У ЖУБОРУ ДУШЕ...

У дубокој шуми крај јаруге расте бела бреза...

У близини весело протиче планинска река...

У право време удари југов ветар да дува...

У најлепше доба дана слушам мелодију што свира...

У безброј тужних снова одлећу сва моја слова...

У води планинске реке плива речна пастрмка са црвеним трбушним пегама...

У смирај белог дана дочекам добру ноћ...

У дубокој ноћи сетим се птица и њихове песме...

У шпорету пуцкетају сува дрва...

У топлој одаји испијам чај од мајчине душице...

У тајанствени бајковити свет понирем често...

У зору ће изгрејати Сунце блиставо над селом...

У камен белутак утискујем размишљање своје...

У кљуну малог врапца смрзнута мрва хлеба сања...

У оку трунка једна мала заспала и стала...

У недрима узгајам узвишена племенита осећања...

У планини снегови полагано копне и кишу носе...

У ишчекивању новог јутра тешко долазим себи...

У немогућим досеткама проналазим разоноду...

У играма новим дочекујем сваку белу досадну зору...

У поигравању без журбе за брдо замичу дани...

У неизвесности тражим шљунак око обале планинске реке...

У жубору душе вишак доброг расположења разлива се у спектар дугиних боја...

У срећи тискају се пријатни притајени звуци...

У ћутању побожном васкрсавају ове мале светле искре...

У кратком предаху без даха чувам своје козе све на броју...

У вину кљуцам кап тишине убитачно неме...

У весељу добром храним се вазда и свагда...

У жубору душе не туђе, већ своје...