.JPG)
Увек
пред почетак поста поставља се питање: ''Шта је то пост?'', а мало је
оних који хоће да знају и верују, да пост није само пуко питање некаквог
јеловника. Пост не треба сводити и свести само на питање посне хране.
Мада страну посне хране не треба ни занемарити, већ је посматрати као
једну од формалних страна поста, као једну од форми поста. Многима пост
не би тешко ни ''падао'', када би поимали, схватали и разумевали пост,
као једну врсту дубоке животне, животворне и егзистенцијалне категорије.
Пост јесте у саставу, у бити, у основи и сржи саме суштине хришћанског
православног поимања света и човека. Хришћанска антрополига учи да је
циљ нашег живота управо ''посни циљ живота'', те би се стога таква
антрополигија могла назвати и ''посном антропологијом''.
Исправно
би било пост схватити и разумети као самопреиспитивање, самоограничење и
уздржање, али не само и искључиво уздржање од одређене врсте хране или
као лишавање употребе било које хране преко мере. То самоиспитивање,
самоограничење и уздржање неопходно је у сваком погледу. УЗДРЖАЊЕ
подразумева неузимање хране преко мере, уздржање од злих мисли и
помисли, од злих дела и работа, од злих жеља и хтења, од злурадих
коментара и оговарања...
Основни
темељ на коме почива и на коме се заснива хришћански православни живот
сваког човека, јесте ЉУБАВ према Богу и другом човеку и ЗАЈЕДНИЦА са
Богом и другим човеком, која у вертикали иде ка Богу, а у хоризонтали са
другим човеком, што представља знамење и знак нашег личног и
колективног КРСТА. Та и таква заједница никако се не сме сводити и
свести на некакву ''утопију'' лаковерног карактера и садржаја. Да би све
ово било могуће и остварљиво неопходан је пост, јер је пост један
својеврстан подвиг, двиг и аскеза. Кључ без кога пост не би могао, а ни
смео да се замисли и започне, јесте ЉУБАВ. Пост претпоставља ЉУБАВ
према Богу и ЉУБАВ према другом човеку. Такав пост има ширу социолошку
димензију и такав пост јесте најпоузданији пут и начин да се реше и
превазиђу многобројни социјални пробелми. Када би било уздржања не би
данас мали део човечанства тог ''великог глобалног села'', уживало у
богатству, а остали део умирао од глади и немаштине, међу којима је
велики број мале и нејаке деце. Велики је број и оних који су на рубу
биолошког опстанка... Примена уздржања - поста, јесте једини пут
решавања свих драматичним питања...
Никога
не можемо натерати на уздржање, ни државним законима, ни правним
нормама, пошто зла воља увек себи нађе пута и кутка где да влада и
разара. Зла воља се не може обуздати законом, ма колико закон
''савршен'' био. Зла воља може бити смањена, умањена и успорена, али не и
искорењена и заустављена. Воља и грех се не могу зауставити, јер они
себи увек нађу пут, нађу пролаз, направе пртину, прокрче стазе, и
направе ''метастазе''...
Од
рођења у наследство добијамо своју особиту људску природу са којојм се
рађамо и долазимо на свет и у свет. Стога се сви људи рађају као
различите и непоновљиве личности, по темпераменту, по карактеру, али и
по психофизичким карактеристикама. Свети Оци уче да у свакој људској
природи постоје у једном њеном сталном и некаквом невидљивом кругу силе,
импулси и нагони, који терају и нагоне нашу природу на: себичност,
саможивост, егоизам, окрутност, насиље..., што је итекако приметно у
нашем свакодневном окружењу. Код неких људи ти нагони, силе и импулси су
у већој или мањој мери потиснути, а опет понекад испливавају, израњају и
излазе на површину. То нас прати, то носимо са собом као свој КРСТ куд
год да кренемо или пођемо, и од тога не можемо побећи. То бреме, товар и
терет, носили су људи свих доба и раздобља, свих епоха и епопеја, као
што га носе и данас, и као што ће га носити и у будућности. Људска
природа се није много изменила кроз историју или се готово мало
променила да је то и неприметно, док су се са друге стране одређене
друштвене форме живота итекако измениле. Поменути нагони, силе и импулси
у нашој природи, врло вешто спречавају, онемогућавају, спутавају,
обарају и постају препрека, баријера, барикада за остваривање свега
онога што називамо основни циљ човековог живота, а то је бити у зајдници
са Богом и другим човеком, и у тој заједници да се као појединачна бића
и личности снађемо и нађемо...
