На Сретење о чему бих писала него о СРЕЋИ... О СРЕЋИ је писао и мој омиљени песник Мистер Дучић... Писати и филозофирати о СРЕЋИ може песник, тај велики вечити сањар, тај СРЕЋНИК на доживотну песничку робију осуђен и кажњен, у океан СРЕЋЕ чудом неким потопљен...
СРЕЋА се као клица мала једном у мени заметнула и зацарила... Ма колико не-СРЕЋНИЦИ покушавали да ми СРЕЋНИ ген модификују, моја СРЕЋА израња, увек свежа, жива и нова... Понекад се запитам, одакле излази и што тако упорно долази, к`о СРЕЋНА река надолази... СРЕЋА неизмерна, неописива, туђим речима и мислима још увек незатрована...
СРЕЋА неће трпети ни најмању трунку отрова... СРЕЋА ми данас не дозвољава да пишем о ономе што видим, мислим, осећам и запажам... СРЕЋА ми данас изричито диктира и заповеда, да пишем само о СРЕЋИ... СРЕЋА није ван тела... СРЕЋА је унутра наших душа и срца, нашег целовитог бића... СРЕЋА је у нама самима...
Ја сам СРЕЋНА поносна власница своје мале СРЕЋЕ... Велика СРЕЋА ме не окупира... СРЕЋА је СРЕЋА и то је једино важно... СРЕЋА на СРЕЋУ иде... СРЕЋА се на СРЕЋУ лепи... СРЕЋА се на СРЕЋУ слаже... СРЕЋА на СРЕЋУ трчи... СРЕЋА од СРЕЋЕ никад и никуд не бежи...
За СРЕЋУ, можда, понекад требају околности и узроци... Но, за малу обичну свакодневну СРЕЋУ не требају... Нису неопходне досадне околности и још глупљи узроци... Какав талас нај-СРЕЋНИЈИХ осећања, преплављује обале мог никад сиромашног срца... Моменат СРЕЋЕ и најдивнијих људских топлих осећања...
Џаба све речи и сва слова, без најживљих могућих СРЕЋНИХ осећања... СРЕЋА над СРЕЋОМ, искована из добрих СРЕЋНИХ намера... У СРЕЋИ нема хаоса... У СРЕЋИ је ред и хармонија... СРЕЋА је к`о хлеб добра... Зрно своје мале СРЕЋЕ не бих дала, за читав товар сувог злата... Узвикујем: ''СРЕЋА, СРЕЋА, СРЕЋА!!!''...
СРЕЋУ делим и добродушно раздајем свима... Но, моје СРЕЋИЦЕ то најбоље осете и препознају... Ширим СРЕЋУ, јер тако се ваља, а наш народ то много поштује и цени... Лепо је позајмити делић своје СРЕЋЕ, онима што је немају и траже... Што више СРЕЋУ делим и несебично дајем, она ми се све више враћа и често ми навраћа... Толико често да чак почиње СРЕЋА да ме дави...
Но, СРЕЋА не може и не би смела, икога да дави и удави... То још нисам чула!... СРЕЋА воли и непрестано воли, до транса... Моја СРЕЋА је толико велика и јака, да падам у транс од СРЕЋЕ и СРЕЋНИХ снова, у којима сањам само нова СРЕЋНА слова... Снага моје мале СРЕЋЕ лежи у СРЕЋИ, што сам стицајем СРЕЋНИХ случајних околности, избегла све СРЕЋНЕ замке и ломаче...
СРЕЋА је чак и онда, када вам одузму музику ону спољашњу... СРЕЋА је опет нека друга музика, што к`о славуј забруји унутар вашег малог СРЕЋНОГ срца... СРЕЋА није не-СРЕЋА... СРЕЋА није претња и уцена... СРЕЋА је велика СРЕЋА, скривена унутра најфинијег СРЕЋНОГ кутка...
СРЕЋА је топло ушушкана у топлој одаји душе моје СРЕЋНЕ, врлетне, планинске, плаве, сељачке... СРЕЋА је село и СРЕЋНО посело... СРЕЋА је СРЕЋАН празник... СРЕЋА је мислити, осећати и проузроковати талас СРЕЋЕ око себе, онај нерушилачки, што на СРЕЋНУ креацију вазда тера и покреће... Но, никад другог не спутава и не омета... СРЕЋА не може и не уме да смета...
СРЕЋНО СРЕЋИЦЕ моје врећице, златним зрневљем жита испуњене, желим вам вазда СРЕЋОМ обасјане све дане...
Нема коментара:
Постави коментар