САЊАРЕЊЕ...

С пролећа овог на лето, пробуди се

Нова и непоновљива зора, јутро освану,

Нека нова земаља Вере, Љубави, Наде и

Славе, освану дан Слободе, Љубави праве.

Док хорови ходочасника путују своје

Неуморне и прашњаве караване, и

Причају приче са далеке источне српске,

А можда и западне дринске стране.

Сањаре, док поиграва цвеће, а птице

Певају серенаде, док мрави плешу

Краљевски валцер, и својом музиком

Веселе распеване свите, громогласне.

Слушају ту најдивнију музику, тај

Валцер цвећа и играју, док тек

По нека, суза мека, крене и кане

Из модрог ока, једно вече самоће.

Одавно никако да схвате, да овај

Живот на хрпу бачене пожутеле

Хартије, све више личи, и опет

Сањаре,  а то ни сан, ни јава није.

Можда само занос и песничка екстаза,

Одушевљење, сањарење далеко, недостижно,

Наивно, детиње смешно, сањарење мало,

За крај без почетка, као сомот меко.