Тог 28 јула, када дођох из цркве (са лица места, као учесник свих тих лепих дешавања), уз кафу написах и описах сва та лепа дешавања... Па, решим да у локално гласило пошаљем причу... И у очекиваљу да мој текст изађе ево приче шта је све било... 

Мој текст јесте изашао, али га потписао неко други... Дешава се ово многима, па што да ме више било шта зачуди... Десило се и мени (ко зна колико још пута да не знам)... Ово је по други пут да знам... Тако да саосећам са свима онима који слично доживљавају... 

Нека смо живи и здрави... Наш таленат неко не може одузети, колико год нам га крали... Мислим да ће се он у том случају још више умножавати и на све стране ширити...

ЛИМОНАР – ДУХОВНА БАШТА...

На дан када наша света православна црква литургијски и молитвено прославља св. Мученике Кирика и Јулиту и св. Валдимира великог кнеза руског (28/15 јула) 2013, у недељу свету, након св. Литургије, у порти бајинобаштанског храма св. Пророка Илије – уприличена је свечана промоција новоизашлог мисионарског гласила архијерејског намесништва рачанског, под називом „ЛИМОНАР“ што у преводу са грчког значи духовна башта или духовни луг. Први број овог часописа, чији је тираж 500 примерака и чији се примерци бесплатно деле, изашао је са благословом Преосвећеног Еп. Шумадијског и администратора епархије жичке Г. Јована.

Уводну реч и похвално-поздравно слово, присутни могли су чути од стране главног и одговорног уредника – протојереја Горана Милинковића. Потом је уследио наставак приче и причања, а тиме и даљег упознавања са новоизашлим гласилом од стране једног од чланова уређивачког одбора – ђакона Валдимира Малешевића. По причању другог излагача вероучитеља Рада Јагодића (такође једног  из уређивачког одбора) сазнали смо да је овај наш нови лист (часопис), понео име по једном знаменитом ранохришћанксом аскетском делу из 7 века (око 620. године), чији аутор је преподобни Јован Мосх (чије је дело препуно духовно-поучних, подвижничких смерница и животних путоказа, који су неопхопдни за достизање хришћанског врлинског напредовања и усавршавања). Ову малу светковину и презентацију, улепшала је и наша млада суграђанска Александра Радивојевић, својим невероватно умешним вокалним извођењем неколико етно песама ( „Густа ми магла паднала...“; „Расти, расти, мој зелени боре“; „Мој, голубе“...).

Сваки наредни број, али такође и овај, има своје тематске целине, којих ће се придржавати. То су: богословље, личности, савремене теме, светост и светитељи, верска настава, сећање и актуелности. Захваљујући свему овоме шира читалачка публика имаће увида у сва актуелна дешавања у рачанском намесништву, које обухвата 5 црквених општина (Бајина Башта, Рогачица, Кремна, Мокра Гора и Дуб). У најави нам рекоше да ће наредни број „Лимонара“ бити тематски посвећен нашем бајинобаштанском харму св. Пророка Илије, јер тиме се уствари жели обележити велики јубилеј – 120 лета служења и постојања нашег бајинобаштанског храма. Важно је напоменути да уређивачки одбор и сараднике не чине само свештена лица. Поред вероучитеља, ту је заступљен и психолог, наша суграђанка госпођа Валентина Марковић (које је за први број обрадила једну од свеприсутних свакодневних тему под насловом - „О насиљу“).

Лист је по изгледу сличан на добро познато гласило „Православни мисонар“ и приметан је велики труд око штампе и графичке обраде, па са те стране примећујем - водило се рачуна о вишем квалитету. Остаје само да пожелимо срећан почетак рађања и буђења новоизашлог првог броја „Лимонара“ уз уобичајено – „на многаја љета“. Лист је намењем свима вама драги и уважени суграђани. Такође лист је отворен за све ваше предлоге и сугестије, па су и очекивања да се на позив одазовете и узмете учешћа у даљем креирању и настајању овог нашег локалног гласила, како би се духовна глад и пустош међу нама „Лимонаром“ гасила...

