уторак, 21. фебруар 2012.

У ЖУБОРУ ДУШЕ...



У дубокој шуми крај јаруге расте бела бреза...

У близини весело протиче планинска река...

У право време удари југов ветар да дува...

У најлепше доба дана слушам мелодију што свира...

У безброј тужних снова одлећу сва моја слова...

У води планинске реке плива речна пастрмка са црвеним трбушним пегама...

У смирај белог дана дочекам добру ноћ...

У дубокој ноћи сетим се птица и њихове песме...

У шпорету пуцкетају сува дрва...

У топлој одаји испијам чај од мајчине душице...

У тајанствени бајковити свет понирем често...

У зору ће изгрејати Сунце блиставо над селом...

У камен белутак утискујем размишљање своје...

У кљуну малог врапца смрзнута мрва хлеба сања...

У оку трунка једна мала заспала и стала...

У недрима узгајам узвишена племенита осећања...

У планини снегови полагано копне и кишу носе...

У ишчекивању новог јутра тешко долазим себи...

У немогућим досеткама проналазим разоноду...

У играма новим дочекујем сваку белу досадну зору...

У поигравању без журбе за брдо замичу дани...

У неизвесности тражим шљунак око обале планинске реке...

У жубору душе вишак доброг расположења разлива се у спектар дугиних боја...

У срећи тискају се пријатни притајени звуци...

У ћутању побожном васкрсавају ове мале светле искре...

У кратком предаху без даха чувам своје козе све на броју...

У вину кљуцам кап тишине убитачно неме...

У весељу добром храним се вазда и свагда...

У жубору душе не туђе, већ своје...


БЕЛИ ЛИСТ ХАРТИЈЕ...



Бели лист хартије, још не обрађене ледине, полако припремам за орање... Наоштреним пером, заораћу прве бразде и тако ишпартати ледину тврду на редове... Сачекаћу тек толико да се на пролећном Сунцу, просуши земља и мастило просуто из пера... Онда ћу одбацити сву ту опрему предвиђени за орање... Сада на ред долази нова фаза обрађивања земље... 

Двоумим се како даље да наставим и посао ваљано завршим... Узети дрљачу и прикачити је за пар добрих волова или једног коња... Или узети трактор па очас посла све завршити... Или узети малу нејаку фрезу, па полако све фино иситнити и исфрезирати узорану земљу...  

Пролазим кроз редове и полако фрезирам земљу... Бразде, врсте, редови, полако одмичу... Примичем се крају и завршетку... Сутра или за пар дана већ ме нова фаза чека... Гледам од милине, лепо погледати, сву ту земљу фино иситњену... Напарвићу мотиком мале кућице и оџаке и у њих пустити семенски кромпир, зрневље грашка и разна друга семена, која намеравам да засадим у својој повртној башти овог пролећа...

Све ћу фино обележити љесковим прутићима, да знам одакле шта почиње и где се завршава... Мораћу да причекам док све не изникне и не проклија на површину... Онда ће бити лако да кажем, овде је першун, овде лук, а тамо је шаргарепа... 

Најлепше ће бити убирање и ископавање првих плодова и убирање зелених листова першуна... Трпеза ће мирисати на здраву храну, умивену чистом јутарњом росом... Прескочила сам рећи да је између свега тога било оних силних окопавања и чупања коровских трава... Колико кофа воде је требало довући и жедне биљке напојити... 

Са сушом је увек лакше, поврће преживи и опстане... Гадне су кише кад ударе... Тада од силне влаге све потрули и иструли... Није добар ни град, јер све потуче, побије и уништи... Повртна башта и повртарске биљке траже много Сунца и светла... Топле леје и расадници мали, из којих после треба мале оформљене паприке пренети у башту...

Много пожртвовања и големог рада треба...





понедељак, 20. фебруар 2012.

ВРЛИНЕ ЉУДСКЕ ДУШЕ...



Зар није застарело причати о поштењу, о врлинама људске душе, о уљудности, о учтивости... Данас је такво стање, да уколико поседујете бар једну од врлина, знајте, биће вам тешко и отежано кретање, кроз ову колотечину сиву, што се живот живи зове...

