СЛОВО О ПОСТУ...

Увек пред почетак поста поставља се питање: ''Шта је то пост?'', а мало је оних који хоће да знају и верују, да пост није само пуко питање некаквог јеловника. Пост не треба сводити и свести само на питање посне хране. Мада страну посне хране не треба ни занемарити, већ је посматрати као једну од формалних страна поста, као једну од форми поста. Многима пост не би тешко ни ''падао'', када би поимали, схватали  и разумевали пост, као једну врсту дубоке животне, животворне и егзистенцијалне категорије. Пост јесте у саставу, у бити, у основи и сржи саме суштине хришћанског православног поимања света и човека. Хришћанска антрополига учи да је циљ нашег живота управо ''посни циљ живота'', те би се стога таква антрополигија могла назвати и ''посном антропологијом''.

Исправно би било пост схватити и разумети као самопреиспитивање, самоограничење и уздржање, али не само и искључиво уздржање од одређене врсте хране или као лишавање употребе било које хране преко мере. То самоиспитивање, самоограничење и уздржање неопходно је у сваком погледу. УЗДРЖАЊЕ подразумева неузимање хране преко мере, уздржање од злих мисли и помисли, од злих дела и работа, од злих жеља и хтења, од злурадих коментара и оговарања...

Основни темељ на коме почива и на коме се заснива хришћански православни живот сваког човека, јесте ЉУБАВ према Богу и другом човеку и ЗАЈЕДНИЦА са Богом и другим човеком, која у вертикали иде ка Богу, а у хоризонтали са другим човеком, што представља знамење и знак нашег личног и колективног КРСТА. Та и таква заједница никако се не сме сводити и свести на некакву ''утопију'' лаковерног карактера и садржаја. Да би све ово било могуће и остварљиво неопходан је пост, јер је пост један својеврстан подвиг, двиг и аскеза.  Кључ без кога пост не би могао, а ни смео да се замисли и започне, јесте ЉУБАВ. Пост претпоставља ЉУБАВ према Богу и ЉУБАВ према другом човеку. Такав пост има ширу социолошку димензију и такав пост јесте најпоузданији пут и начин да се реше и превазиђу многобројни социјални пробелми. Када би било уздржања не би данас мали део човечанства тог ''великог глобалног села'', уживало у богатству, а остали део умирао од глади и немаштине, међу којима је велики број мале и нејаке деце. Велики је број и оних који су на рубу биолошког опстанка... Примена уздржања - поста, јесте једини пут решавања свих драматичним питања... 

Никога не можемо натерати на уздржање, ни државним законима, ни правним нормама, пошто зла воља увек себи нађе пута и кутка где да влада и разара. Зла воља се не може обуздати законом, ма колико закон ''савршен'' био. Зла воља може бити смањена, умањена и успорена, али не и искорењена и заустављена. Воља  и грех се не могу зауставити, јер они себи увек нађу пут, нађу пролаз, направе пртину, прокрче стазе, и направе ''метастазе''... 

Од рођења у наследство добијамо своју особиту људску природу са којојм се рађамо и долазимо на свет и у свет. Стога се сви људи рађају као различите и непоновљиве личности, по темпераменту, по карактеру, али и по психофизичким карактеристикама. Свети Оци уче да у свакој људској природи постоје у једном њеном сталном и некаквом невидљивом кругу силе, импулси и нагони, који терају и нагоне нашу природу на: себичност, саможивост, егоизам, окрутност, насиље..., што је итекако приметно у нашем свакодневном окружењу. Код неких људи ти нагони, силе и импулси су у већој или мањој мери потиснути, а опет понекад испливавају, израњају и излазе на површину. То нас прати, то носимо са собом као свој КРСТ куд год да кренемо или пођемо, и од тога не можемо побећи. То бреме, товар и терет,  носили су људи свих доба и раздобља, свих епоха и епопеја, као што га носе и данас, и као што ће га носити и у будућности. Људска природа се није много изменила кроз историју или се готово мало променила да је то и неприметно, док су се са друге стране одређене друштвене форме живота итекако измениле. Поменути нагони, силе и импулси у нашој природи, врло вешто спречавају, онемогућавају, спутавају, обарају и постају препрека, баријера, барикада за остваривање свега онога што називамо основни циљ човековог живота, а то је бити у зајдници са Богом и другим човеком, и у тој заједници да се као појединачна бића и личности снађемо и нађемо...  

Људска природа има тежње ка себичности, самодовољности, индивидуализму, смрти... Човек са таквом људском природом тежи да потчини другог човека, да га стави у неки ропски положај и прилагоди самом себи и својим ситним себичним интересима. У свакодневном животу имамо безброј примера за то. Свако од нас бар је једном, али и више пута у животу пожелео и покушао да управо тај други буде онакав како то ми хоћемо и замислимо. У својој глави ''паметници'' и души грешници, имамо готов ''пројекат'' и ''материјал'' о некој личности, коју желимо да потчинимо, узидамо, уградимо и уклопимо у свој систем вредности, да га потчинимо и учинимо зависним и овисним од наше сопствене себичне воље, каратера, циља, природе или неког другог егоистичног интереса... Данас је то приметно у мушко женским односима и један је од главних узрока и разлога што бракови доживљавају драматичне кризе праћене насиљем и што ''пуцају''. Ово је применљивио и у односу претпостављених и потчињених, а може се односити и на друге друштвене институције, на различите народе и културе. То доводи до ''трагедија'', криза и нестабилности, како у широј друштвеној заједници, тако и у породици. 

За регулисање свега, колико толико, делује се споља принудом у виду спољашњих закона и правних норми, како не би владао хаос, апсолутна анархија, рат свих против свих, рат самог против свих... Модерно демократско реформисано законодавство постиже ''много'', иако проблеми нису решени... Са друге старне и само законодавсто, као и свеукупна култура живљења, подстичу и распирују необуздана права и људске потребе и прохтеве, велико несамоограничење. Култура данас афирмише и пропагира што више људских ''слобода'', прохтева и потреба. Глобална модернистичка привреда и економија функционишу на принципима ''хедонистичке етике''. Све више акценат се ставља на што већу потрошњу и производњу, и ради се врло вешто и перфидно на увећању и повећању људских потреба потрошачког друштва. Та трочлана структура: производња, потрошња и потребе, међусобно су зависне у толикој мери да у том ''тројству'' долази до превласти и доминацији једних над другима, богатих над сиромашнима, моћних над немоћнима, јаких над слабима... То је ''хипер маркетни'' вид ропства, модерни хипер потрошачки облик феудализма и деспотизма препун бахатости. Живимо у времену у коме се сматра ''неписмен'' онај ко нема компјутреско образовање, које је у служби економије, које је стављено у функцију технологије и техничког прогреса, потчињено потребама држава и мултинационалних компанија... Данашњи човек 21-ог века као да се предао и упустио у те трагичне последице стања, које неминовно доводи до разарања људске личности, и природе те прекрасне Божије творевине. 

Цивилизација је доведена на руб и  ивицу опстанка. Цивилизација и култура теже да се шире без ограничења. Док је свет - та предивна Божија творевина, по својој природној законитости, ограничен. Те две тежње, неограничност и природна законита ограниченост, долазе у рат, у сукоб, у борбу, у којој тријумфује природна ограниченост и долази до ''смрти'' цивилизације која је поставила своје темеље на ''стакленим ногама''. Таква цивилизација, запада и запала је на запрепашћење многих у опасно стање рецесије и регресије... Велики руски писац, теолог и мислилац Солжењицин, својим упозорењима скреће пажњу на модерну цивилизацију, када је рекао да је смаоограничење и смаопреиспитивање основна претпоставка и фундамент опстанка света и сваког народа, а тиме и човека. 

Самоограничење као категорија јесте један неологизам у категорији православног хришћанског поста, који има, као што смо на почетку видели, антрополошко значење.  Човек као личност, као словесно и вољено биће успева да контролише и потчињава, да у потпуности искорени сталне неприродне нагоне, силе и  импулсе, који чуче у људској природи и који уништавају  и нарушавају лик Божији у човеку, који спречавају и онемогућавају да се човек развије, потврди, оствари и  афирмише, као боголико биће саздано по Прволику Божијем, по слици и прилици Божијој, по икони Божијој и Христовој.   