НИКАД И НИГДЕ...

Никад и нигде, се нисам тако дубоко запитала и замислила, као што сам то неосетно и неприметно, урадила у дубини своје душе и свога срца... Никад и нигде, нисам успела да сиђем као до у дубине своје душе и свога срца... Никад и нигде...

Никад и нигде, нисам осетила и спознала све те стваралачке енергије и силе, као у дубинама своје душе и свога срца... Никад и нигде, нисам дошла у додир са тим несхватљивим и неухватљивим стањем своје душе и свога духа... Никад и нигде, нисам изустила реч "чудо", до у дубинама своје душе и свога срца... 

Никад и нигде, нисам себе исунила са више лепоте и доброте, него у најскривенијим одајама своје душе и свога топлог срца... Никад и нигде, није похрањено више раскоши и богатства, него у ризницама моје душе и мога срца... Никад и нигде, није забрујао лепши хор, до у дубинама моје душе и мога срца...

Никад и нигде, више живота и светлости, до у скривеном кутку моје душе и мога срца... Никад и нигде, нисам чула више речи и свих тих неопходних слова, до у дубинама моје душе и мога срца... Никад и нигде, толико депоноване мудрости и милосрђа, као у дубинама моје душе и мога срца...

Никад и нигде, толика количина мисленог поља, као у дубинама моје душе и мога срца... Никад и нигде, толико мира, радости и ревности, као у дубинама моје душе и мога срца... Никад и нигде, толико слободе и смерности, толико смислености и трпељивости, као у дубинама моје душе и мога срца...

Никад и нигде...                                                                                                                 

ЋИРИЛИЦА НАШЕ ПИСМО…

Старословенски језик потиче из индоевропске језичке заједнице и породице језика. Старословенски језик јесте први књижевни језик Словена и језик на који су Света Браћа превели прве књиге и језик којим су написали прве књиге.

Глагољица је прво словенско писмо које је настало уочи доласка Свете Браће Ћирила и Методија у Моравску, а на захтев кнеза моравског растислава у 9 веку. Света Браћа су прво смислили и саставили словенску азбуку од 38 слова, а потом су превели црквене богослужбене књиге на словенски ејзик. Нaкон тога отпочели су свој апостолски труд. Њихов историјски труд био је епохалан и од великог судбоносног значаја за народе словенске. Посао су започели с пролећа. Уз Дунав прођоше кроз Београд на путу ка Великој Моравској, поседујући при том ходу велики прегалачки дух, личну културу и знање словенског језика. Пошли су на велики и деликатан посао који обавише са успехом. Створише словенску азбуку које пре њих није ни било. Превели су текствове јеванђељске и богослужбене књиге и тако посташе узори свим потоњим преписивачима и трудбеницима на књизи. Значај рада Свете Браће лежи у томе што су подарили словенским народима прво писмо, прве књиге и тиме им омогућили да постану цивилизовани. Превели су народ из многобоштва у монотеизам, у веру хришћанску. Допринели су да словенски народ кроз развој културне баштине на свом језику сачува своју словенску природу и тако се избави од неминовног поробљавања и потпуног брисања са друштвене сцене. Глагољица се првобитно звала кириловица. Назив је добила по старословенској речи ''ГЛАГОЉАТИ'' што знaчи ГОВОРИТИ, ЧИТАТИ. Глава читаве мисије и реализатори целог пројекта јесу Света Браћа који су са пет најистакнутијих ученика: Климентом, Нумом, Савом, Гораздом и Ангеларијем, чинили седморицу величанствених - ''СВЕТЕ СЕДМОЧИСЛЕНИКЕ''.

