КИНО...

Овај наш свет јесте као један велики кино (биоскоп), казалиште (позориште)... Ушеташ у живот... Седнеш и заузмеш седиште своје... Свој ред, који је на унапред плаћеној улазници видно нумерисан... Гледаш цео филм до краја или представу... Буљиш тако у сцену за сценом... Фантастичне слике и призори... Можда гледаш без много удубљивања, онако површно из прикрајка... Такав гледалац и посматрач, мирно и пристојно, седи и ћути... Има он мисли своје... Музику своју... И није важно ако је сценарио лош, јер деси се (мада не баш стално)... Није важно ни као су глумци аматери и ако нису одиграли баш све како треба и ваља... Филм и позориште се воли... Филм се воли, па чак и онај "најгори", ако сме тако да се каже... Мада мислим да из сваког филма може да се понесе нешто ваљано за собом, када се пројекција заврши и када се дому (кући) пође... И када се кину каже - лаку ноћ и довиђења...