Људска
природа има тежње ка себичности, самодовољности, индивидуализму,
смрти... Човек са таквом људском природом тежи да потчини другог човека,
да га стави у неки ропски положај и прилагоди самом себи и својим
ситним себичним интересима. У свакодневном животу имамо безброј примера
за то. Свако од нас бар је једном, али и више пута у животу пожелео и
покушао да управо тај други буде онакав како то ми хоћемо и замислимо. У
својој глави ''паметници'' и души грешници, имамо готов ''пројекат'' и
''материјал'' о некој личности, коју желимо да потчинимо, узидамо,
уградимо и уклопимо у свој систем вредности, да га потчинимо и учинимо
зависним и овисним од наше сопствене себичне воље, каратера, циља,
природе или неког другог егоистичног интереса... Данас је то приметно у
мушко женским односима и један је од главних узрока и разлога што
бракови доживљавају драматичне кризе праћене насиљем и што ''пуцају''.
Ово је применљивио и у односу претпостављених и потчињених, а може се
односити и на друге друштвене институције, на различите народе и
културе. То доводи до ''трагедија'', криза и нестабилности, како у широј
друштвеној заједници, тако и у породици.
За
регулисање свега, колико толико, делује се споља принудом у виду
спољашњих закона и правних норми, како не би владао хаос, апсолутна
анархија, рат свих против свих, рат самог против свих... Модерно
демократско реформисано законодавство постиже ''много'', иако проблеми
нису решени... Са друге старне и само законодавсто, као и свеукупна
култура живљења, подстичу и распирују необуздана права и људске потребе и
прохтеве, велико несамоограничење. Култура данас афирмише и пропагира
што више људских ''слобода'', прохтева и потреба. Глобална модернистичка
привреда и економија функционишу на принципима ''хедонистичке етике''.
Све више акценат се ставља на што већу потрошњу и производњу, и ради се
врло вешто и перфидно на увећању и повећању људских потреба потрошачког
друштва. Та трочлана структура: производња, потрошња и потребе,
међусобно су зависне у толикој мери да у том ''тројству'' долази до
превласти и доминацији једних над другима, богатих над сиромашнима,
моћних над немоћнима, јаких над слабима... То је ''хипер маркетни'' вид
ропства, модерни хипер потрошачки облик феудализма и деспотизма препун
бахатости. Живимо у времену у коме се сматра ''неписмен'' онај ко нема
компјутреско образовање, које је у служби економије, које је стављено у
функцију технологије и техничког прогреса, потчињено потребама држава и
мултинационалних компанија... Данашњи човек 21-ог века као да се предао и
упустио у те трагичне последице стања, које неминовно доводи до
разарања људске личности, и природе те прекрасне Божије творевине.
Цивилизација
је доведена на руб и ивицу опстанка. Цивилизација и култура теже да се
шире без ограничења. Док је свет - та предивна Божија творевина, по
својој природној законитости, ограничен. Те две тежње, неограничност и
природна законита ограниченост, долазе у рат, у сукоб, у борбу, у којој
тријумфује природна ограниченост и долази до ''смрти'' цивилизације која
је поставила своје темеље на ''стакленим ногама''. Таква цивилизација,
запада и запала је на запрепашћење многих у опасно стање рецесије и
регресије... Велики руски писац, теолог и мислилац Солжењицин, својим
упозорењима скреће пажњу на модерну цивилизацију, када је рекао да је
смаоограничење и смаопреиспитивање основна претпоставка и фундамент
опстанка света и сваког народа, а тиме и човека.