Верујем да свако има бар једну врлину... Уколико, постоје они који немају ни једне једине врлине, са жаљењем дубоким, морам рећи, да то онда нису људи... То су по мени, извините на изразу, монструми...

Несагласје и несугласице, све су чешће... Несимпатичне приче круже по ратарима нашим... Све сами грубијани и злоће, атакују на наше атаре... Спаси нас, Боже!... 

Изопаченост нека устала, најгоре могуће врсте... Ма, дај!... То је опет нека шала, зар не?... Е, овог пута није шала, већ наша ззззбиља, са 4 зззз... Тако је док з не пређе у с... Исто се мисли, иако се различито пише...

Раздрљите своје закопчане кошуље до гуше и отворено покажите изопачене маште и сањарије луде... Слободно... Па да, све је то за људе... Но, питам се, што тога нема код животиња?... 

Господска пакост на високом нивоу... Споља фини углађени, мудри, умни, паметни, бистри, речити, добри... Изнутра гадост, неваљалство, глупост, морална тупост, смрад... Налицкани уљудни човече, где ти је понос и достојанство?... 

Понос онај што га не чине само љупке речи и лицемерне фразе, којима је лако подилазити људима под кожу... Не воле сви да их неко чешка по ушима... Ја не волим!... 

Да ли сте чули за понос саткан од узвишене божанске правде и најфинијег човекољубља... Лоше процене су лоше процене, и није важно да ли су из нарочите рачунице или из чистог некористољубља... 

Иронија, како лепа реч... Уљудна, љупка и слатка ко слатко од шљива... Иронија руши све лоше и ружно, све простачко, сељачко, свађалачко... Сарказам... Духовита заједљивост... 

Затрованост наших мозгова... Злонамерност... Сатиричне досетљиве приче... Искварено друштво... Наше доба - доба великих покварењака и перверзњака... Људе треба упропастити... 

Доскочице отрована, затроваћу те, оковати, уништити... Готова си!... Погрдни наслови које ја читам... Није за препоруку... Погрдне наслове друштво воли и у њима се слатко купа... Још да може у њима и да безбедоносно заплива... Обесни духови, одводе у пропаст лаковерне душице...

Против пакости бирам жучну живописну реч... Да, волим кавгу... Залепите ни на чело краће писане форме... Могу доћи у обзир и сочни брзи аргументи... Хумор, онај црни...

Цинично или смешно?... Плитки мозгови, тако се осилили, а мисле да ће нешто тиме постићи... Но, ово је склад и хармониај из мог угла, на мој начин...

Лишавам себе грубости и остављам грубост грубим момцима... Каква репутација, ма, препоручићу вас свима... Оданост или заклета церемонија... Благост... Побожност... 

Интрига... Сплетка... Скандал... Крвна освета... Џелати... Крволоци... Ружне речи... Чега још да се сетим?...   

НОВИ ДАН ЗА ДОБАР ДАН...



За васколико човечанство, за род људски шаролики и разноврсни, за то огромно богатство људске популације, освануо је нови дан за добар дан... Ноћ је протекла мирно, зар не... Ја, сам хвала Богу, лепо спавала... Ништа нисам сањала... Добро сам се одморила... 

Док се веш пере у машини на 60 степени, док се ручак полако крчка на једној од 4 рингле, време је да се зарони у неприкосновено царство слова и речи... Шта би могло да се пише данас?... О чему жив човек да сања?... О чему сме да размишља?...

Не знам како ствари назвати?... Правим именом никако, јер то, побогу, није у моди... Тачно тако... Већина ипак није милосрдна... Шта више, већина кипи и пуца од неке врсте презрења... Ко кога и због чега презире, мени није јасно?... Но, лепо је кад је све мање јасно, кад је нејасно... 

Кад мало боље поразмислим, треба завидети првобитним примитивним племенима... Има нешто код њих, што данас код супер модерног човека робота нема... Звучи бедно, застрашујуће, но лако се може доказати да је тако ил` никако... 