Ако не искоренимо грех и злу вољу у самом корену, и не посечемо то лоше корење у природи и срцу, онда се њихово разорно и деструктивно дејство не може зауставити спољашњим дисциплинским мерама и поступцима. У свету кроз историју деловале су и делују нечисте силе, ђаво, демони... То демонско је изазов и искушење нашој палој природи, и жели да се усмери и устреми, на нашу природу, да у њој изазове и породи све оно што је рушилачко, деструктивно, античовечно, антихумано,  да све то прикаже као својеврстан вид задовољства и уживања, но никада као опасност по живот. Неопходне су духовне очи, како би човек био кадар да види и увиди да се у том задовољству скрива и крије, извор и узрок многих невоља и тешкоћа, недаћа и брига, о које се човек само саплиће и пада. Одбранити себе од себе самог и сопствене нечисте крви и  мисли, ма колико се трудили и ма колико улагали труда и добре воље, не можемо само сопственим снагама превазићи. Потребна нам је Божија благодат и молитва. У сарадњи са Богом и кроз примање Божије благодати, човек је у стању да природу палу преобрази, мења, укроти, смири, умири, примири, и тако доведе природу у стање обожења, преображења, охристовљења и оцрковљења. Тада природа постаје рам у који је урамљен човек икона Христова, икона Божија, што је суштински смисао и циљ поста, подвига и православне аскезе. 

Пост благотвроно делује на здарвље људи. Пост и посна храна помажу у очувању здравља. Многобројна научна истраживања показала су да се многе болести лече и спречавају висок и низак крвни притиска, холестерол... У време поста боље се учи и памти... Здравствена функција коју има пост веома је важна и неопсорна. Пост је егзистенцијална категорија, без које би живот хришћанина православца био незамислив, и само такав пост није оптерећење, мука, мучење и суд над телом. Како пост не би био мука и мучење, неопходне су и друге пратеће димензије поста, као што су: учествовање на литургијским евхаристијским богослужењима и причешћивање, појачана молитва, избегавање свега непотребног што искушава и изазива нашу палу и грешну природу на недела и злодела, избегавање свега онога што скрнави наше људско достојанство.  Срж и суштина православне црквене педагогије јесте САБОРНОСТ, и у том сабрању учествују сви субјекти и све службе у Цркви, та саборност односи се на целог човека и на све његове психофизичке димензије. Ту је присуство Светога Духа и Христа Богочовека. Христос је наш први Педагог и први Учитељ и Теолог, први Вероучитељ, од кога треба да се учимо и научимо. Христос се предаје и Христос се прима. Ако вероучење сведемо само на информацију о Христу, онда је све то: јалово, мртво, безживотно, стерилно, опасно, без икаквог смисла и суштинског значаја...
     

Историја - та велика учитељица живота, показала је да су највећа зла човечанству долазила управо од оних који су имали велика знања и информације, јер нису имали Духа Божијега у себи, а приметно је одсуство поштења и морала... Никада прост и необразован човек не може да буде тако суров и окрутан, да учини мноштво демноских дела, као што то може интелектуалац, који нема љубави, вере, људског и карактерног у себи. Ако знање не примамо као ИКСУСТВО, онда ништа нисмо урадили и учинили, и само смо изгубили драгоцено време. Христос је први Педагог, а сви ми остали смо мали мрави, који неуморно преносе ту Истину и који примају ту Истину. У Цркви сви се ми налазимо на једном истом православном путу заједно, бар би тако требало да буде, иако свакодневница то демантује,  требало би да тај првославни пут заједништва убрзамо и сачувамо. У цркви су сви они који уче и који су ученици, и то је векован православна педагогија.

9. март 2010., у Великом посту

       

КИНО...

Овај наш свет јесте као један велики кино (биоскоп), казалиште (позориште)... Ушеташ у живот... Седнеш и заузмеш седиште своје... Свој ред, који је на унапред плаћеној улазници видно нумерисан... Гледаш цео филм до краја или представу... Буљиш тако у сцену за сценом... Фантастичне слике и призори... Можда гледаш без много удубљивања, онако површно из прикрајка... Такав гледалац и посматрач, мирно и пристојно, седи и ћути... Има он мисли своје... Музику своју... И није важно ако је сценарио лош, јер деси се (мада не баш стално)... Није важно ни као су глумци аматери и ако нису одиграли баш све како треба и ваља... Филм и позориште се воли... Филм се воли, па чак и онај "најгори", ако сме тако да се каже... Мада мислим да из сваког филма може да се понесе нешто ваљано за собом, када се пројекција заврши и када се дому (кући) пође... И када се кину каже - лаку ноћ и довиђења...

3128 КИЛОМЕТАРА...

Непрегледно поље листова беле хартије просуто испред мене... Газим полагано по њима као по пиринчаној пољани... Пробудило ме Сунце што се расуло свуда по мојој соби... Само осунчана јутра убрајам у она посебна и најлепша јутра... Такво јутро морало је започети уз шољицу горке турске кафе... Доза дупла... Ужитак дупли... Овог јутра све је дупло... Важно да не буде глупо... 

Јесен ћудљива, ни топла ни хладна... Киша и даље нема и баш је наопака ова година цела... Неких година уназад у ово доба и снега беше... Но, ове године као да нико још не зна ни када ће се забелети прве пахуље беле... Све је чудесно тихо, а опет ни чудно ни тихо није... 

Бицикла се више не вози и просто ћу морати, да заокружим овогодишњу бројку на пређених 3128 километара... Могло се више и боље, јер увек је тако кад се на крају рачуни своде... Већина би сада казала - боље ишта него ништа... Но, ја бих као и увек другачије казала и свима би борбени спортски дух показала...    

МУЗИКА...

Кроза ме по цели дан, бубња та чаробна и најдивнија музика, некоме можда тешка и чудна... Јури тако и кружи кроза биће моје цело... А да ли је тако и кад санак сладак усним, е то не могу поуздано знати???... Пошто као јагње спавам, сигурно да је све то тако тачно, јер мени музика много прија и годи, јер музика не може да шкоди... Музика ме у животу јоште држи... Кад све усахне и прође, музика некако остане... У музику мом срцу драгу, к`о да сва бол стане и на крају радост ипак остане... Са музиком неки лепши дан сване и неки лепши свет постане... Тужно је кад музику забране!!!... Тада сва чаролија нестане и к`о да живот престане... Музика се слуша и много воли, од музике се постаје човек много бољи, мада не баш свима по вољи... Музика ме челичи и снажи, од музике и мозак постаје много јачи... Волим кад ме баш - баш у срце неки звук такне, да одврнем дугме на звучнику равно до даске... Пред музиком падају и лажне маске... Уз музику брзо решавам и укрштене речи... Док музику слушам, олако и књиге читати знам... Са музиком лепше пролази сваки минут и сат... Без музике не могу ни писати и то знај, јер са музиком једино  - могу, умем и живети знам... Музика је најдивнији сан и зато са музиком започињем и завршавам сваки Божији дан... Музика ме покреће и око музике се и овај свет окреће...        

ПУСТИЋУ ТЕ...

Пустићу те да живиш у мом срцу, у мојој коси, у мом сваком испеваном и написаном стиху...

Пустићу те у моје снове, у илузије, у сва луда хтења, у машту, у та дивна привиђења, у сновиђења...

Пустићу те кад тако јако ногом груваш о врата мога срца...

Пустићу те да видиш и гледаш сва та чуда и чудеса, те лепоте које нигде нема...

Пустићу те тамо где душа не сме од  бола да зајеца...

Пустићу те ако си довољно храбар и снажан, ако умеш да све издржиш...

Пустићу те ако тишину и ћутање волиш, ако се ничега не бојиш...

Пустићу те ако си Човек и ако умеш бескрајно да волиш...

Пустићу те ако непријатеље љубиш већма него све пријатеље са фејса...

Пустићу те само на трен, који кратко траје и који никад не престаје...

Пустићу те једном, можда никад, јер живот је суров, а често и опак...

Пустићу те кад се најмање надаш, можда сутра, а можда мораш још дуго да чекаш и сневаш...

Пустићу те да певаш, сневаш, оклеваш и зановеташ...

Пустићу те да прашташ и молиш, а умеш ли искрено да волиш???

Пустићу те, а ако ми досади, можда те никад и нећу пустити, а ја ћу се са неба на земљу брзо спустити и још брзе прилагодити...

Пустићу те да размишљаш и премишљаш, да мериш и вагаш, само немој да умишљаш свашта...

Пустићу те и сутра, ако смислим нову песму, да у њој безбрижно спаваш и сањаш...

Пустићу те исто је ко рећи - напустићу те...

Пустићу те, а можда те никад ни пустити нећу...

Пустићу те и кад не умем да се зауставим, ни ове луде речи да већ некако уставим...

Ма, пустићу те, а знај де нећу иако ово није крај...

Пустићу те, а ти ако умеш - ти се бори и без мене избори сам...

ОПРЕЗ - ОПРЕЗНОСТ...

