ДАНАС...

 

ДАНАС се осећам "скучено", "беживотно", донекле "хладно" и "празно" (и то храбро исповедам и дајем простора психоаналитичару да ме изанализира - ако му је ДАНАС баш по вољи)... ДАНАС сам без мрвице снажне снаге за неким већим преображајем, променом и надахнућем... 

А већ сам јуче осећала сав тај неприкосновени бескрај око себе и сву ту свелепоту, у свим тим могућим разноликим димензијама... Имала сам јуче утисак да ме ништа не спутава... Но, ДАНАС у мени доза "пасивности" и постепеног "отуђења"... У мени данас нема буђења... 

Моја унутрашња покретачка снажна снага, ДАНАС јесте сведена на најмању могућу дозу и меру... Иако не трпим статичност, укоченост, промашеност и формализам, ја сам ДАНАС више него "дезинтегрисано", "дезорјенитисано", "промашено" и "дисхармонично" биће...

Мој стваралачки дар (уколико се о њему сме и мислити) ДАНАС није ничим (може се казати и ичим) поспешен... У мени ко да се води прави "сиријски рат"... Рат између ума, чула, воље и разума... Једно хоћу, а сасвим друго радим, пишем и причам... 

Зар није приметно да су моје данашње сазнајне моћи "помрачене", "разорене" и "разбијене" у разломке... Данашњи појмови су немоћни да изразе праву суштину мога бића... Данашње речи као да по својој природи не поседују ону исконску преображавајућу енергију и силу...

Ћутање, јер моји данашњи ставови и уверења, нису по мери и укусу Истине... ДАНАС вечна светлост и свелепота, као да не просијавају из сивих облака и као да се не дотичу мог људског бића...

ДАНАС овај Живот као да отиче силазном путањом, а ја као да "немам енергије" да било шта мењам... ДАНАС као да једва чекам да се унутар мене ништа не промени и као да желим да у мени све остане онако како и јесте... 

ДАНАС овим својим српским језиком као да не умем баш најбоље да се изражавам и себе потврдим као (непожељну) личност... 

Као да су ДАНАС "замрли" сви ти импулси чудноватих светова унутра моје људске природе... У поезију више не умем да унесем живе слике, поређења, метафоре и симболе... Но, ја нисам стваралачко биће са посебним даром и даровитим склоностима... Ја више нисам Човек који је кадар да упија вечну свелепоту и светлост... 

ДАНАС јесте глупо отворити нове видике и хоризонте... Ја не желим да се повратим у првобитно стање... ДАНАС нећу да се преобразим, очистим и ускладим све своје унутрашње потенцијале... 

Космос јесте далеки хармонични свет, украс савршеног реда и хармоније... ДАНАС ја сам изван космоса... Ја сам "копија копије"... ДАНАС су "границе мога света - границе мога језика"...

ДАНАС је језик природе ћутање и то ћутање као најгромогласнији говор икада... ДАНАС не бих могла рећи: Хајде да створимо песму... ДАНАС неће све звучати као оно: Рече песник и би песма...

Само не ДАНАС...