ТИШИНА...

Буне се у мени тишином затиснута слова, док ослушкујем унутрашњу сопствену тишину... И као да слова желе да крену из мене, да тако настане нека нова или данашња прича ова... Као и увек малене су снаге моје, но ја ипак пишем посведневно приче своје... Доручак на асталу и шољица горке кафе... Испијам полагано, гутљај по гутљај, уживајући тако у сваком трену моје тишине... Тишину благо ремети, једино зидни часовник, који показује управо 10 сати и 45 минута... Користим подарену ми тишину, да бар мало боље уредим и осмислим побуњена слова у унутрашњости својој... Извлачим из своје унутрашњости реч по реч... После сваке исписане реченице, брзо се враћам на почетак, па почнем да читам све по реду... Тако се питам и станем у тишини ослушкивати - има ли смисла и неке логике то што записах??? Ако сам сама, као што сам сада док ово записујем, читам реченице, не превише гласно... Има тренутака кад ми се по нешто допадне и зазвучи тако бритко и јасно... Нажалост, моја тишина је трајала свега 10 минута... Звук браве брзо ме је тргао из заноса и већ одмах бацио у наручје сурове збиље...