Мирна је ноћ ова на крају априла,
И ћути тихо, окупана сјајем пуног месеца,
Док у ваздуху свежем, однекуд лебде твоје
Очи што ме прогоне, траже и теше.
Гледају и прате ме свуда, и траже
Да се зарију опет у душу, у срж, у срце,
И маме ове дрхтаве руке од среће, да
Милују ти косе, тихо те воле, ћуте радосне.
За само четири месечева циклуса, после велике
Самоће, од мене до уштапа, у тој чаробној
Априлској ноћи пуног месеца, зароби и окова
Срце танано, твоја реч и песма, па га закључа
Да га више нико никад не откључа.
Нема коментара:
Постави коментар