Најпознатији ученик, први словенски епископ и велики проповедник Јеванђељ јесте Свети Климент Охридски, чије свете мошти почивају на Охриду и коме се приписује ћирилица у 10 веку. Ћирилица је друго словенско писмо, а њен творац Свети Климент назива је тако у част свог великог учитеља Ћирила (Кирила). Словенско писмо ћирилица настала је од грчког писма. То је грчко уницијално писмо допуњено словима којих у грчком алфавиту није било. Захваљујући свему томе Охрид је постао центар писмености и просвећености. Најстарији ћирилични споменик из 10 века је запис нађен код Преспанског језера ''САМУИЛОВА ПЛОЧА''. Најстарији српски ћирилични споменик и бесцен благо јесте Мирослављево јеванђеље написано у 12 веку на пергаменту, богато украшено и посвећено кнезу Мирославу брату Стефана Немање, кога написа грешни дијак Григорије.

Услед доласка ученика Свете браће у Хрватској је обла глагољица добила нови облик и тако је настала угласта глагољица као прво хрватско писмо у 11 веку, настала под утицајем готике. На простору Босне јавио се нови облик ћирилице од 10 века који су први прихватили богумили, а звао се ''БОСАНЧИЦА'' или ''БОСАНСКО-ХРВАТСКА ЋИРИЛИЦА''. Нјамлађе словенско писмо јавило се код Хрвата у 15 веку и то је латиница.

Старословенски језик од Светога Саве почео је да подлеже утицају народног језика. Јављају се редакције и рецензије. Први је био српско-словенски или црквенословенски језик који се користио у цркви и био у употреби све до 17 века. После Прве и друге сеобе долазе учитељи из Русије са руским књигама и тако је створена мешавина: рускословенски или црквеноруски, који није био разумљив народу, па је грађански свет Војводине тежио разумљивијем језику који ће бити ближи човеку из народа. Тако настаје славеносербски језик којим први пише Орфелин, али и Доситеј. Њиме се користило кроз 18 и 19 век.

Рукописно и краснописно писмо или иницијали, та велика почетна слова која су средњовековни писци вешто украшавали, никли су из претходног саговора, разговора и договора. Тиме је олакшано свим потоњим брзописцима, краснописцима, тајнописцима да постану велики љубитељи читања и писања. Филолошки талентоване личности, писци црквених богослужбених текстова на пергаменту, папирусу, воштаним таблицама или камену, ти велики писарски радници, оставили су неизбрисив траг, тисак и утисак на све нас који у спомен њихов пишемо и дишемо ћирилицом као писмом својим. Стога не заборавимо: Ћирилица је наше писмо.

ЈАНО - СРЕЋАН ТРЕЋИ РОЂЕНДАН...

СЛАДОЛЕД ТОРТА

Испећи 3 корице по:

4 беланца

4 кашике шећера

4 кашике брашна

1 кашика уља

Хладне корице добро натопити врућим млеком.

Скувати фил од:

12 жуманаца

10 кашика шећера

250 гр прах шећера

5 ванила

У хладно додати 1 маргарин од 250 гр.

Овим филом филовати корице.

Около и одозго иде шлаг.

Пријатно...  

   

СЛАНИ ШНИТЕ СА ДИВЉИМ ЗЕЉЕМ...

4 јаја

пола чаше уља (чаша од јогурта)

кришка сира

10 кашика брашна

1 пециво

2 шаке бареног зеља

1 чаша млека

со

Печену кору пресећи уздуж како би се добиле две једнаке шните (траке). Између премазати дебљим слојем киселе павлаке. 

Сећи на мање шните.

Пријатно...

 

ПЛАЗМА ТОРТА СА ЈАГОДАМА...

Скувати 4 пудинга од јагоде на 1 литру млека, 12 кашика шећера и 200 гр прах шећера.

У млако додати 500 гр маргарина.

Масу поделити на 2 дела. У први део ставити 400 гр млевене плазме, а у други део иде 400 гр сецканих јагода.

Ређати: 

масу од млевене плазме, 

па масу од јагоде. 

По врху иде шлаг.

Пријатно...