САЊАМ СРЕЋУ...

Сањам срећу

Упорно тежим ка њој

Иако апсолутна срећа

Не постоји

Бар тако кажу.

Вајам и обликујем

Речи своје среће

Сликам широка

Осунчана поља

Стиховима што ме лажу.

Пада сумрак

Горчина се отима

У страху само да

Не престане радост

Дубока, да је

Не украду.

Срећа нека потраје

Још већа и мир

Нека се зацари у

Нама, да не лутамо

Више, по беспућу

По мору.

Нека нам душе

Сродне, лебде

Срећне по свемиру.

Утамничи моје срце

Страшним речима

 И на њему

Сазидауј темељ

Своје Љубави

Ту већу срећу нашу.

Над овом долином

Ни ветра, ни олује,

Ни кише, о пролећу.

ВАТРА...

Велику ватру распали твоја реч

учаурена у мом срцу.

Како да угасим ватру?

Овај пожар, ова ватрена стихија

не може се загасити, зауставити.

Магијом црне ноћи захвати

ме ватрени пламен, и тако

ме задоји чемером твојих

стихова црних и болних.

Најплачевнија рано моје душе

да ли си херој са болним

изразом на лицу?

Боли када те други мрзе,

прогоне. Пече бол твоја

поносна и горда, по мало

мистична, док ватра иде

кроз ноћ тихо, смело.

ПОСНЕ ВАНИЛИЦЕ СА РАКИЈОМ...

Шта направити од колача, у ове хладне, осунчане, новогодишње јануарске предбожићне дане?... Нешто лепо, а слатко, да притпом не изискује много новца, нити времена?... Ево једног брзог и невероватно једноставног предлога... Посне ванилице справљене са одличном домаћом ракијом...

Поступак израде ових невероватних ванилица је следећи... Замесити: 

једну шољу од беле кафе уља, 

малу ракијану чашицу љуте домаће ракије, 

једну мању кафену шољицу прах шећера, 

две шоље од беле кафе млевених ораха 

и две шоље од беле кафе брашна... 

Замесити тесто... Развити га оклагијом до дебљине прста... Извадити модлом малене кружиће... Поређати у плех... Пећи на благој ватри, негде на око 180 степени по Целзијусу...

Печене и охлађене ванилице, филовати џемом, а потом их уваљати у прах шећер... Пријатно...

ОСТРВО ТАСОС...

Острво моје среће, осуначне зоре беле, са

Јатима разиграних галебова, најзеленија

И најлепша пливајућа борова шума, што

Плута, док му обале златне и пешчане,

Запљускују и квасе, чисте воде, крисатлно

Плавог Егејског мора...

Свако ново јутро на острву, као нова

Радост и брзо хитање, у сусрет облачићу

Беле боје, што зрачи светлошћу по космосу,

И прелепа пешчана плажа, призор невероватне

Свелепоте плаве, док тражим свој пут...

Море по мало узбуркано, а ветар дува

У леђа, и носи ме у загрљај, у прави

Природни рај, та најдивнија топла вода

Плава, а мир живописан и тих, у коме спавам.

Ветар благо пирка, море и даље по

Мало љуто, благо таласасто, узбуркано,

Док Сунце необично греје,  а ваздух

Благопријатан, прочишћава сваку нашу пору.

Непоновљиво острво моје, и још неоткривено,

Крепи, исцељује душу, у гране дивљих

Маслина заробљава ми срце, острво сирена

И великана, сликара и песника.

Осушене маслине црне на ваздуху и вино,

Пијемо на тргу и мосту заљубљених,

И као стара широка стабла маслине,

Попут брачног пара, преплићемо се у

Велики љубавни загрљај.

На најпесковитијој златној плажи

Беремо гранчице оригана и папрати,

Док пчелице слећу на шарено цвеће,

На моју лепршаву мараму, седе ми у крилу,

А стари камени мост и стаза, уздишу за нама.

Галебови нас испраћају све до копна,

Док се сладимо слаткишима од

Боровог меда, и поздрављамо маслине

Те благословене биљке, наш символ

Мира, Љубави вечне и праве.

БОРЈЕ...

Од боровог дрвета мирисног

Правим колибу, топли дом,

Скроман и скрит у шуми, и

Пишем песме у зеленој трави.

