Недељно јутро... Освануло на Три Јерарха, са новим белим снежним покривалом... Опет се буди из сна у мени, непоновљиви тренутак среће... Ходам по снегу сувом од мраза, који шкрипа под чизмом... Бројим пахуље ситне али оне су неизборјиве... То је збиља...
Трепавице наквашене малим пахуљама, од којих се штитим кишобраном... Кроз мене струји чист ваздух... Топлота се разлива и топи... Стижем у одаје топле... У свом стилу, тискам се међу људе... Молитвене мисли тајанствене к`о пахуље, слажу се у сваки испевани стих и строфу... Ширим срце ка небу...
Беле пахуље језде над топлом куполом нашег храма... У сусрет им долазе бели облаци сагорелог жижка и тамјана... Шири се мирис најпријатнијег смоластог сагоревања... Благо онима који срце овим мирисом хране... Речи Светог Јеванђеља потресају ми срце... Глава у благом наклону, моли се Пресветој Тројици, Богу Оцу и Сину и Духу Светоме...
Марамицом од папира, посушујем растопљене пахуље из покислих трепавица... Још мало, само још мало и примићу Дар Животворни у своје срце и читаво тело... Пред кандилима трепери светли сјај малих уфитиљених пламенова... Пред иконама за све моли...
Из овог јутра, истрошена снага и сила неопходна у мени се обнавља... Ходам по новом снегу, у повратку... Нови снег још увек сипи из облака... Тражим погледом моја брда у даљини... Не могу се видети... Сакрила их снежна магла... Пахуље прослављају и посипају стазу Господњу... Певуше нечујно велико немушто славословље...
Под кровом једне кућу, чула сам гугут гугутке што гуче: гу-гу... Јутрос не беше птица... Нисмо се среле... Знам, хладно је и птице су испод неке топле стрехе... Снег голем, просут по тротоару... Бела зимска јава, уз доста снега, шири руке са небеса... Кроз маглу јасно видим и назирем позната брда далека...
Читаве колоније белих пахуља, примам на трепавице мале, к`о Отац што прима раскајаног заблуделог сина... Стрпљиво поседале и нечујно се сместиле, снежне пахуље на трепавице моје... Лековите отопљене капи, склизнуше за очне јабучице... Избистрише моје зенице... Умирише читав очни склоп...
За само неколико тренутака, заједно смо у топлом дому, испиле прву јутарњу кафу и чај од менте са прополисом... У топлој соби, испариле су и отишле невидљиво... Све беше нечујно... Пахуље на трепавици, отпуштене с` вишњим миром... Снег вани и даље на старе гомиле посипа пахуље нове...
Мирног и радосног срца, ушушкаћу своје смрзнуте кости, јорганом и ћебетом... Пустићу мало сна на очи... Мало благопријатног одмора и окрепљења... Нека ме топлотом огреје својом и у све дане живота сачува... Нека ме снежним пахуљама убели... Нека ме поучи и укрепи... Нека ме ко пчелињи восак размекша и за доброту непролазну намени...
На Три Јерарха...
Нема коментара:
Постави коментар