ОДАЈА ДУШЕ МОЈЕ... Отварам још један прозор на дна 12. 02. 2012... Полако смештам и слажем у његове одаје, све што ми душу загрева... Идеја ми синула изненадно, како то обично бива... Прве три речи, којима започиње ''Молитва на језеру'' под бројем 23...
Витешке племените мисли, у борби против цинизма... Додајем циглу испечену од иловаче, у ред и низ... Заливам малтером и полако зидам високи зид... Високи бедем... Своје мало утврђење... Издржљива је цигла од иловаче...
Не желећи ни по цену живота, да више било кога увредим или вређам, осећам охолост како удара и шамара... Разљутим се често, али највише на своју властиту одају душе и њене садржаје... Провуку се ту и завуку, почесто и садржаји који не би требали...
Спопадне ме такво унутрашње гнушање, да ми се учини да ћу црева повратити... Ниским и бедним подлостима крај се не назире... Те нискости нарочито прораде у ситне ноћне сате... Но, можда је тада загушење саобраћаја нешто веће, но рецимо у ове јутарње сате...
Ја се тиме бавити нећу... Свако има своју савест... Ваљда је има... Мало је оних који су храбри и јаки, да се суоче са савешћу својом... Савест је најнемилосрднији судија на свету... Али и најпоштенији... Савест мирна и чиста...
Толико сам хтела казати... Што мање речи, то свакако боље... Данас је нови дан... Нажалост, ови дани претворише се у страховито тешке... Тешки су не због зиме и мраза... Тешки су што прогуташе толико живота... Већа беда није могла да нас снађе...
Нема коментара:
Постави коментар