Певам песму са цврчцима малим,

И слушам шум што река збори,

Лишће што на ветру шумори,

Живим живот пун радости.

На кревету од боровог дрвета,

Пијем воду са девет извора,

Воду лековиту, свету и хладну,

Љубећи твоју слику драгу.

Пролећно априлско послеподне, а

Ја седим на клупи испод зеленог

Бора, и читам твоје написане речи,

Што ме буде и порађају велику Наду.

У мени певају птице једноставно,

Једногалсно, умилно и смирено, а

Моја душа бива ганута тиме

Што чује, док чисто поју птице.

Попут жубора воде живе, на

Земљишту са боровом шумом,

Посматрам излазак Сунца, док

Се нови Живот рађа и догађа.

Више ме, не муче старе боли,

Више ме, не боли живот прошли,

Сада полећем срећна као ласта,

У будућност, у незалазне,

Љубавне висине плаве.

ОЧИ ПУНОГ МЕСЕЦА...

Мирна је ноћ ова на крају априла,

И ћути тихо, окупана сјајем пуног месеца,

Док у ваздуху свежем, однекуд лебде твоје

Очи што ме прогоне, траже и теше.

Гледају и прате ме свуда, и траже

Да се зарију опет у душу, у срж, у срце,

И маме ове дрхтаве руке од среће, да

Милују ти косе, тихо те воле, ћуте радосне.

За само четири месечева циклуса, после велике

Самоће, од мене до уштапа, у тој чаробној

Априлској ноћи пуног месеца, зароби и окова

Срце танано, твоја реч и песма, па га закључа

Да га више нико никад не откључа.

ЗАКОН ЖИВОТА...

Љубав јесте Закон Живота мога

И не трпи власт тиранина,

Воли слободу и добровољно се даје,

Пружа руку и љуби обилато Њега.

Љубав је велико, највеће богатство,

Не воли гордост и самодовољност,

Љубав јесте највећа радост и

Бескрајно поверење, помирење.

Радости мојој нема краја, јер

Очекујем вест од милог и драгог,

Нестрпљење расте, сусрет, радовање...

Љубав, Вера, Нада – триптих свети...

Моја радост извире из Тебе,

Мој оптимизам и славословље моје,

Сва моја радост и Љубав ка

Поезији, сва лепота и доброта моја.

Сањати, маштати, мислити о теби,

Важно је Љубави, колико и удисање

Ваздуха, важно је ко зеница твога

Смеђег ока, јер Ти си Закон Живота мога.

ЉУБАВ ПРАВА...

Та проклета вечита песничка питања,

Сада ме муче и прогоне, а да ли је

То страх, бол, патња, или радост,

Задовољство, Живот и Љубав права.

У надахнућу песничком видим и гледам,

У сваком зрну испраног морског песка,

У свакој капи пролећне априлске росе,

У сваком цвету белог ђурђевска – Љубав то је.

У мноштву биљних разноврсних врста,

У сваком речном камену, белутку и облутку,

У свакој планинској реци што тече,

Препознајем одсјај Творца, овде у времену.

Стварам неку своју песничку теологију под

Најблиставијим звездама, на Месечини, и

Сагледавам у виђењу овом, сву славу Божију,

У подвигу што ме уводи у тајне Живота.

Да ли ме воли Онај кога љубим, да ли? ...

Ако ме воли, Он ме признаје и познаје, у

Срце своје ме прима и привија, зове ме

Драга, медом и житом храни, чудо се дешава...

ПРОМЕНА...

Сви као да осећају и наслућују,

Ту промену у мени, али ћуте,

И као да чекају и већ читају

Около свуда по мнеи, на челу, у

Души, или у оку – шта пише.

Питају шта то има ново, а шта

би било ново под капом овом.

Питају где сам, што ме нема,

Што се више не јављам, где се

Скривам, шта тајим, о чему сањам,

Маштам, зашто ћутим, кога волим.

ПИШЕМ ПЕСМЕ...

Пењем се на брежуљак међу борове,

Вадим оловку из џепа и пишем

Песме, на Каменој Гори, под Светим

Бором, на шумовитој, ветровитој гори.

Усред белих, црних и зелених борова,

Рецитујем Давидове псламе и песме,

Молим се радосно и дивно, живим

На Сунцу, умивам се на киши...