Пазити, добро пазити и себе тако изградити кроз живот овај - па више од свега мислити на опрез и тако дужну пажњу поклањати опрезности несувислој... Данас, а можда мање некада давно, требало се бити јако опрезно... Требало се владати мудро и крајње обазриво... Данас, а можда мање него пре 20 година, дошло је време када се опет олако барата са прејаким речима... Заборавило се да је реч и свако слово, исто и на почетку, као и на крају свих крајева... И не само исто, већ у зависности од тумачења, боље рећи да и реч па и она најдивнија - може имати двосмислено значење... Колико у нама одзвањају сопствене речи, јер туђим речима више не придајем значај и не поклањам дужну пажњу, а ни поштовање!!!... Питам се тако - ко се још сећа летњих жега и ко још памти пролећне кише, у ова смутна јесења времена???... Тако док се ја питам и док размишљам, дође време и за - лаку ноћ...

Лаке снове најлепше и добре

Ако нек` се нађе несташица је

Крадем за све сањаре мале

Унапред за пријатеље своје

Нека их ко` милостив дар приме

Опет ћу сутра исто свима рећи и

Ћећати тако и све по реду пожелети

РЕЧ, СЛОВО, БОЈА И ОБЛИК...

Од мноштва ускомешаних речи, лепршавих слова, препознатљивих јесењих боја и кривудавих облика, треба погодити - ону праву реч, оно добро слово, ону модерну боју и онај уверљиви облик... 

Мноштво пређених стаза и преживљених тренутака, додирнуше се на пола пута, између земље и плавог неба... Нису се препознали, јер густа магла јако је стезала и није попуштала... Дуго је требало магли, да бар мало попусти...

Сунце је на вишим надморским висинама, сијало блиставо јасно... Море од беле магле стезало је речну долину... Људи су гмизали као мрави - невидљиви и мали...

Кад сам одагнала густе беле магле, како какве црне слутње и зле сумње, онда је већ пало вече и тако се мрак уселио над ободима речне долине... 

Све је трајало само толико, колико сам успела да задржим гутљај горке охлађене кафе, пре него га прогутам као кнедлу... 

У смирај ноћи, руку под руком, мирно газимо, ни охоло ни поносно, већ достојанствено - моја савест и ја...

НЕКОМЕ...

Некоме у инат, а да то нисам ЈА, пишем песму, нека свако чита и зна...

Некоме не свакоме, а да то ниси ТИ, сричем од срца све најлепше речи и слова, без броја и одговора...

Некоме од радости, а да то нисмо МИ, шаљем стих за стихом, саткан од најлепших жутих боја и слатких снова...

Некоме из душе, а да то нисте ВИ, дарујем сваку новонасталу риму, сваки песнички уздах и малу бригу...

Некоме данас, а да то није ОН, желим песмом овом да ољутим нос...

Некоме сутра, а да то нису ОНИ, пуштам јато птица у сретање, што у ваздуху тихо зажуборе...

ТИШИНА...

Буне се у мени тишином затиснута слова, док ослушкујем унутрашњу сопствену тишину... И као да слова желе да крену из мене, да тако настане нека нова или данашња прича ова... Као и увек малене су снаге моје, но ја ипак пишем посведневно приче своје... Доручак на асталу и шољица горке кафе... Испијам полагано, гутљај по гутљај, уживајући тако у сваком трену моје тишине... Тишину благо ремети, једино зидни часовник, који показује управо 10 сати и 45 минута... Користим подарену ми тишину, да бар мало боље уредим и осмислим побуњена слова у унутрашњости својој... Извлачим из своје унутрашњости реч по реч... После сваке исписане реченице, брзо се враћам на почетак, па почнем да читам све по реду... Тако се питам и станем у тишини ослушкивати - има ли смисла и неке логике то што записах??? Ако сам сама, као што сам сада док ово записујем, читам реченице, не превише гласно... Има тренутака кад ми се по нешто допадне и зазвучи тако бритко и јасно... Нажалост, моја тишина је трајала свега 10 минута... Звук браве брзо ме је тргао из заноса и већ одмах бацио у наручје сурове збиље...

МОЈЕ ОЧИ...

Моје очи тражим у зеницама твојим...

Твојим очима вођена у беспућа ноћи...

Ноћи тамне у којој снови будни зјапе...

Зјапе попут сенке што ме уходи...

Уходи реч твоја никад изречена на јави...

Јави што у заборав отиче к`о река...

Река мутна у магле тешке окована...

Окована да се узалудно трза и батрга...

Батрга по блатњавим сокацима и прашини...

Прашини са књига и тешких гвоздених астала...

Астала испретураних к`о што су и мисли...

Мисли лагане к`о перце од папагаја...

Папагаја ил` неке друге птице чудне...

Чудне сорте још чудније мисли роје...

Роје к`о рој пчела у пролеће сјајно...

Сјајно и мирисом ђурђевка окупано...

Окупано пре изласка Сунца у зору...

Зору мајску кроз песму ову исковану...

MOZART...

Појава, личност и човек из даље прошлости, који се не само назива, већ управо то и беше - неоспорни генијалац (геније) што беше обилато обдарен способношћу да све што је лепо и складно изрази путем изванредног музичког израза...

Пре тачно 221-у годину умро је у Бечу велики композитор Волфганг Амадеус Моцарт, ту негде иза поноћи 5. децембра 1791... Да све буде још упечатљивије, бар онима који би да се позабаве изучавањем његовог живота, треба рећи да је сахрањен (како се причало) у сиротињској групној гробници, јер су брижни саветодавници његовој сиромашној жени казали да не троши много новца за сахрану... Што је још невероватније, сахрани оваквог генија, присуствовао је јако мали број људи - поштовалаца његовог дела и рада... Често се говорило да је разлог неко невреме и вазда лоше време... Али, није тако... Зна се да је тада био  леп и ведар дан који је наступио после хладног и кишовитог периода... Данас кажу да тачно место његовог вечног починка остаје непозанто... Умро је са 35 година...

Други композитор по имену Хајдн (који је надживео Моцарта) сваки пут на спомен Моцартовог имена - заплакао би се као мало дете... Били су блиски...

Последњи дани и последње године Моцарт је провео у тешкој беди, која је била пропраћена разним понижењима... Били су то црни и тужни дани... Постојало је само једно (уметност и његова музика) - једно и једино што је било изнад свега тога и путем чега је превазилазио лично безнађе и сву животну горчину... 

У њему је тињала и горела неугасивим пламом таква радост стварања да се не може до краја ни сагледати... Препознатљива Моцартова чиста музика подизала је право у рај... Беше то музика савршене лепоте - музика за све будуће векове и сва долазећа времена... 

Моцарт се родио 27. јануара 1756. године у Салцбургу, од оца Леополда (виолиниста и композитор) и мајке Ане Марије Пертл.... Већ са шест година талентовани дечак одлази први пут у Беч и на бечком двору Шенбурн пред Маријом Терезијом 13. октобра 1762. године изводи свој први јавни наступ... Наступао је са сестром Маријом Аном Нанерл...  

Са седам година стиже до Париза и Лондона (у Лондону се спријатељио са Баховим најмлађим сином Јоханом Кристијаном)... У Франкфурту на Мајни Моцартову музику слуша и Гете коме је тада било 14 година... Беше то чудо од детета... Путује и по другим европским земљама, наравно уз пратњу свога оца и сестре... Та путовања су трајала три и по године... 

Са само 12 година компонује и своја прва оперска дела... Потом је низао и сипао као из рукава своје чувене симфоније, концерте, серенаде... Просто је немогуће тачно набројати све на далеко чувене и најпознатије Моцартове композиције... Чудо од детета - стасало је и израсло у чудо од композитора...

Прва Моцартова љубав беше талентована оперска дива (певачица) Алојзија Вебер (стара 15 година)... Моцарту тада беше 16 година... Била је то несрећна љубав која га је начисто пореметила... Касније се оженио са Констанцом Вебер (старија сестра Алојзе) у Бечу и то против очеве воље... Имали су шесторо деце - од тога остала су жива само два сина... Моцартова деца беху Нанерл који је певао и Волфганг који је свирао клавир...

Моцарт је био масон од 1784. (припадник бечке масонске ложе - "Добронамерност") за чије је потребе величања прогресивних идеја створио дела - "Чаробна фрула"; "Пријатељи слободних зидара"; "Масонска погребна музика"... 

Треба поменути и дело "Мала ноћна музика"...

Увек је тежио да се избори за уметничку самосталност и том приликом наилазио је на велике неприлике... Били су у питању и љубомора, и завист, и интриге, и ривали... Ишло се дотле да је чак и публика одвраћана од његових дела... 

Када је Моцарт 1787. године изгубио оца, његова кола су кренула низ брдо... Као да се све срушило... Но, Моцарт је тада написао своја значајна дела: "Фигарова женидба"; "Прашка симфонија" (трилогија); опере "Дон Жуан"; "Тако чине све"; "Чаробна фрула"; "Реквијем"... На једној гравири из 19 века приказан је Моцарт у смртничкој постељи одакле диригује чувени "Реквијем"- који је осато незавршен... 

