Размишљам... Све што је у животу и кроз живот, стицано и стечено са тешком муком, са замуком стварано, то је једино добро, вредно, исправно, право и ваљано... Људска нарав, људска ћуд, понекад, тако казује и вели... Но, да ли је баш увек тако како нам се збори још од малих малецких ногу...
Треба тражити и трагати, за свим могућим и доступним одговорима... Резултати до којих будете дошли, не смеју бити саткани од разочарања, већ треба да су очаравајуће суптилни... У животу треба бити намазан свим бојама, јер како се каже, никад се не зна, кад може да вам та обојеност затреба...
Синоћ чујем, онако у пролазу, да то није довољно... Кажу треба те боје премазати и прелакирати, рецимо, уљаним лаком... Лак је неопходан да би се постигао тај нужни високи сјај... Треба да се све засија и зацакли... Најмање 3 пута све излакирати... Али, не само то...
Испод тог лака, остаће живе, свеже и нетакнуте боје... Тако ће се боје боље сачувати... Биће трајније и постојаније... Те боје са радосним уживањем, гледаћемо кроз добро осушени трослој провидног уљаног лака... Биће то нешто што наликује гледању кроз стакло мале лупе, подешене тако да неколико пута увелича и изоштри обојену подлогу, коју посматрамо и проматрамо...
Треба водити рачуна при раду са бојама и лаком... Познато је да не треба дозволити да нас неко маже, фарба и лаже... Исто тако, ни ми само немамо право да било кога фарбамо, мажемо или лажемо... Ко год барата са бојама и уљаним лаком, треба да зна да ће остати умазаних рукава и сав уфлекан, слепљен и залепљен... А да би се ослободили те умазане непријатности, потребне су велике количине разређивача...
Са одела флеке се тешко уклањају... Остају скореле на тканини, да нас увек опомињу и сећају, како смо баш неспретни и неваљали били... Тако одело убрзо можемо само да бацимо, од себе што даље одбацимо и тако се полако удаљимо, и од боја и од лака...
На крају схватимо, да ипак нисмо умели да се добро владамо и ваљано баратамо, нити са бојама, а ни са уљаним лаком... Неке лекције остану несавладане и ненаучене до самог краја, до бексоначности и бескраја...
Нема коментара:
Постави коментар