Међу гранама борја, све мирише на

Боровину, на златну медовину, боров

Мед, а ја сам будна и пишем песме,

Високо, прелепо, складно Сунце ме греје.

Све буја од светлости и музике пчела,

Од поезије малдог песника и његових жеља,

Услед љубави што још узвраћена није,

А која се можда догоди и мене погоди.

Кошмарне мисли сламају вука и лава,

Те узбуркане мисли што море срце и

Душу, мисли што се боре и роје, зује,

Па одлећу да нађу срећу, наду већу,

Утеху, и мирну морску луку, на Боровом

Брду или Боровој Глави, негде...

ШТА – ЉУБАВ...

Шта ми се то догоди – Љубав...

Шта ме то погоди – Љубав...

Покоси, устраши, уплаши,

Смути, помути – Љубав...

Шта ме то гуши, дави – Љубав...

Мучи, збуни, плаши – Љубав...

Шта ме то кињи, кида, ломи – Љубав...

Шта ме поремети, промени – Љубав...

Шта ме то смете с ума – Љубав...

Шта ме то паралише – Љубав...

Што не могу да дишем – Љубав...

Што само непрестано пишем – Љубав...

САЊАРЕЊЕ...

С пролећа овог на лето, пробуди се

Нова и непоновљива зора, јутро освану,

Нека нова земаља Вере, Љубави, Наде и

Славе, освану дан Слободе, Љубави праве.

Док хорови ходочасника путују своје

Неуморне и прашњаве караване, и

Причају приче са далеке источне српске,

А можда и западне дринске стране.

Сањаре, док поиграва цвеће, а птице

Певају серенаде, док мрави плешу

Краљевски валцер, и својом музиком

Веселе распеване свите, громогласне.

Слушају ту најдивнију музику, тај

Валцер цвећа и играју, док тек

По нека, суза мека, крене и кане

Из модрог ока, једно вече самоће.

Одавно никако да схвате, да овај

Живот на хрпу бачене пожутеле

Хартије, све више личи, и опет

Сањаре,  а то ни сан, ни јава није.

Можда само занос и песничка екстаза,

Одушевљење, сањарење далеко, недостижно,

Наивно, детиње смешно, сањарење мало,

За крај без почетка, као сомот меко.

КРУГ...

Овај слатки бол, туга и мука,

Што се отима и у срцу трза,

Бол и туга, што те овде нема,

Што те негде нека дуга чека...

Празнина велика и нема, ћути

Ко проста, и заувек тако у срцу,

У души оста, попут незваног госта,

Да чека и слама, олујом океана...

Немилосрдно ломи наше гране, са

Којих полетети високо до васионе,

У даљине неизмерне, вечне и плаве,

Нисмо смели, а можда ни хтели...

Попут детета искреног, воли душа

Све мучитеље и тлачитеље своје,

Сурове џелате, ово рањено срце,

Прободена душа, што у кутку плаче....

Цвили сама, док очи уплакане и

Мутне, траже звездано небо ведро,

Над главом тврдоглавом, траже не

Њихово помиловање, већ радовање...

Траже обећано место под овом

Капом небеском, траже место којег

Има довољно за сваког човека,

Или је то само лаж и превара...

Живе животе своје обичне и мале,

Па лете као ластавице  плаве,

Ка небу слободе, птице радосне и

Раздрагане, пролећне веселице мале...

Шире своја крила мила и

Прекрасном Прволику се диве,

И живе топећи се од превелике

Милине силне, као добре виле...

Пију најбистрију планинску реку

Док Сунце златно, свима дарује,

Своју највећу срећу, своју умилну

И радосну песму, цвећу и пролећу...

Сузе своје, можда туђе, разбацане,

Разасуте, попут бисера у блату,

Што звече и за оштре стене

Се лепе, при паду леде, сузе сетне...

Траже да скупе и окупе у круг,

Да окупају на Сунцу, напоје на

Сваком цветку мирисном и лековитом,

На свакој забехаралој грани трешње...

Хоће и желе да слете попут пчеле,

И опет вредно полете, руке уплету

У круг, у круг, док се не уморе

Отежале ноге, васкрсле од среће...

ЈОРГОВАНИ...