Не могу више ништа ни казати, ни мислити, ни писати... Само могу још толико, пожелети и другима што и себи: нови дан за добар дан!!!...  

недеља, 19. фебруар 2012.

4 НАЈНОВИЈЕ ПЕСМЕ...



Последњу песму написах на Богојављење, ове године... Тачно, после месец дана, у једном трену и даху, ставих на бели папир, 4 најновије песме... Послагаћу их у наставку, баш оним редом како су и настајале... Овога пута нисам хтела ни зарез, а ни тачку да употребим...


1. ЗВУК ИСПРЉУШТАНЕ КОЖЕ...

Звук
испрљуштане коже
у етру

Долазак
из ничега да би се 
стигло
у будућност

Сунце сија
на небу
цвркућу птице
у крају

Ветар с` југа отапа
снег

Смирај дана
доноси ноћ
бесану нему

Лавеж паса
у даљини

Из етра
долази
звук испрљуштане коже 


2.ПРИЧА НЕИСПРИЧАНА...

Мудре мисли окрећем
од немила
до недрага

Мисли
постају речи
изговорене

Жубор воде
живе

Неколико
стотина
словних знакова
стопљених
у малу причу
неиспричану

Неостварен сан

Прође
овај осунчан дан
у фебруару


3. ЖИВОТ ЈЕ РАДОСТ...

Живот је радост
живе су наше душе
бесмртне и свете
прави су кораци наши

Све се радује

Радуј се
радуј се
с` вером у Бога
у дубини
душе

Живот је радосно
сећање на будућност
на нетрулежни мирисни
рајски цвет


4.ОДГОВОРИ СУ ЗАМКЕ...

Одговори су велике
замке

Одговоран
не прича о одговорности

Ноћ
скрива прошлост за нама

Садашњост 
намргођена ћути

Будућност
трепери у даљини

Из даљине стижу
чађаве магле

Чују се псовке
повици и
скарадна слова

Не то није
ноћна мора


МАЛЕ СЛИКЕ СВИТАЊА...



Неухватљиво време насељеним улицама крајолика протиче... Листам књигу исписану неразумљивим словима... Чудновати снови, у свемиру изгубљени, грохотно се смеју свему... Над нашим каменом, дан осунчан нашу криву реку, испитивачки искушава... Птице неуморно куће и саде... Певају песме лепотом јутарњом изговорене...

Речи крећу даље... Миришу на сунчев зрак у фебруару... Птице ка небу, тајновите звучне поруке шаљу... У даљини отапају се замрзнуте речи... Песма птица ме заклања, штити, избавља, од непогода чува... У ноћи беше густа бела магла, она сабласна и страшна... 

Јутрос јутро у смирају клече на прву недељну молитву... Лепота громка до облака, пусти речи живе... Птице у свечаном руху... Анђеоски њихов лет са гране на грану посматрам... Одгнетам њихов цвркут и говор... Светлост сунчева чудесно нараста... Разданило се у дубинама свако слово... Сунце нас почастило овим часом лепоте...

Сунчев зрак продире ненаметљиво, да открави залеђен свет... Таваница наше куће, к`о светла реч дише препознатљиво лако... По дувару белом играју сенке тишине... Неухватљиве сенке зароњене у малој капи светла... Чујем препознатљиве мелодије... Долазе из наше авлије... Речи сијају на усијаном Сунцу к`о да су тек пробуђене... 

Распевана зора весело сања... Песма одзвања... Мале слике свитања... Здрав да си добри дане!... Дан као снег бели, изручи на земљу, чинију пуну светла... Са висине небеске, смешкају се паперјасти облаци... Замирисала је јутарња шашава песма, још од сванућа... 

Лепет птичијих крила, пробудио је нови дан, рођен из беле густе магле... Магла је одмаглила, а дан је дошао без мразева и злокобних снегова... Дан зачаран лепотом Сунца још од свитања... Крадем овај трен за успомену... Тек рођени дан из светле зоре у причу записујем... 

