Пењем се на брежуљак међу борове,
Вадим оловку из џепа и пишем
Песме, на Каменој Гори, под Светим
Бором, на шумовитој, ветровитој гори.
Усред белих, црних и зелених борова,
Рецитујем Давидове псламе и песме,
Молим се радосно и дивно, живим
На Сунцу, умивам се на киши...
Међу гранама борја, све мирише на
Боровину, на златну медовину, боров
Мед, а ја сам будна и пишем песме,
Високо, прелепо, складно Сунце ме греје.
Све буја од светлости и музике пчела,
Од поезије малдог песника и његових жеља,
Услед љубави што још узвраћена није,
А која се можда догоди и мене погоди.
Кошмарне мисли сламају вука и лава,
Те узбуркане мисли што море срце и
Душу, мисли што се боре и роје, зује,
Па одлећу да нађу срећу, наду већу,
Утеху, и мирну морску луку, на Боровом
Брду или Боровој Глави, негде...
Нема коментара:
Постави коментар