Нјавише је волео оперу, али се операма није прославио у Бечу, већ у Прагу...  

 

МОЈА ПРИСЕЋАЊА...

Брак венчан 9. маја 1974. у бајинобаштанском храму Светог пророка Илије, између Владимира Лаловића електричара из Луга и Милене Миле Дакић шнајдерке из села Вишесаве, који је обавио свештеник Жарко И. Ђурђевић, у присуству два сведока - кумова Чедомира Ђорђевића и Даргослава Лазаревића...

Мила Лаловић, изненада тог лепог сунчаног јулског дана добија порођајне болове... Једва успева да се попење на порођајни сто... Беба из стомака тако је пожурила... Хтела је да што пре угледа светлост дана... Порођај је био брз и лак, тог 23. јула 1975. лета Господњег, када је моја мама примљена ради порођаја у бајинобаштанско породилиште, које су деведесетих година угасили и затворили, па више не постоје Бајинобаштани... Порођај је обављен, по извештају лекара др Милана О. Јовановића, у 8 сати и 50 минута изјутра. Тада је мама родила живо женско дете, тешко на рођењу 2 килограма и 600 грама, а дуго 50 центиметара. То сам била ја... Отпусна листа исписана 29. јула када је породиља пуштена кући са здравим женским дететом које није примило БЦГ вакцину (нешто касније дете је примило вакцину, о чему сведочи ожиљак на левој руци)... Мама је свега 20-ак дана дојила своју прворођену бебу... Рођена сам 4 месеца након што се упокојио велики писац нобеловац Иво Андрић...

Своје прве кораке пре првог рођендана дете је начинило у свом једином селу Вишесави у алвији деда Милије и баба Станимирке Цане... Било је то време када су дедина жита већ увелико била зрела и спремна за жетву, негде по Видовдану... Тада је трава непокошених ливада била у висини мога омаленог раста... Први рођендан је слављен по тадашњим обичајима пре правог датума рођења, јер тако се ваља... Имала сам белу хаљиницу са светло плавим бордурицама коју ми је исплела бака Цана, и данас је чувам у свом регалу... Славило се у дворишту, са много столова, по лепом јулском осунчаном дану те далеке 1976. године. Била је присутна и прабака монахиња Јелена Благојевић, која ме је држала за ручицу и шетала по дворишту... На дан ослобођења Бајине Баште, 12. септембра 1976., када сам имала мало фали па 14 месеци, крштена у 9 сати изјутра у звонику бајинобашатнског храма Светог пророка Илије. Чин крштења и миропомазања извршио је протојереј Илија Лијескић. Кума на крштењу беше Рада Ђорђевић кројач из Перућца. Крштењу је присуствовала и бака Станимирка, која је водила рачуна да деца ипак буду крштена. Време је било такво када је то било можда заборављено, а можда и забрањено, а можда и занемарено. Али опет обичаји наши српски. Свештеник не допушта мами да присуствује крштењу, јер то се није ваљало... И требало је да прођу 32 године и да се роди наша прва радосница Анастасија, а потом и Татјана, па да слободно присуствујемо њиховим крштењима... И тако је свештеник моју маму одвео да седне и сачека у просторији до тадашње крстионице да све прође и да се обави како ваља. А док је оставио да чека, даје јој неке црквене књиге да ишчитава и оловку да нешто пише... И тако је моја мама листала књиге, читала и нешто писала, али и цртала по папиру... Касније сам од баке чула и данас волим да чујем ту причу, каква сам била на крштењу и како сам се понашала... Има и ту анегдота... Моја бака каже да је црвенела од стида, јер се тада сматарло да сам довољно велико дете и да треба лепо и да се владам... Међутим, ја нисам била баш добра, мало сам плакала и бунила се. И што је баку највише погодило, јесте то што сам као мало љуто дете ошамарила попа... Када ми је бака то причала, нисам могла да поверујем... Било ми је смешно... Али пошто је наш отац Илија, јако добар човек и има смисла за хумор, он је то пропратио уз шалу... Бака и данас то у благом шоку препричава и увек каже како децу треба крстити док су мала. Али увек и нагласи како је моја сестра Верица, крштена са 7 месеци, била јако мирна и добра на крштењу... Таква је судбина прворођене деце... Њима увек нешто фали и код њих се брже уоче неки пропусти...

Као дете била сам јако тврдоглава и упорна... Да сам плакала јесам и често сам се трескала ако не добијем оно што хоћу... А тек колико сам батина попила због тога... Још увек памтим те батине... Додуше само ме је мама тукла... Тата ме никада ниеј ударио. Било је довољно да подигне глас и мало јаче повиче и ја бих плакала више него од маминих батина... Мама каже да сам умела да кажем и сада већ легендарну реченицу: ''Можеш ме убити, а ја нећу, па нећу''... И тако се мени моја тврдоглавост обијала о главу... Захваљујући мојој мами која је била добра, али и строга, сузбијала је моје бубице колико је могла... Толико сам некада беснела да сам чак умела из неког ината покварити своје омиљене играчке... Када би ме неко изнервирао из моје јако заминљиве и шаролике околине, хтела сам да им се као “осветим“ тако што ћу покварити играчку... А можда је то био детињи покушај да привуче пажњу или да пошаље поруку околини да нешто треба променити... И сећам се свога омиљеног плишаног жутог меде, који је био вишљи од мене кога сам целог испорила и повадила ситне мале комадиће сунђера. Много ме копкало шта има унутра и од чега је меда напуњен... Али имала сам разлог за то, потресан и болан... Желим да га прећутим, бар за сада. Довољно је рећи да смо имали непријатне госте у авлији... Следећи догађај уништења мојих омиљених играчака био је тренутак када сам своју малу хармонику окер и барон боје, тако бесно излупала о тротоар испред бабине куће... Опет је постојао разлог... Играчке које сам чувала тако љубоморно до поласка у предшколско, биле су једне мале дрвене мердевине, један црвени Мики Маус, моја лажа (коју је тата однео и бацио на базен и тако је отишла моја лажа) и једно мало црвено јастуче, које ми је мама сашила са малим жутим цветићима и белим туфницама... Од истог материјала имала сам и сукњу на карнериће... У то време рођена је и моја сестра у пролеће 1977...

Слабо сам јела и била сам мрљаво дете, преосетљиво и често болешљиво... Мама се чуди како сам уопште живела... Моја омиљена храна била је флашица млека и смоки... На тој храни сам буквално живела... Пред полазак у предшколско зуби први већ су почели да се љуљају и сећам се како сам тако олако вадила своје мале зубиће... То ми је било занимљиво...

Када смо одлазиле сестра и ја са мамом у село, обично викендом, волеле смо највише да се играмо, тј. да шијемо све и свашта на бабиној „Сингер“ машини на ножни погон... Баба ми се понекад љутила, јер смо ми биле не баш тако нежне на машини... Највише је волела недељу, јер тада нисмо смеле да дирамо машину... Празник је... А сећам се још једног невеселог догађаја везаног за шивење... Једнога дана у нашу кућу свратила је татина тетка Велинка и донела је мами неки материјала да јој мама сашије неке одевне предмете... И тако док је мама била на послу (друга смена)... радило се до 22 сата... Сестра и ја смо извадиле материјал и почеле да кројимо и режемо туђе платно... Нама је то било јако занимљиво... А када је мама дошла кући имала је шта и да види... Најстрашније јој је било како да објасни тетки шта се десило... Јесмо биле грђене и тада смо схватиле да више не смемо да дирамо туђе материјале...Од тада играле смо се са крпицама које су мами остајале од кројења – са реслићима... Сећам се били су то неки цветни дезени и деца ко деца, нису могла да одоле... Мама је покушала да купи исти такав материјал, али га више није било у продаји...

Остајале смо махом саме док су тата и мама радили... И тако у нашој кући је некада био ватрени шпорет... и ми смо и као мале, још нисам пошла у школу, ложиле ватру... Дешђавало се да нам испадне жар на тепих и ми смо увек водом гасиле ту жарку... Изнад шпорета имали смо један вентилатор... И једне ноћи нисмо више могле чекати 22 сата и да мама дође с посла, па смо уморне заспале... Тада је поклопац иначе од пластике начињен пао на шпорет од топлоте... И тако док смо сестра и ја спавале тај поклопоац се топио и толико се задимило у просторији... Мама када је ушла била је згранута... Могле смо се и погушити од дима...Тата је увек радио до 15 сати, а где је тада био беш и не могу да се сетим... Хвала Богу који нас је увек штитио и чувао.. Сећам се да смо често губиле кључеве од куће... Негде у игри загубимо кључ у зеленој трави... А дешавало се да заспимо, а не извадимо кључ из браве и тако тата и мама нису могли ући у кућу... Лупали су они много на врата и звали али ми би некада једва чуле и санане отварале врата, али некда и не...Тада је тата био принуђен да разбија прозор, тј. стакло на вартила или да лупа браву... Волеле смо да перемо судове и пегламо крпе...А узимале смо и мамин кувар и правиле смо пуслице и палчинке... Када нам не би успели колачи биле смо тужне и све бацале у канту да нико не види... Једном када сам укључила пеглу да пеглам мами крпе кабал на пегли се запалио и на све стране ватра и варнице...А ја сам донела чашу воде и хтела сам да гасим пожар... И јесам попрскала водом пеглу укључену у струју... А онда сам сва уплашена некако пришла утикачу и тргла кабал из зида...Тада нас је тата научио да више никада не просипамо воду на струју...

