МАЛЕ СЛИКЕ СВИТАЊА...

Неухватљиво време насељеним улицама крајолика протиче... Листам књигу исписану неразумљивим словима... Чудновати снови, у свемиру изгубљени, грохотно се смеју свему... Над нашим каменом, дан осунчан нашу криву реку, испитивачки искушава... Птице неуморно куће и саде... Певају песме лепотом јутарњом изговорене...

Речи крећу даље... Миришу на сунчев зрак у фебруару... Птице ка небу, тајновите звучне поруке шаљу... У даљини отапају се замрзнуте речи... Песма птица ме заклања, штити, избавља, од непогода чува... У ноћи беше густа бела магла, она сабласна и страшна... 

Јутрос јутро у смирају клече на прву недељну молитву... Лепота громка до облака, пусти речи живе... Птице у свечаном руху... Анђеоски њихов лет са гране на грану посматрам... Одгнетам њихов цвркут и говор... Светлост сунчева чудесно нараста... Разданило се у дубинама свако слово... Сунце нас почастило овим часом лепоте...

Сунчев зрак продире ненаметљиво, да открави залеђен свет... Таваница наше куће, к`о светла реч дише препознатљиво лако... По дувару белом играју сенке тишине... Неухватљиве сенке зароњене у малој капи светла... Чујем препознатљиве мелодије... Долазе из наше авлије... Речи сијају на усијаном Сунцу к`о да су тек пробуђене... 

Распевана зора весело сања... Песма одзвања... Мале слике свитања... Здрав да си добри дане!... Дан као снег бели, изручи на земљу, чинију пуну светла... Са висине небеске, смешкају се паперјасти облаци... Замирисала је јутарња шашава песма, још од сванућа... 

Лепет птичијих крила, пробудио је нови дан, рођен из беле густе магле... Магла је одмаглила, а дан је дошао без мразева и злокобних снегова... Дан зачаран лепотом Сунца још од свитања... Крадем овај трен за успомену... Тек рођени дан из светле зоре у причу записујем... 

На раскрсници нема људи... Одгонетам речи у зору... Сунце најмилији весник, лагано загрева кривудаво речно корито... Зрак сунчев са висине, живот шири наоколо и ствара... Речи живе више нису јогунасте... Брда далека расветљује ведро плавичасто небо... 

Сунчева светлост сину... Светла зора к`о земља лака... И ова ће слика лагано на избледи на смирају дана... Тада ће се изгубити сви њени јасни обриси... Остаће лепота сунчевог зрака, да зрачи кроз сва исписана слова... 

Река тече... Изнад ње птице лете... Мирне су душе од лепоте праскозорја... Прејако ћутање... Размишљам у касу... Душа на тишину глуву, к`о да је свикла... Рођен је нови дан, озарен и преображен... Река бистар тече... Река чиста отиче још даље...

Сунце кад од јутра гране, кажу, биће ведро и јаснији ће дан да сване... Дан у бескрајно пропутовање... Зрак светлости...