Сањам срећу
Упорно тежим ка њој
Иако апсолутна срећа
Не постоји
Бар тако кажу.
Вајам и обликујем
Речи своје среће
Сликам широка
Осунчана поља
Стиховима што ме лажу.
Пада сумрак
Горчина се отима
У страху само да
Не престане радост
Дубока, да је
Не украду.
Срећа нека потраје
Још већа и мир
Нека се зацари у
Нама, да не лутамо
Више, по беспућу
По мору.
Нека нам душе
Сродне, лебде
Срећне по свемиру.
Утамничи моје срце
Страшним речима
И на њему
Сазидауј темељ
Своје Љубави
Ту већу срећу нашу.
Над овом долином
Ни ветра, ни олује,
Ни кише, о пролећу.
Нема коментара:
Постави коментар