Када је дошло време за предшколско било ми је мука... Нисам хтела да идем у ту школу... И тако сам натерана... И некако сам се навикла... Волела сам цртање... На крају сам донела кући прегршт цртежа... Најлепши и најоригиналнији цртеж, који нисам сачувала, али кога се сећам јако добро, биле су жуте чизме са малом штиклом... Звала сам их моје златне чизме... Биле су оригинал чизмице – као пресликане... За Нову годину из вртића доносим и пакетић од Деда Мраза и фотографију... Нисам волела да идем у вртић махом због тога што нас је учитељица додуше стара и звала се Буба, увек терала да назор једемо и ону храну коју не волимо... И тако петком је увек била попора... А ја нисам волела ту попару, јер је то била попара са сиром. Имала је грозан мирис, и све је било зелено у тањиру... Сам поглед на то што је у тањиру код мене је изазивао мучнину... И тако једног петка ја почнем да плачем и молим маму да ме не шаље у вртић јер ће бити попара... Али мама ме као не чује и пошаље ме силом у вртић... До вртића и моје куће било је лако доћи, поред гробља па кроз бориће... И тако ја решим да тога дана не идем у вртић, али од куће сам морала отићи... И останем у борићима да чекам децу из вртића, па да онда и ја пођем кући заједно са њима... И детету од 6 година то пре подне никако да се заврши. Тако ја без сата кренем мало раније кући... И мама ме дочека и посумња и све разоткрије.. Тада добијем батине и научим лекцију да у вртић морам ићи свиђало се то мени или не... Још нешто нисам волела у вртићу... Био је то компот од крушака... И данас памтим тај оштар мучан мирис и данас то не волим... Али попару волим, али са старим кајмаком или павлаком...

Играли смо се по дворишту јурке и жмурке и сва су деца долазила код нас, јер смо имали велико двориште... Правили смо шаторе играјући се каубоја и индијанаца, али и партизана и Немаца... Волела сам да гледам вестерн филмове уз које сам научила и читање... Од тада волим и племените животиње коње... Са татом сам одлазила на кинопројекције које је он пуштао у војној установи где је радио

Када би нам долазила у госте мамина пријатељица Гордана Гоца са синовима Гораном и Зораном, волела сам да заиграм и фудбала, иако су били млађи од мене... Хтела сам да будем тенисерка, па ми је тата купио и рекете, али ме и то брзо прошло... Покушала сам да возим и „рошуле“, али ме уморило да чекам да асфалт стигне у моју улицу... Зато сада чувам и рекете и рошуле и причам присећање о њима... Први грамофон који и данас ради тата ми купује у четвртом разреду основне школе... Тада ме сачекао после фолклора са великом кутијом у којој је чучао грамофон... Највише ме обрадовала моја црвена поника коју добијам у првом разреду, и коју ми тата доноси из Београда... Радост је била неизмерна када је тата направио и наше прве санке...

Много смо времена проводили по пољу и ливадама, јер тада кућа није било много... Памтим Црквине и дивљу камилицу по пољима. Ту је задруга гајила своју пшеницу... Касније ту ничу радничка насеља... Сећам се деда Здравка из Бање Ковиљаче, који је лети долазио код нас у посету са супругом бака Пелом, коју смо као удовицу посећивали у Руми... његових малих округлих наочара и жутог сламеног шешира... како смо шетали и брали камилицу... Сећам се брда и санкања... Потока и жалосних врба под којима су људи из комшилука бацали ђубре и шприцева које смо налазили и са којима смо се играли (нису то били наркомански, већ шприцеви комшинице Милијане која још увек има дијабетес)... Наша мама бивала је згранута на ту вест и забранила нам је играње око врба и потока... Биле су то прве мини дивље депоније... Касније добијамо велику депонију у Црвици... Имала сам пеге и мама ми је говорила да сам њено пегаво јаје од ћурке... Увек ми је везала репиће и плела кикице.... Имала сам дивне свилене машне и на туфнице... Мама ме звала Пипи дуга чарапа... Одсекли су ми косу на тада модерну шризуру ''италијанку'' пред полазак у први разред и за мене је то био шок... Тада сам пустила косу и више нисам дала да ми секу косу... осим врхова... Мада сам ја из досаде и неуспелог покушаја једне фризерке пред зиму 1999. која ме је накарадно ошишала, отишла код друге на поправку и направила сличну фризуру опет ''италијанку''... Сада није био само детињи шок... већ стрес...

Крајем лета 1982. била сам јако срећна и радосна, јер полазим у школу и постајем ђаче прваче... Мама је за ту прилику поручила песму и наручила музичку жељу на радиу Ужице... Повела је сестру и мене код бабе и деде у село, понели смо радио и касету, а када је прочитана жеља и када је пуштена песма, мама је све снимила... Били смо сви срећни... Време је уништило касету... Остале су успомене и присећања... Песму изводи Зорица Минић, то сам касније открила... Опет трагам да чујем и нађем ту песму... Сећам се одласка код психолога, мноштва питања, и цртежа који је био задат - да насликам породицу и другаре. Било је то тестирање за упис у први заред... Мој полазак у први разред пада исте године када је основана група ''Катарина Друга'', чије песме ћу нешто касније заволети...

Највише сам се радовала одласку на прозивку у салу бајинобаштанског биоскопа... Била сам нестрпљива и хтела сам да сазнам ко ће ме учити... На бини је било 1 учитељ и 4 учитељице... Мама је седела до мене, а ја сам јој рекла волела бих да ме учи она учитељица трећа по реду... И тако је било... Сећам се своје плаве хаљине на мале ситне туфнице. Мама је сашила хаљину, а бела крагница беше исхеклана... Била сам одушевљена својом учитељицом Зором Ђурић, све док касније нисам увидела колико је умела бити неправедна и колико је подвајала децу и стварала своје миљенике... И тако од превеликог одушевљења, уследило је још веће разочарање... Мерећи све, ипак је било доста лепих тренутака, а ово су само неке непријатне цртице из преголемог присећања... Учитељица је увек похваљивала моју мирноћу и пажњу на часу, и тако сам словила за мирно, тихо и повучено дете... Умела је да похвали мој рад и да прогласи за најлепше исписан рад мој текст. Другарица Катарина и ја, пошто смо најлепше написале диктат, послате да пратимо обуку из прве помоћ и заштите... Била сам хигијеничар у разреду – прегледала сам нокте и гледала да ли су уредне шаке и да ли има заноктица... Било је оних који су ме молили да им доделим плусић иако су заслуживали минус... И тако моје меко срце увек је умело да се сажали. Ретко сам давала минусе...

Оно по чему ћу посебно памтити полазак у први разред јесте прво слово А... Тада смо имали домаћи и требало је писати мало и велико штампано слово А и нацртати реч која почиње тим словом, а то је био ашов... Била сам нешто љута, а мама је хтела да пре игре завршим домаћи. Но, ја опет хоћу по свом... И тако мама мене натера да урадим домаћи. А ја онако мрзовољно ишкрабам и кажем мами да ми нацрта ашов... И тада она мене добро истуче и научи да треба да нацртам сама па како год да испадне и да више никада тако нешто и не помислим... И некако ја урадим тај домаћи и запамтила сам добро слово А и ашов и батине... Мама је само први разред надгледака како иде школа. Показивала је и помагала, а после сам се скроз осамосталила и имала сам добре школске навике... Била сам превише уредно дете и држала све под конац... И постала велики перфекциониста... Али има још једна догађај... Била сам добар ђак и лепо ми је полазило учење за руком... Једном из математике добијем јединицу. То је за мене био шок... Нисам смела да донесем контролни у свесци кући.. И када смо се враћали из школе баш код гробља протицала је једним каналом нека вода и ја сва важна извадим свеску и поцепам контролни... Али другарица Славица исто добила лошу оцену и мами својој покаже контролни... И тако после пар дана моју маму сретне њена мама и каже: ''Наша деца добила по кеца''... Тако моја мама опет сазна за мој нерећни покушај преваре... Тада добијем батине и мама ме научи да увек донесем оцену кући и ништа не утајим ма колико та оцена била лоша, јер је горе погодило моју маму што је морала истину да сазна од других... Увек сам била јако врло добра у школи... У трећем разреду одлична и седмом... У четвртом разреду фалила ми је једна оцена за одличан успех... И тада иако није био мој ред учитељица ме пошање у кухињу на дежурство. Пре тога таржила сам да одговарам из музичког за 5 јер ми је та петица требала за одличан успех... И она то није дозволила... Ја пожурим из кухиње и опет је молим да ме пита... Али није хтела... И тако сам остала и до данас благо љута на мој уучитељицу Зору... Када је та иста учитељица дошла у пети разред да види наше дневнике, у мојој рубрици су писале све петице и само 3 из математике. Тада је признала да се огрешила о мене... Мени је било касно за неко глупо извињење, јер шта имам од тога... Детињи снови се сруше и шта дете има од нечијег извини... После сам престала да се јављам својој учитељици, а данас је све ређе и виђам...

