КРУГ...

Овај слатки бол, туга и мука,

Што се отима и у срцу трза,

Бол и туга, што те овде нема,

Што те негде нека дуга чека...

Празнина велика и нема, ћути

Ко проста, и заувек тако у срцу,

У души оста, попут незваног госта,

Да чека и слама, олујом океана...

Немилосрдно ломи наше гране, са

Којих полетети високо до васионе,

У даљине неизмерне, вечне и плаве,

Нисмо смели, а можда ни хтели...

Попут детета искреног, воли душа

Све мучитеље и тлачитеље своје,

Сурове џелате, ово рањено срце,

Прободена душа, што у кутку плаче....

Цвили сама, док очи уплакане и

Мутне, траже звездано небо ведро,

Над главом тврдоглавом, траже не

Њихово помиловање, већ радовање...

Траже обећано место под овом

Капом небеском, траже место којег

Има довољно за сваког човека,

Или је то само лаж и превара...

Живе животе своје обичне и мале,

Па лете као ластавице  плаве,

Ка небу слободе, птице радосне и

Раздрагане, пролећне веселице мале...

Шире своја крила мила и

Прекрасном Прволику се диве,

И живе топећи се од превелике

Милине силне, као добре виле...

Пију најбистрију планинску реку

Док Сунце златно, свима дарује,

Своју највећу срећу, своју умилну

И радосну песму, цвећу и пролећу...

Сузе своје, можда туђе, разбацане,

Разасуте, попут бисера у блату,

Што звече и за оштре стене

Се лепе, при паду леде, сузе сетне...

Траже да скупе и окупе у круг,

Да окупају на Сунцу, напоје на

Сваком цветку мирисном и лековитом,

На свакој забехаралој грани трешње...

Хоће и желе да слете попут пчеле,

И опет вредно полете, руке уплету

У круг, у круг, док се не уморе

Отежале ноге, васкрсле од среће...