На раскрсници нема људи... Одгонетам речи у зору... Сунце најмилији весник, лагано загрева кривудаво речно корито... Зрак сунчев са висине, живот шири наоколо и ствара... Речи живе више нису јогунасте... Брда далека расветљује ведро плавичасто небо... 

Сунчева светлост сину... Светла зора к`о земља лака... И ова ће слика лагано на избледи на смирају дана... Тада ће се изгубити сви њени јасни обриси... Остаће лепота сунчевог зрака, да зрачи кроз сва исписана слова... 

Река тече... Изнад ње птице лете... Мирне су душе од лепоте праскозорја... Прејако ћутање... Размишљам у касу... Душа на тишину глуву, к`о да је свикла... Рођен је нови дан, озарен и преображен... Река бистар тече... Река чиста отиче још даље...

Сунце кад од јутра гране, кажу, биће ведро и јаснији ће дан да сване... Дан у бескрајно пропутовање... Зрак светлости... 

субота, 18. фебруар 2012.

НА ЗАДУШНИЦЕ...



Размишљам... Све што је у животу и кроз живот, стицано и стечено са тешком муком, са замуком стварано, то је једино добро, вредно, исправно, право и ваљано... Људска нарав, људска ћуд, понекад, тако казује и вели... Но, да ли је баш увек тако како нам се збори још од малих малецких ногу...

Треба тражити и трагати, за свим могућим и доступним одговорима... Резултати до којих будете дошли, не смеју бити саткани од разочарања, већ треба да су очаравајуће суптилни... У животу треба бити намазан свим бојама, јер како се каже, никад се не зна, кад може да вам та обојеност затреба...

Синоћ чујем, онако у пролазу, да то није довољно... Кажу треба те боје премазати и прелакирати, рецимо, уљаним лаком... Лак је неопходан да би се постигао тај нужни високи сјај... Треба да се све засија и зацакли... Најмање 3 пута све излакирати... Али, не само то...

Испод тог лака, остаће живе, свеже и нетакнуте боје... Тако ће се боје боље сачувати... Биће трајније и постојаније... Те боје са радосним уживањем, гледаћемо кроз добро осушени трослој провидног уљаног лака... Биће то нешто што наликује гледању кроз стакло мале лупе, подешене тако да неколико пута увелича и изоштри обојену подлогу, коју посматрамо и проматрамо...

Треба водити рачуна при раду са бојама и лаком... Познато је да не треба дозволити да нас неко маже, фарба и лаже... Исто тако, ни ми само немамо право да било кога фарбамо, мажемо или лажемо... Ко год барата са бојама и уљаним лаком, треба да зна да ће остати умазаних рукава и сав уфлекан, слепљен и залепљен... А да би се ослободили те умазане непријатности, потребне су велике количине разређивача...

Са одела флеке се тешко уклањају... Остају скореле на тканини, да нас увек опомињу и сећају, како смо баш неспретни и неваљали били... Тако одело убрзо можемо само да бацимо, од себе што даље одбацимо и тако се полако удаљимо, и од боја и од лака... 

На крају схватимо, да ипак нисмо умели да се добро владамо и ваљано баратамо, нити са бојама, а ни са уљаним лаком... Неке лекције остану несавладане и ненаучене до самог краја, до бексоначности и бескраја...

  

петак, 17. фебруар 2012.

БРЗИ СОЧНИ КОЛАЧ...



Без много размишљања и оптерећења, понекад, јесте лепше одлепршати, из једног вида живота у неки други вид живота... Тако сам решила да данас од читања и писања, одлепршам, опет у мешење и израду колача...

Узела сам 3 беланца и 1 шољу кристал шећера... То сам добро добро миксером умутила...  




У добро умућен густ снег од беланаца, додала сам 3 жуманца... Опет сам мало мутила...




Затим сам додала 1 шољу уља (зејтина) и 1 шољу крављег млека...




Даље сам додала 1 шољу гриза, 1 шољу презли, 1 шољу млевених лешника и 1 прашак за пециво...