Самоограничење
као категорија јесте један неологизам у категорији православног
хришћанског поста, који има, као што смо на почетку видели, антрополошко
значење. Човек као личност, као словесно и вољено биће успева да
контролише и потчињава, да у потпуности искорени сталне неприродне
нагоне, силе и импулсе, који чуче у људској природи и који уништавају и
нарушавају лик Божији у човеку, који спречавају и онемогућавају да се
човек развије, потврди, оствари и афирмише, као боголико биће саздано
по Прволику Божијем, по слици и прилици Божијој, по икони Божијој и
Христовој.
Ако
не искоренимо грех и злу вољу у самом корену, и не посечемо то лоше
корење у природи и срцу, онда се њихово разорно и деструктивно дејство
не може зауставити спољашњим дисциплинским мерама и поступцима. У свету
кроз историју деловале су и делују нечисте силе, ђаво, демони... То
демонско је изазов и искушење нашој палој природи, и жели да се усмери и
устреми, на нашу природу, да у њој изазове и породи све оно што је
рушилачко, деструктивно, античовечно, антихумано, да све то прикаже као
својеврстан вид задовољства и уживања, но никада као опасност по живот.
Неопходне су духовне очи, како би човек био кадар да види и увиди да се
у том задовољству скрива и крије, извор и узрок многих невоља и
тешкоћа, недаћа и брига, о које се човек само саплиће и пада. Одбранити
себе од себе самог и сопствене нечисте крви и мисли, ма колико се
трудили и ма колико улагали труда и добре воље, не можемо само
сопственим снагама превазићи. Потребна нам је Божија благодат и молитва.
У сарадњи са Богом и кроз примање Божије благодати, човек је у стању да
природу палу преобрази, мења, укроти, смири, умири, примири, и тако
доведе природу у стање обожења, преображења, охристовљења и оцрковљења.
Тада природа постаје рам у који је урамљен човек икона Христова, икона
Божија, што је суштински смисао и циљ поста, подвига и православне
аскезе.
Пост
благотвроно делује на здарвље људи. Пост и посна храна помажу у очувању
здравља. Многобројна научна истраживања показала су да се многе болести
лече и спречавају висок и низак крвни притиска, холестерол... У време
поста боље се учи и памти... Здравствена функција коју има пост веома је
важна и неопсорна. Пост је егзистенцијална категорија, без које би
живот хришћанина православца био незамислив, и само такав пост није
оптерећење, мука, мучење и суд над телом. Како пост не би био мука и
мучење, неопходне су и друге пратеће димензије поста, као што су:
учествовање на литургијским евхаристијским богослужењима и причешћивање,
појачана молитва, избегавање свега непотребног што искушава и изазива
нашу палу и грешну природу на недела и злодела, избегавање свега онога
што скрнави наше људско достојанство. Срж и суштина православне црквене
педагогије јесте САБОРНОСТ, и у том сабрању учествују сви субјекти и
све службе у Цркви, та саборност односи се на целог човека и на све
његове психофизичке димензије. Ту је присуство Светога Духа и Христа
Богочовека. Христос је наш први Педагог и први Учитељ и Теолог, први
Вероучитељ, од кога треба да се учимо и научимо. Христос се предаје и
Христос се прима. Ако вероучење сведемо само на информацију о Христу,
онда је све то: јалово, мртво, безживотно, стерилно, опасно, без икаквог
смисла и суштинског значаја...
Историја
- та велика учитељица живота, показала је да су највећа зла човечанству
долазила управо од оних који су имали велика знања и информације, јер
нису имали Духа Божијега у себи, а приметно је одсуство поштења и
морала... Никада прост и необразован човек не може да буде тако суров и
окрутан, да учини мноштво демноских дела, као што то може интелектуалац,
који нема љубави, вере, људског и карактерног у себи. Ако знање не
примамо као ИКСУСТВО, онда ништа нисмо урадили и учинили, и само смо
изгубили драгоцено време. Христос је први Педагог, а сви ми остали смо
мали мрави, који неуморно преносе ту Истину и који примају ту Истину. У
Цркви сви се ми налазимо на једном истом православном путу заједно, бар
би тако требало да буде, иако свакодневница то демантује, требало би да
тај првославни пут заједништва убрзамо и сачувамо. У цркви су сви они
који уче и који су ученици, и то је векован православна педагогија.
9. март 2010., у Великом посту
Нема коментара:
Постави коментар