Ишла сам у школски фолклор код учитељице Лепе... У првом разреду наступали смо уз песму ''Поздравите мога тату'' и били смо обучени у беле и плаве панталоне и морнарске мајце и наравно пионирске беле и плаве капе на глави... У четвртом разреду последња наша приредба у биоскопу, била је уз песму ''Деца спавају''. Играли смо обучени у пиџаме. Моја пиџама је била розе боје, а на предњем горњем делу биле су насликане две зелене жабе на листу локвања... Било је мало необично за оно време, чак смо и у школи пробали кореографију у пиџамама. Они који нису ишли на фолклор. Исмејавали су нас... Још један догађај везан наравно са мојим великим крокодилским сузама, а реализовано као велико терање и морање... Било је то полагање несрећне пионирске заклетве другу Титу... Како се сећам тога... Мама и тата су ми купили нови капут боје труле вишње, бела кошуљица, плисирка мастило плава сукња и исте боје машна око врата... А ја међу најмањом децом па у први ред... Ја сам тати и мами рекла још код куће да нећу отворити уста и да нећу ни реч казати. Они су били у шоку... Рекли су да се то не сме... И ја сам ипак решила да буде по мом малом дечијем плану.. И само сам мицала као уснама и кроз зубе сва бесна по неку реч изустила, пре би се могло рећи процедила... Тако је било и на сликама се види мој бес и љутња... Али сад ми је драго...

Од петог разреда на сваком летњем распусту за други по реду бајинобаштански вашар мама ми је куповала по један гоблен... И тако сам везла и извезла неколико гоблена... Сваког лета по један... Више нема те продавнице у којој су се могли купити гоблени... Извезла сам тако следеће гоблене: Девојчица, Моја сека спава, Пролеће, Мостарски мост... Од петог разреда имали смо диван предмет у школи под називом Домаћинство и незаборавног наставника Златановића, који нас је учио веома корисним стварима, које смо понели кроз живот... Тако смо научили да ушивамо дугмиће, да веземо гоблене, да штрикамо, кувамо, чувамо намернице... Имали смо и час на коме се учило ткање... Припадам генерацији оних средњешколаца који су деведесетих имали још неке предмете, којих сада више нема... Био је то мој омиљени предмет под називом Одбрана и заштита...

Сећам се у 7 разреду када су нам донели и само поделили црвене књижице на којимја је писало да смо постали чланови комунистичке омладине... Дошла сам љута кући и хтела да је поцепам уз речи да мене нико није ни питао да ли хоћу да се учланим. А још се морала платити и нека годишња чланарина... Мислим да сам је ипак уништила убрзо после тога... У петом разреду сам почела да тренирам рукомет, али је то трајало пар месеци и напустила сам... Већ негде од трећег разреда па све до краја осмог играла сам у градском фолклору, али због висине увек сам била у неким мањим групама... Играли смо највише ''Босну'' и мама ми је шила жуте и розе шалваре за ту кореографију... Наступали смо и било је интересантно... Али су долазили родитељи да кореографу Драгани кажу да им стави дете у прву поставку... И тако је кроз живот увек било неке везе и протекције...

Осми разред и припреме двонедељне из српског и математике за полагање пријемног испита... Били смо прва генерација којој су вратили писмено полагање пријемног испита те 1990/91. И док су сви ишли на те часове, ја сам уживала кући и нисма хтела ни под разно тамо више да одлазим... Уживала сам у распусту пре других, који су се грчили и презнојавали по школи... Опет сам све скандализовала и шокирала... јер имала сам своје тајне планове... Листала сам информатор и тамо сам пронашла наводно школе које желим да упишем... Желела сам да одем из средине коју нисам волела... Више мислим на житеље те средине него на природне лепоте крајолика... Али временом сам научила да их све волим јако и много... И прва моја жеља била је равна скандалу... Решила сам да идем у Сарајево и упшишем глуму... Али пошто је то била шокантна вест за моје родитеље, они ме почну убеђивати да упишем Гиманзију... И даље мењам план и нађем правно-биротехничку школу у Бограду.... Ни то није помогло... Моји родитељи мене натерају и ја уз плач предам документа за ту Гиманзију коју сам мрзела... Али и даље сам смишљала план... Одем на први дан полагања пријемног. Пошто ми је српски био јако лак, урадим тест за 20 минута и изађем из учионице... Дођем са причом кући да сам грозно урадила и да ћу пасти сигурно... Професор Миле Змај, другог дана на математици, реши да нама свима помогне, јер је било јако тешко... И почео је да нам говори шта да заокружимо... И када он каже А, ја заокружим Б... и све тако намерно... Пођем да предам опет пре истека рока, и он се сети да сам и јуче исто урадила и примети да нисам урадила како је он говорио... И почне критика и питање: ''Јел ти хоћеш да положиш или не?''... Тако ме натера да се вратим на место и све исправим и каже ми све испочетка како да заокружим... Тако ја нажврљам папир, а професор каже: ''Нека ти је Бог у помоћ''... Није веровао да ће ми се то уважити... И тако ја још срећнија одем кући убеђена да падам 100 посто... Дошло је време и листа резултата је истакнута... И моја мама тражи мене међу палима а мене нема... Људи око мене плачу и тада их је много попадало... А онда ме мама нађе међу онима који су положили... А ја љута и плачем што су ме примили... Тако прве две године трајала је моја љутња. Трећу и четрвту годину Гимназије тако заволим и било ми је јако лепо што се види и по оценама у сведочанству... Тада сам већ сковала нови план, против кога су били сви, али ја сам овога пута истарјала и била јака, јер овога пута избор је био ствар срца, а не усијане главе... А да ли сам погрешила... Не знам... Можда јесам... Непослушност се увек скупо плаћа... Прескупо...

А онда сам у првој години гимназије почела да тренирам карате те јесени 1990, али ме то држало једну сезону до пролећа 1991. Учила сам кате, изашла на једно полагање. Пошто сам пала пред неком досадном комисијом, одустала сам... А када су почели ратови, тих 90-их пронашла сам се и почела да пишем песме... Прву песму коју пишем тих 90-их, не рачунајући мале дечије покушаје у основној школи када сам написала песму ''Мама'' и ''Пролеће''... биле су црне песме које је у мени покренула тужна прича добрих људи који су узгубили сина најбољег каратисту и студента електротехничког факултета у Сарајеву, Радоша Максимовића... Тада се зближујем са том породицом избеглом са Скелана, људи завијених у црно да дана данашњег... И тако крећу песме из мене иако их ја нисам имала ни у мало мозгу...

Бака је долазила петком када је пазарни дан у нашој вароши, и стално би питала маму да ли постимо... Мама је штедела нас децу, а када сам ја чула баку почела сам да се љутим на мамау која је говорила да пости за нас, и увек сам молила баку да ми каже када се пости... Петком нисам ишла у кухињу, јер беше пасуљ са кобасицом, и живела сам на смокију... На прву службу, одвела ме је друга бака на Савиндан у шестом разреду, и наредне литургије у седмом разреду. Биле су увек о Савиндану... Тада се рецитовало... Нисам била пријављена на листи, али сам научила песмицу ''Да ми се обећа цела царевина...''... Моји први верски часописи били су Правсолавни мисионари добијени на дар о светосавским рецитацијама и по неки слаткиш... У петом разреду носила сам у свом ранцу мало четверојеванђеље које је припадало прабаки монахињи Јелени... Поред тога био је у торби и један дрвени крстић и иконице мале папирне... Када сам отишла на одмор... моји немирни другови нашли су то у торби и почело је завитлавање и изругивање... Некако сам повратила своје драге ствари... Вест је пукла по школи као бомба и разредна сликарка Љиљана Јелисавчић тада декларисана као атеиста, сазива хитни ванредни родитељски састанак поводм тога... И шта бива... Закључено је да то треба држати кући и не носити у школу... И многе маме су мојој мами у поверењу рекле да то оставим кући... Али ја сам и даље терала по своме... То је увек било уз мене... У првој години гимназије математичар, атеиста такође, Љубиша Пантелић гледјаући крстове у мојим минђушама и око врата питао ме увек да ли је то ствар моде или религије... Наравно, ја сам увек поносно истицала да је то ствар моје вере, док су неки људи око мене били слеђени од страха... Сви су дрхтали од њега и много је оних које је ''уништио'' давањем јединица... Мени је увек припадала двојка... Једном сам покушала за 3, али та двојка била је злата вредна... А када се чуло још од треће године гимназије шта хоћу да упишем, позвали ме чак и код психолога... Причало се да идем у часне сестре... Из свега човек извуче по неку поуку... И као да све брзо прође и као да се све тако олако заборави...