Умућену и добро сједињену житку масу, разасула сам у четвртаст плех, обложен колачарским папиром... Пошто је маса житка, колач треба пећи мало дуже, на тишој ватри, између 150-180 степени... Боцнути чачкалицом дрвеном по средини колача и тако се уверити у више наврата да ли је добро испечен колач...



Печен врућ колач прелити сирупом, који се скува од мало шећера, воде и 2 кесице ванил шећера...

Колач добро охладити... 

На охлађен колач, ставити шлаг, умућен са киселом (минералном) водом...

Пријатно...

Тако сам на крају схватила, да се једино под видом брзих сочних колача, на све, само и једино овде, човек жив навикне на све... На баш баш све... Под видом живота и брзих сочних колача...



четвртак, 16. фебруар 2012.

ПУТ ДУШЕ У ВЕЧНОСТ...



Јутрос рано, једна добра душа Стамена, тихо крете на пут у вечност... Напусти време и крете ка вечности... Дође и тај трен када се преклопе странице једног великог добром испуњеног живота... Пребогато животно искуство, остало потомцима, на живо сећање и вечно спомињање... Осам деценија живота... 

То је тај неумитни час и крај... Оно што једном почне, мора и да се заврши... А онда на том завршетку, душа крене на пут у вечност... Тајанствено и необјашњиво одлажење у вечност... Одлазак у даљине и несагледне дубине... Одлазак у вечност...

Читав дан снежне пахуље вејале су... Хладни ветар дуваше са вејавицом... Снежни бели покривач порастао је за који центиметар више... Дневна температура, за који степен ближе ка плусу...    

Молитвено сећање, на упокојену душу што крете у вечност... Спокојно и мирно путовање уснуле душе једне...  

среда, 15. фебруар 2012.

НА СРЕТЕЊЕ О СРЕЋИ...



На Сретење о чему бих писала него о СРЕЋИ... О СРЕЋИ је писао и мој омиљени песник Мистер Дучић... Писати и филозофирати о СРЕЋИ може песник, тај велики вечити сањар, тај СРЕЋНИК на доживотну песничку робију осуђен и кажњен, у океан СРЕЋЕ чудом неким потопљен... 

СРЕЋА се као клица мала једном у мени заметнула и зацарила... Ма колико не-СРЕЋНИЦИ покушавали да ми СРЕЋНИ ген модификују, моја СРЕЋА израња, увек свежа, жива и нова... Понекад се запитам, одакле излази и што тако упорно долази, к`о СРЕЋНА река надолази...  СРЕЋА неизмерна, неописива, туђим речима и мислима још увек незатрована... 

СРЕЋА неће трпети ни најмању трунку отрова... СРЕЋА ми данас не дозвољава да пишем о ономе што видим, мислим, осећам и запажам... СРЕЋА ми данас изричито диктира и заповеда, да пишем само о СРЕЋИ... СРЕЋА није ван тела... СРЕЋА је унутра наших душа и срца, нашег целовитог бића... СРЕЋА је у нама самима... 

Ја сам СРЕЋНА поносна власница своје мале СРЕЋЕ... Велика СРЕЋА ме не окупира... СРЕЋА је СРЕЋА и то је једино важно... СРЕЋА на СРЕЋУ иде... СРЕЋА се на СРЕЋУ лепи... СРЕЋА се на СРЕЋУ слаже... СРЕЋА на СРЕЋУ трчи... СРЕЋА од СРЕЋЕ никад и никуд не бежи...

За СРЕЋУ, можда, понекад требају околности и узроци... Но, за малу обичну свакодневну СРЕЋУ не требају... Нису неопходне досадне околности и још глупљи узроци... Какав талас нај-СРЕЋНИЈИХ осећања, преплављује обале мог никад сиромашног срца... Моменат СРЕЋЕ и најдивнијих људских топлих осећања...