Априлске кише окупане мирисом

Најдивнијих љубичастих јоргована,

Миришу ове ноћи, кише пролећне,

Док густе беле дринске магле,

Ветрови благи односе у неповрат.

Са речне пешчане обале гледам

Уцветале јорговане, беле и плаве,

Окупане ситном кишом, крај

Пута нашег што стоје, док смо

Ходали боси, а сада самоћа боли.

Душа што ме силно воли твоја, види

И осећа, разуме и жели, на себе да

Узме све бриге моје, па о њима да

Брине и да се стара, као о својим

Најдражим стварима...

Нежни и мирисни цветови, зборе

Здружени, и дочекују тако беле

И љубичасте најдивније зоре, са

Књигом у руци, осуначане зоре, са

Осмехом на лицу, миришу јорговани.

ЧАРОБНА БРОЈКА - ДВАДЕСЕТ ТРОЈКА...

Недеља... Први јануар... Није јагуар, већ први дан у Новој 2012-ој години... Јутро такве непоновљиве лепоте и пијаног осунчаног заноса... Сат јутрос нисам чула... Јесам га навила синоћ, да звони тачно у 7 сати... Највероватније да сам устала, угасила звоно и вратила се опет у кревет да спавам... Ничега се не сећам... 

Мама ме пробудила у 7 сати и 40 минута... Драгоцено осећање пролеће ми кроз главу - касним. То ми се ретко дешава... Обично идем и пре времена... Лепо сам почела... Касним и то ме нервира... За 10 минута била сам спремна...

Кренула сам полетно, лаганим, ужурбаним кораком... Светлуцаве искре пролазе ми кроз главу - касним... Шта би било, да ме мама, није пробудила?... Касним 10-ак минута... Стижем муњевитом брзином... Изгубљене мисли, на том лепом месту сабирам... Ту време стаје... Тонем у мирис тамјана...

На путу до куће у зраку се осећа лепота... Светло небо изнад високо... Птице цвркућу... Помислим, да није ово пролеће... Знам, није... Зима је... Има и људи... Пролазе... Промичу... Додуше, нема их много... Сунце ме обасјава... Топим се од милине... Ходам и обраћам пажњу на реткости мале, што је иначе мој врли обичај... Мислим и запажам... 

Кући ме чека скувана турска кафа... Буђење и откриће лудо срећног јутра, изванредне префињености звука... Чекам са великим нестрпљењем да почне тв-е пренос Новогодишњег концерта бечке филхармоније... Какав дан... Биће то киша музичких искрица...

Данас је све у знаку најлепше музике... Цветним букетима из Сан Рема украшено и зачињено... То је блажено стање, које пажљиво желим да ослушнем... Бићу и сама... Све ми се жеље почеле испуњавати... Бучна радост пригрли ће ме чврсто, па ће ми натерати широк осмех на очи... Погледајте!... Гледајте!... Слушајте!...

У глави места нема за свакојаке мисли... Чудовишно радосно - ваистину се осећам тако... Живот је музика... Знам ја те звуке, како зграбе и запљескају искричаво, док чекам свако ново извођење... Звуци чаробне мелодије, испуниће сваки празан простор, свечаном брзином... Радост ми долази у сусрет, у сретање... Сањам на јави, ношена лаким кораком, лагано... Јасне визије пенушају попут вина и прште попут малих искрица, снажне реалности...

Ако се по јутру дан познаје, онда се и по првом дану јануарском, може познати ова наредна 2012-а година... Биће леп и осунчан дан... Биће лепа и осунчана година... Још 79 дана до почетка пролећа...

Почиње Новогодишњи концерт бечке филхармоније... Пренос из ''Златне сале''... Почело... ''Отаџбински марш'' из Штраус музичке радионице... Уследио је валцер под називом ''Плес за бал у градској кући''... Брза полка ''Или, или''... Полка уз хорску пратњу хора бечких дечака, старости између 10 и 14 година... Валцер ''Виенер Бургер''... Полка... ''Џокеј'' полка... Овим се завршио први део великог концерта... Скоро све, осим две композиције, из радионице Штарус...

Уследио је обилазак града Беча, путем краћег филма под називом ''Музика у ваздуху''... Од среће и музике радосне, у ваздух су полетели сви... Прва је кренула девојчица са црвеним балоном... Музика због које се летело у висине, извођена је од стране  музичког састава на челу са виолинистом, чије је име Тибор Ковач... Мислим да је реч о петочланом бенду... Нисам одолела, а  и да сама не полетим, заједно са летећим јунацима, по мом укусу, веома пријатног филма... 

