БОРЈЕ...

Од боровог дрвета мирисног

Правим колибу, топли дом,

Скроман и скрит у шуми, и

Пишем песме у зеленој трави.

Певам песму са цврчцима малим,

И слушам шум што река збори,

Лишће што на ветру шумори,

Живим живот пун радости.

На кревету од боровог дрвета,

Пијем воду са девет извора,

Воду лековиту, свету и хладну,

Љубећи твоју слику драгу.

Пролећно априлско послеподне, а

Ја седим на клупи испод зеленог

Бора, и читам твоје написане речи,

Што ме буде и порађају велику Наду.

У мени певају птице једноставно,

Једногалсно, умилно и смирено, а

Моја душа бива ганута тиме

Што чује, док чисто поју птице.

Попут жубора воде живе, на

Земљишту са боровом шумом,

Посматрам излазак Сунца, док

Се нови Живот рађа и догађа.

Више ме, не муче старе боли,

Више ме, не боли живот прошли,

Сада полећем срећна као ласта,

У будућност, у незалазне,

Љубавне висине плаве.