3128 КИЛОМЕТАРА...

Непрегледно поље листова беле хартије просуто испред мене... Газим полагано по њима као по пиринчаној пољани... Пробудило ме Сунце што се расуло свуда по мојој соби... Само осунчана јутра убрајам у она посебна и најлепша јутра... Такво јутро морало је започети уз шољицу горке турске кафе... Доза дупла... Ужитак дупли... Овог јутра све је дупло... Важно да не буде глупо... 

Јесен ћудљива, ни топла ни хладна... Киша и даље нема и баш је наопака ова година цела... Неких година уназад у ово доба и снега беше... Но, ове године као да нико још не зна ни када ће се забелети прве пахуље беле... Све је чудесно тихо, а опет ни чудно ни тихо није... 

Бицикла се више не вози и просто ћу морати, да заокружим овогодишњу бројку на пређених 3128 километара... Могло се више и боље, јер увек је тако кад се на крају рачуни своде... Већина би сада казала - боље ишта него ништа... Но, ја бих као и увек другачије казала и свима би борбени спортски дух показала...