Бомбардовање 1999... Сећам се то прво вече када је све требало почети и када су се требали чути први звуци тешких бомбардера... Ишла је нека серија на телевизији... И тај цели дан сви су причали само о томе и шта нам се спрема и припрема.. Али ја као и увек нисам хтела томе придавати пажњу, а још мање веровати... И све сам приче прекидала тврдећи да то није истина... Увече негде око 20 сати код нас у кућу дошле су мамине комшинице да пред серију испију кафу... Опет сам тврдила свађалачки да од свега тога неће бити ништа... Али када је све почело комшинице су се разбежале кући... Кафа је остављена не испијена по краја... Серија се није ни одгледала... Све је прекинуто... Завладала је паника и страх... Тешког срца сам почела коначно да верујем у све то... Већ сутрадан у наш подрум донели смо један стари кревет и преко дана неке комшије су долазиле у наш подрум да се ''заштитимо''... Било ми је мучно... Само негативна прича и страх посејани у ваздуху... Решила сам да се вратим у своју собу... И тако је било... Више нисам време проводила у подруму... Свако вече слушала сам радио и само сам слушала ''Радио Слободна Европа'' и најверодостојније извештаје са лица места... Прелетање тешких бомбардера преко планине Таре и бомбардовање аеродрома Поникве итекако смо добро осећали... Небо се црвенело... Све ми је било ''лако'' док тати није уручено решење да треба да дежура и ''чува'' своју војну установу ''Тара'' која је иначе била празна и евакуисана... Сећам се ручка који смо тати слали по аутобусу који је ипак возио према Тари... Најстаршније су биле покидане телефонске линије... Ишли смо у пошту и имали смо могућност да се некако чујемо не знам којим чудом са остатком Србије.. Позивала сам приајтеље у Београду, Славка и његове, и Бранку у Панчеву... Тата је такође био у прилици да нас некако споји и тако смо се чули преко његове слушалице... Око установе била је војска и било је опасно бити у близини... Тата се сећа свих прелетања и напада... Сећа се бежања у шуму... После сваког звука тешких бомбардера хтела сам га позвати и чути... Некада је то било немогуће... А када је требало исплатити ратне дневнице, мој тата је обманут... Јер нигде о томе не постоји веродостојан запис... А да је тада одбио дежурство изгубио би посао и пензију заувек... Да сам била на његовом месту, учинила бих супротно... Све је некако лепо осмишљено и добро испланирано већ унапред... Шта би било да је неким несрећним случајем изгубио живот... Још један преживљен страх никада нећу избрисати из памћења... Био је то почетак рата у Хрватској када су тату опет из ВУ ''Тара'' послали на хрватско ратиште, али не у борбу већ у пљачку... Имали су задатак да оду на хрватско приморје у бивша војна одмаралишта и да отуда ставе у камион све што се могло донети и претерати... Чупали су се радијатори и још много тога... Тада су наишли на наше војнике до зуба наоружане у бомбе опасане... Срећом није дошло до трагедије... Могли су се поубијати између себе... Највише нас погодило када су бацили на трафо станицу те неке мреже... И тада смо остали без струје... Нисам знала шта даље... Решила сам да побегнем у своје село Вишесаву... И тако смо дошли код бабе и деде... Било је то некако пред крај великог поста и време пред васкршње празнике... Није било тог радовања пред најрадоснији празник... На школу сам заборавила... Ни на један испит нисам отишла... Затекли смо деду и бабу како сеју кромпир... И тако сам копала кућице и стављала по 2 до 3 малена семенска кромпира у ископану кућицу... И док смо ми тако копали и сејали кромпир (семе кромпира са Поникава) авиони су прелетали небо... Тата је сваки дан чувао нешто... Ми смо се тек у селу удаљили и од радија... Биле су све саме старшне и потресне вести... После смо се пред сами Васкрс вратили кући... Чак сам оперисала и зубе 3. јуна у последњој недељи бомбардовања у Беогарду...

Сећам се и забрањених књига које је тата доносио, тј. које је куповао... Долазили су људи неки у кућу и кришм се причало и препричавало о садржају прочитаног... Биле су то књиге ''Нож'' и ''Трен 1 и 2''... Тата је редовно и свакодневно од како знам за себе куповао новине ''Политику'' тако да сам одрасла уз ''Политикин забавник''... А крајем деведесетих престао је... Иако је био члан партије што никада нисма волела, сећам се листа ''Комунист'' који је уредно стизао на кућну адресу... Мрзела сам те новине и док је тата бивао на послу, ја сам пожелела да му поцепам те новине и да их уништим...

Сећам се да смо после цртаног филма који је ишао у термину 19 сати и 15 минута, одлазила у кревет... Мрзела сам што ме терају да идем на спавање, иако се мени није спавало... И тако сам често одлазила у кревет са сузама у очима... Од побуне није било користи... Али сам се често претварала и правила као да спавам... Па сам тако чула и видела много... Можда и што је требало и што није требало...

Сећам се дивних серија...

У осмом разреду тата ми купује писаћу машину чувену ''Унис''... и тако сам маштала да будем писац... Стално сам нешто куцкала... Тако сам откуцала свој матурски рад, који је проглашен за технички најбоље урађен рад... Данас писаћа машина стоји и купи прашину... Та машина је купљена у Љубовији...

Сећам се наших летовања у војним одмаралиштима макарске ривијере... Тада смо ишли до Сплита у луку... Ту сам купила наочаре и мислим да их још негде чувам у кутији... Сећам се око неког торња врзмало се мноштво слепих мишева... А ја баш не волим слепе мишеве... Чула сам причу да су опасни ако се замрсе у нечију косу... Онда мора коса да се исече јер их је тешко одстранити... Ишли смо на оствро Хвар у место звано Јелса... Тамо смо срели на дужности угоститеља јендог нашег Бајинобаштанина, татиног друга из детињства... Башко поље и Башке воде... Из Башке воде ишла сам са мамом стазом поред мора, у Дечије село на инхалације борећи се против своје бронхијалне астме... То море било је најлепше море које сам икада видела... Пре тога само смо јендом прошли кроз Црну Гору... Са 6 година летовала сам у Столиву, па касниеј још једном... Тог лета славила сам тамо свој рођендан и било нас је тачно онолико колико сам година и пунила... Било је 12 година или 13... Ишли смо у ресторан и пили су пиво из великих кригли уз гирице... Тог првог пута ишли смо чамцем на острвце Госпа од шкрпјела... И тако тек после ратова, почињем своја лутања по Црногорском кршу и приморју... Тата нас је водио до Сарајева и Мостара... Мој други долазак Мостару био је негде у зиму 1991. Тада сам имала упалу плућа... примала сам ињекције на 12 сати... Када сам дошла на контролу помака није било и добијам упут за ужичку болницу... Тата је тада ''полудео'' и није хтео да ме води у болницу, а ни ја више нисам хтела у болницу... Болница ме увек измучи... Тада је била чувена траварка Матија Пауновски... Тата узима, тј. позајмљује кола и ми одлазимо право у Мостар код Матије... Нашли смо кућу, велику, колико се сећам фасада жућкасте боје... Унутра је било доста људи... Нисмо имали заказано, и добри људи су нас пустили преко реда... Ушли смо...Унутра је све мирисало на ароматично биље... Добила сам своје чајеве. Госпођа траварка је држала висак у висини мога чела и рекла је моји родитељима да сам пуна страха... И тако сам добила уље, мед помшан са биљкама и чајеве... Вратили смо се кући... Пила сам све то иако признајем да сам једва гутала те чајеве и мед... Имало је опор и горак укус, и увек сам се бунила... Након тога било ми је много боље у болницу нисам отишла... И неко време тачније пар година моја астма се примирила... После је опет кренуло...