Џаба све речи и сва слова, без најживљих могућих СРЕЋНИХ осећања... СРЕЋА над СРЕЋОМ, искована из добрих СРЕЋНИХ намера... У СРЕЋИ нема хаоса... У СРЕЋИ је ред и хармонија... СРЕЋА је к`о хлеб добра... Зрно своје мале СРЕЋЕ не бих дала, за читав товар сувог злата... Узвикујем: ''СРЕЋА, СРЕЋА, СРЕЋА!!!''...

СРЕЋУ делим и добродушно раздајем свима... Но, моје СРЕЋИЦЕ то најбоље осете и препознају... Ширим СРЕЋУ, јер тако се ваља, а наш народ то много поштује и цени... Лепо је позајмити делић своје СРЕЋЕ, онима што је немају и траже... Што више СРЕЋУ делим и несебично дајем, она ми се све више враћа и често ми навраћа... Толико често да чак почиње СРЕЋА да ме дави...

Но, СРЕЋА не може и не би смела, икога да дави и удави... То још нисам чула!... СРЕЋА воли и непрестано воли, до транса... Моја СРЕЋА је толико велика и јака, да падам у транс од СРЕЋЕ и СРЕЋНИХ снова, у којима сањам само нова СРЕЋНА слова... Снага моје мале СРЕЋЕ лежи у СРЕЋИ, што сам стицајем СРЕЋНИХ случајних околности, избегла све СРЕЋНЕ замке и ломаче...

СРЕЋА је чак и онда, када вам одузму музику ону спољашњу... СРЕЋА је опет нека друга музика, што к`о славуј забруји унутар вашег малог СРЕЋНОГ срца... СРЕЋА није не-СРЕЋА... СРЕЋА није претња и уцена... СРЕЋА је велика СРЕЋА, скривена унутра најфинијег СРЕЋНОГ кутка...

СРЕЋА је топло ушушкана у топлој одаји душе моје СРЕЋНЕ, врлетне, планинске, плаве, сељачке... СРЕЋА је село и СРЕЋНО посело... СРЕЋА је СРЕЋАН празник... СРЕЋА је мислити, осећати и проузроковати талас СРЕЋЕ око себе, онај нерушилачки, што на СРЕЋНУ креацију вазда тера и покреће... Но, никад другог не спутава и не омета... СРЕЋА не може и не уме да смета...

СРЕЋНО СРЕЋИЦЕ моје врећице, златним зрневљем жита испуњене, желим вам вазда СРЕЋОМ обасјане све дане... 

  




уторак, 14. фебруар 2012.

''НИЈЕ ПРАВИ БЕЗ ПОТПИСА'' - ЧАРЛИ ЧАПЛИН...



Једна од личности, која је по комичности својих одиграних филмских и животних рола, обележила 20-и век, јесте Чарли Спенсер Чаплин... Родио се 16. парила 1889. у Лондону, у сиротињској четврти, у уметничкој породици, која је једва састављала крај са крајем... Чарлијеви родитељи, радили су при ''Мјузик Холу''... 

Већ са 5 година и Чарли ту започиње своје прве уметничке кораке... Умире му отаца, а мајка завршава на клиници за нервне болести... Остао је сам са полубратом по имену Сидни, који беше старији од њега... Дечаци су предати у сиротиште, у коме проводе 2 године... Након тога, домогли су се и докопали омиљене им сцене... Приступају у једну позоришну дружину, у време када је Сидни стекао пунолетство... 

Године 1913. браћа одлазе на турнеју по САД-у... Ту их запажа и примећује њихов раскошни таленат, велики глумац, редитељ и менаџер ''Кејстон студија'' - Мак Сенет... Од стране њега, браћа су ангажована за недељни хонорар у вредности од 150 долара... Требали су само да изводе своје добро уигране ''урнебесне комедије'' до последњег даха... 

Чаплин на сцени постаје симпатични и досетљиви скитница, са малим типичним брчићима скројеним само за њега, са смешним шеширом још смешнијег облика, са немирним штапом у рукама, са неугледном и подераном одећом, са панталонама што наличе на надувани балон, са помало тупастим ходом к`о у патке, са ципелама великим и смешним... Но, Чарли је увек храбар, смео и само свој...