Уследио је други део великог концерта... Бечком мајсторству нема краја... Цвеће из Сан Рема, музика, Златна сала... Јединствено јутро... Маестро и диригент дошао чак из Петерсбурга... Започиње ''Ђавољи плес''... Потом француска полка, под називом ''Поздрав уметника''... Уз валцер под називом ''Уживајте у животу'' наступили су и први балетски играчи, са прелепим наранџастим костимима... Беше то плес са повезом на очима... Следи нова композиција... Посвећена је држави Данској, која је од јутрос преузела председавање Европском унијом... Након тога, загалопирао је омалени возић... Захуктала се парна локомотива... Воз је кренуо, весело, зупчастом железницом... 

На сцену по други пут излази хор бечких дечака... Изводи се француска полка под називом ''Празник ватре''... Удар чекића, искричаво ковање музичке среће... Прште радосне варнице... На ред је дошла и чувена ''Кармен''... 

Моја прва радосница, отишла на догађај под називом ''Улица отвореног срца'', јављају ми преко телефона... Ту ме кратко прекидају, свега 2 минута... Брзо настављам и уживам у сваком такту тв-е преноса... Сада се још више радујем... Овом савршенству, краја нема... Укус, мајсторство и шта све још не... Све на једном, правом месту...

Уследио је део из балета П. И. Чајковског ''Успавана лепотица''... Полка ''Пицикато'' коју је један од Штрауса, компоновао у летовалишту крај Петерсбурга... ''Персијски марш''... Браво!... Уз полку опет наступ два балетска играча, балетана и балерине, у прелепом барокном дворцу, још лепших костима, обмотаних у прелепи злаћани покривач, на почетку и крају тачке... Као на једној уметничкој слици, сличне приче, која беше у крупном кадру...  Након тога проломио се Штраусов ''Делиријум'', препун невидљивих колебања душе, немира и на крају завршен са животном радошћу... ''Громови и муње'' брза Штраусова полка... 

Овим је званично завршен 72-и по реду бечки новогодишњи концерт... Диригент, коме је ово друго учешће, добија букет цвећа из Сан Рема... Најлепши поклон, беше аплауз, најверније публике из целога света... Божанствени осећај за музику, кад би имали сви...

Уследио је први бис... Беше то брза полка, под називом ''Тик, так'' из оперете ''Слепи миш''... Новогодишњи поздрав диригента и оркестра, уз препознатљиво - ''Срећа Нова година!''... 

Изведене су још две незаобилазне музичке посластице... Валцер на прелепом плавом Дунаву, уз пратњу балетских играча, обучених у тиркизно плаве костиме... Беше све, као да су, грациозно изронили из самих плавих дубина Дунава... Завршено је све уз звуке ''Радетцког марша''... 

Два сата и 30 минута... Двадесет три композиције... Зато и наслов - ''Чаробна бројка - двадесет тројка''...       

Браво!!!... 

САНТА КЛАУС И 2011 ЛУЗЕРА...

Кроз целу Стару 2011-у годину, сви су били веома ''паметни''... Све је било ''паметно''... Због тога су сви пожелели и желели, мењати свет око себе... Своје окружење.. Срећом та Стара 2011-а година прође... Остаде само успомена на њу... Како брзо оде... Брзо прође...

Ево је... Дошла је Нова 2012-а година... Само што је стигла и заорила се из искричавих прангија... Чим је првим праском запуцала, и тако објавила своје стигнуће на лице места, одмах сам, пожелела, рекла и написала свима... Одмах постаните ''мудри''... То значи - мењајте и промените једино и искључиво - сами себе... Тако непобедиво, кроз свих 366 дана...

Моје радоснице... Желим вам одмах на почетку Нове 2012-е године... Много здравља... Нека вас увек Сунце греје... Нека вам се цвеће смеје... Нека се тиме увек ваше срце греје... Нека вам је весела нова 2012-а година, к`о веверица скакутава мала... Срећна и радосна к`о светлуцава звезда сјајна... Лепа и добра к`о музика...

Грли вас и љуби, ваша Искра Мала...