На дан дедине славе 26. новембра 1987 оперисала сам слепо црвео... У болници сам провела 21 дан... Било је то у првом полугодишту петог разреда...

Нисмо имали кола, али је тата био сналажљив, па је увек позајмљивао кола од приајтеља и тако смо путовали свуда... Сећам се преласка преко прелепог каменог моста... кога више нема... постоји неки нови мост... Сећам се када смо пошли у Сарајево ишли смо тамно плавом фићом коју је тата позајмио од приајтеља Боже из Црвице... И баш на раскрсници тј. код знака стоп у Црвици у нас је отпозади ударио камион... И шта смо могли... Нисмо хтели да се вартимо, већ смо одмах преко пута у једној механичарској радњи поправили тј. испеглали браник и тако наставили пут... Имали смо среће и све је протекло како ваља.. Било нам је прелепо... Дечјој радости није било краја... Паркирали смо фићу код Унисове зграде и после смо узели такси који нас је провозао по Сарајеву... Било је то 3 године после Олимпијаде... Сећам се тих прелепих осветљених тунела... Макарску ривиејру обилазили смо са светло плавим аутом позант као ''ајкула''... То је био ауто татиног колеге Раше... И сећам се да смо опет имали пех са туђим аутом... Када смо требали да се паркирамо између два дрвета тата је изгребао једну старну аута у пределу врата. И ишли смо у Макарску да поправимо кола... У Макарској сам ишла и код зубара да поправим зуб, јер сам пред полазак покушала у бајинобашатнском дому здравља да поправим зуб, али зубар није хтео да нас прими, јер је тада примио људе из Ужица који су дошли приватно у државној болници да поправе зуб... Касније тај исти стоматолог постаје мој садашњи стоматолог из приватне праксе... Тада смо се јако наљутили на њега... А у Макарској сам тако лепо примљена и зуб ми је поправљен... Најлепше је било путовање на Хвар трајектом... Тај исти ауто ''ајкула'' био је први ауто који сам покуашла да возим... Били смо код мамине тетке једног лета у селу Стублине код Обреновца. Тада сам завршила седми разред, и пошто је жито било пожњевено, тата ми даје ауто. Тако покушавам да возим ауто по стрњишту... Села сам на неколико јастучића, како бих имала бољи преглед... Била сам одушевљена тим аутом... За мене је у том тренутку био раван лађи... А тата је говорио да су то аутомобили који су возили председнике... Нисам могла ишчекати када ћу положити вожњу... И тако једне прилике када смо се враћали из села, а тада сам била друга година гиманзије... враћали смо се са дедине славе Св. Јована Златоустог, и на једном месту тата је почео скоро на сваких пар метара да ми каже да станем па да кренем... И све тако... Док низ једну низбрдицу нисам почела да губим контролу над воланом... И тата је вукао волан у лево, али ја сам упорно хтела да се вратим на пут вукући на десну старну... А са десне стране била је велика провалија... Одједном тата трже волан у лево и ми се преврнусмо на бок и заустависмо на једном брдашцу... Изашли смо кроз сувозачева врата тј. кроз прозор према горе... Био је то мој велики страх, кога сам постала свесна тек када сам дошла кући и када сам видела шта је све могло бити... И тада сам рекла да никада више нећу возити... Хвала Богу нама ништа није било... Захваљујући упорности мога тате ипак сам положила 9. марта 1994... Али ни то није било лако... Опет моја гадна нарав... Уплатила сам вожњу у јесен 1993... Тата тог месеца није био кући... Радио је три месеца у Немачкој... И отишла сам на два часа вожње и све је било супер... Већ други час ишла сам да возим све до Перућца... Али на трећи час дође нови инструктор, јер је претходни прешао да обучава људе који полажу за камион или ц категорију... И ја се тада посвађам са инструктором и напустим час, јер ме је смарао и држао само на полигону да возим напред назад, а мене је то смарало јер сам знала да возим... И тако одем кући и зовнем тату и кажем да нећу више одлазити на вожњу... И све је остало да чека јануар 1994... И тек тада кренем са обуком... И завршим све из другог пута положим и типовање и вожњу и што је још невероватније код истог инструктора... У четврту годину гиманзије долазила сам у школу са својом пеглицом и паркирала сам поносно своју пеглицу поред много бољих аутомобилм којим су пристизали неки професори на посао.. Прво смо имали плаву, па црвену, па жуту пеглицу... Са плавом пеглицом 1993. одлазимо у Прчањ на море... Ишли смо и возом... те 1992...

Сећам се две најдраже играчке, добијен у новогодишњем пакетићу... Тата је пред једну Нову годину мени донео у пакетићу мали клавир на коме је био насликан мали зец који свира виолину. Сестра је добила тада мали металофон са две дрвене палице. Биле су мале играчке, а испуштале су звук као прави инструменти... Много сам се радовала Новој години и све негде до средње школе волела сам да окитим јелку... Увек смо имали природну јелку... и прелепе новогодишње украсе... Сачувала сам их... Онда су се родиле Анастасија и Татјана и тако наследиле све кекине новогодишње украсе...

Почетак присећања и записивања - 6. новембар 2010...

           

СИТУАЦИЈЕ РАЗНЕ...

Кад купим свеску нову, белина њених посебно миришљавих листова, одмах ме тера да пишем и да од писања застанем на тренутак да дишем... Тако је почело и са јуче купљеном свеском новом... Још једна од ситуација разних... Помислих како за решење ситуације ама баш сваке, неизоставно би требало да постоји и решење, горе негде у високом и далеко бескрају... Ситуације разне и неизбежне, окружују нас са сваке стране животне сцене... Ситуације разне унапред можда добро испланиране (али ко ће сада то поуздано знати?), као и оне ситуације разне - непредвидиве, подмукле и вешто сковане и скривене... Ситуације разне што се брзином светлости на позорници живота множе и мимо сваке здраве логике и контроле коте... Ситуације разне за ово доба године добро препознатљиве, а већ из даљине упадљиве и уочљиве... Шаренило њеног фолклора назирем од првог јутарњег свитања, па све до последњег ноћног мрачног сумрака... И тако непрестано без престанка, ситуације разне...

НЕКИ НОВИ КУТАК...

Дође тако тај неочекивани тренутак, када душа пронађе неки нови кутак, у који полагано започне да одлаже своје ситнице мале... Брзо се припитоми тамо, брзо навикне на нови звук, брзо прилагоди и онда крене да зида и иде даље... Преуређење и чишћење заврнутим рукавима одмах може да започне... Брзо се и поспреми сав претходно затечени неред, само ако се има воље за то мало свакодневно поспремање... Признати се мора да та врста посла није лака и да изискује и по коју кап зноја на челу... Важно је повести рачуна да капљица зноја не заврши у тек скуваној шољици горке кафе... И још је нешто важно - уз себе увек имати једну марамицу белу, са којом нежно уклонити зној са чела... А кад се све заврши и оконча, онда је сасвим довољно све мирно погледати  и још једном се од срца насмешити... Слатко се насмешити пре него се смисли нешто друго и осмисли куда данас даље... Тако поваздан до самог бескраја... А у бескрају звезда сањалица затрпана тишином - само и једино трепери... 

ПИСМО И ПИСАЊЕ...

Писмо и писање посведневно, Боже, у шта се све претворило... Претпразничко вече, писмо и писање, са мирисом на јесење крушке и новембарске кише... О, јесење кише моје... Пишем извештаје нове и исповести своје... Писмо и писање у прозу и поезију претачем... Моју свест потреса балада о јесени... Збогом, пролеће и дуго топло лето... Бар да није јесењих досадних киша сипуља... Земљина кора их иште, жедна поља да би натопила... Верујем тврдо и слепо да тако бити мора... Облачно и кишовито време, таман да се отворе кишобрани нови... Можда киша одлучи данас мало и да одспава... Моје стање - нирвана... Сиво и суморно ипак јесте... Шта ли може кишу јесењу да спречи?... Жао ми покислих птица у пољу што зебу... Певам испод сивог кишног облака... Покисле све песме моје у време празника... Почетак песме место почетка снежне зиме... Искрено јесење наслеђе кроз камену мелодију бих да искажем... Ускоро ће зима доћи... За који дан и ноћ пуног Месеца обасјаће градину нашу... Свакидашње писмо и писање, у сутоне, затрпавам велом непрегледне тишине...  

ОПЕТ - МАЛА ИСКРА...

12. 12. 2012. - чаробна бројка... Овај датум ће златним словима бити урезан у мом срцу... Десило се скоро па "чудо"... Сада имам неопходан меморијски простор и опет ћу у дане који следе паковати нове фотографије, прозу и поезију... Мој блог МАЛА ИСКРА наставља да живи и ради даље...  Опет сам наново жива и много се радујем... Доста сам била ЗАТРПАНА ТИШИНОМ...