Филмске холивудске компаније, почињу да се утркују, ко ће понудити што већи хонорар, Чаплину за одиграну улогу још једног скитнице, што се ретко, понекад јетко и тек помало патетично болно осмехне... Године 1915. прелази у компанију која нуди више... Тако сада Чарли игра своје роле за хонорар у износу од 1250 долара... Још увек игра и тумачи ликове скитнице, по којима је најпрепознатљивији и некако му баш баш леже... 

Свет и мноштво из ондашње гомиле, хрлио је у биоскопе, да погледа Чарлијеве филмове нема,  а потом и звучне филмове... Почињу да се пишу и певају песме о Чарли Чаплину... Почињу да се праве и лутке са ликом Чарлија Чаплина... Но, то није било све!... Јавља се и неколико Чаплинових имитатора... Године 1918. Чаплин на све своје филмске радове дописује, сада већ чувену мисао: ''Није прави без потписа''...

Године 1919. заједно са још 3 партнера (Дејвид В. Грифит, Мери Пикфорд, Даглас Фербанкс), ствара своју продуцентску кућу ''Уједињени артисти''...

Чарли беше и редитељ, филмски аутор и сценариста, главни глумац и творац великих и најбољих немих филмова, композитор... Но, Чаплинови професионални успеси и популарност енормне величине, нису  дуго пленили и привлачили ондашњи пуритански амерички свет... 

Иако је пленио својим једноставним и препознатљивим стилом, иако се лако читао и дао прочитати, иако беше разумљив и доступан свима, иако беше пун духовитости и живота, иако се попут довитљивог шерета подизао и уздизао над бедом и понижењем које живот често донесе и нанесе, иако све то тако тачно пише и стоји... Његову велику филмску славу, полако замућују и помућују, слике из његовог приватног живота... Имао је 4 брака, 4 жене (Милдред Дејвис, Лита Греј, Полет Годар и Уна О`Нил), 10-оро деце... Три од поменуте 4 жене, биле су малолетне у време венчања... Разлика у годинама беше велика... Једино је Уна била пунолетна... 

То је време великих скандала... Три развода брака... Тужба за утају пореза... Чаплин ''губи'' на угледу, слави и имиџу... Пада и оптужба тешка, да је комуниста... 

Тада Чаплин са женом Уном, 1953. одлази у француски део Швајцарске и ту се доживотно настањује, у месту под називом Karsien sir Vevej... Чаплин овде долази као веома богат човек... Био је јако мудар и паметан човек, па је на време заштитио сва своја ауторска права и филмске својине... Године 1872. добио је ''Оскара'' за животно дело...

Умро је мирно у сну 25. децембра 1977. године у Вевеју... Три месеца након његове сахране, два уцењивача су украли сандук из гроба, у намери да изнуде што више новца... Срећом, били су несмотрени, па су ухапшени пре договорене примопредаје тражене новчане откупнине...

Неки од његових филмова су: Кид (1920); Модерна времена (1936); Велики диктатор (1940); Светлости рампе, Златна грозница... Погледајте било који, па чак и оне које овде нисам поменула... Једино нас Чарли Чаплин увек може од срца до срца насмејати...          

понедељак, 13. фебруар 2012.

ОДАЈА ДУШЕ МОЈЕ...



ОДАЈА ДУШЕ МОЈЕ... Отварам још један прозор на дна 12. 02. 2012... Полако смештам и слажем у његове одаје, све што ми душу загрева... Идеја ми синула изненадно, како то обично бива... Прве три речи, којима започиње ''Молитва на језеру'' под бројем 23... 

Витешке племените мисли, у борби против цинизма... Додајем циглу испечену од иловаче, у ред и низ... Заливам малтером и полако зидам високи зид... Високи бедем... Своје мало утврђење... Издржљива је цигла од иловаче... 

Не желећи ни по цену живота, да више било кога увредим или вређам, осећам охолост како удара и шамара... Разљутим се често, али највише на своју властиту одају душе и њене садржаје... Провуку се ту и завуку, почесто и садржаји који не би требали... 

Спопадне ме такво унутрашње гнушање, да ми се учини да ћу црева повратити... Ниским и бедним подлостима крај се не назире... Те нискости нарочито прораде у ситне ноћне сате... Но, можда је тада загушење саобраћаја нешто веће, но рецимо у ове јутарње сате...

Ја се тиме бавити нећу... Свако има своју савест... Ваљда је има... Мало је оних који су храбри и јаки, да се суоче са савешћу својом... Савест је најнемилосрднији судија на свету... Али и најпоштенији... Савест мирна и чиста...

Толико сам хтела казати... Што мање речи, то свакако боље... Данас је нови дан... Нажалост, ови дани претворише се у страховито тешке... Тешки су не због зиме и мраза... Тешки су што прогуташе толико живота... Већа беда није могла да нас снађе... 

  

недеља, 12. фебруар 2012.

НА ТРИ ЈЕРАРХА...



Недељно јутро... Освануло на Три Јерарха, са новим белим снежним покривалом... Опет се буди из сна у мени, непоновљиви тренутак среће... Ходам по снегу сувом од мраза, који шкрипа под чизмом... Бројим пахуље ситне али оне су неизборјиве... То је збиља... 

Трепавице наквашене малим пахуљама, од којих се штитим кишобраном... Кроз мене струји чист ваздух... Топлота се разлива и топи... Стижем у одаје топле... У свом стилу, тискам се међу људе... Молитвене мисли тајанствене к`о пахуље, слажу се у сваки испевани стих и строфу... Ширим срце ка небу... 

Беле пахуље језде над топлом куполом нашег храма... У сусрет им долазе бели облаци сагорелог жижка и тамјана... Шири се мирис најпријатнијег смоластог сагоревања... Благо онима који срце овим мирисом хране... Речи Светог Јеванђеља потресају ми срце... Глава у благом наклону, моли се Пресветој Тројици, Богу Оцу и Сину  и Духу Светоме...

Марамицом од папира, посушујем растопљене пахуље из покислих трепавица... Још мало, само још мало и примићу Дар Животворни у своје срце и читаво тело... Пред кандилима трепери светли сјај малих уфитиљених пламенова... Пред иконама за све моли... 

Из овог јутра, истрошена снага и сила неопходна у мени се обнавља... Ходам по новом снегу, у повратку... Нови снег још увек сипи из облака... Тражим погледом моја брда у даљини... Не могу се видети... Сакрила их снежна магла... Пахуље прослављају и посипају стазу Господњу... Певуше нечујно велико немушто славословље...

Под кровом једне кућу, чула сам гугут гугутке што гуче: гу-гу... Јутрос не беше птица... Нисмо се среле... Знам, хладно је и птице су испод неке топле стрехе... Снег голем, просут по тротоару... Бела зимска јава, уз доста снега, шири руке са небеса... Кроз маглу јасно видим и назирем позната брда далека... 

Читаве колоније белих пахуља, примам на трепавице мале, к`о Отац што прима раскајаног заблуделог сина... Стрпљиво поседале и нечујно се сместиле, снежне пахуље на трепавице моје... Лековите отопљене капи, склизнуше за очне јабучице... Избистрише моје зенице... Умирише читав очни склоп...

За само неколико тренутака, заједно смо у топлом дому, испиле прву јутарњу кафу и чај од менте са прополисом... У топлој соби, испариле су и отишле невидљиво... Све беше нечујно... Пахуље на трепавици, отпуштене с` вишњим миром... Снег вани и даље на старе гомиле посипа пахуље нове... 

Мирног и радосног срца, ушушкаћу своје смрзнуте кости, јорганом и ћебетом... Пустићу мало сна на очи... Мало благопријатног одмора и окрепљења... Нека ме топлотом огреје својом и у све дане живота сачува... Нека ме снежним пахуљама убели... Нека ме поучи и укрепи... Нека ме ко пчелињи восак размекша и за доброту непролазну намени...

На Три Јерарха...