SICILIJANSKA LEPEZA...

Sve strofe trostruko posebnošću svojom, kao kroz shvatanje omaleno, kao da donesu novo snažno otrežnjenje, za neko novo revolucionarno osećanje, te pesnički projektovane patnje, u svim onim likovima, pod okriljem pobunjeničkih istina i propalih ideologija, ali i kosmičkih ideja što se zaiskriše... A nad horizontom plavetnila tog oslobođenog stiha, samosvesnost u večnu neminovnost pretačem jedinstvenošću zbirnog stanja reči, kao u Antologije sećanja, da kroz sirovu snagu oporih čistota, prećutim pomrčinu tišine još jednog toka svesti...Reči koje nemamo (ili imamo) u vidu, najsnažnijom originalnošću, dakle, neobično jesu uperene da kroz briljantnu misao tek početak kazivanja instinktivno i bezobzirno ispišu... Beskonačna sličnost temperamenta u poetičnoj neponovljivosti, Pesnika i Čoveka, kao pred kapitulacijom još jedne ljudske slave i hvale... Da li je to vidik okrenut Poeziji unutrašnjeg blaga ili možda čežnji za nastankom još jedne kosmičke balade u smislenom pokušaju iz ništavila...I Ja se odgovarajuće opet pitam, da li, recimo u nazivu jedne zemlje kao što je npr. PorTUGAlija, doista egzistira ta neka krajnja TUGA???...Ja sam oduvek znala šta volim... Doduše beše trenutaka kada se odmetnuh od toga što mnogo volim... A onda se opet vratim u sve to što volim... I sada svaki svoj odmor i slobodni trenutak, ugradim baš u to što volim... I tako ovog leta (neplanski) uleteh u obnavljanje gradiva iz Srskog jezika i književnosti... Mnogo se radujem i uživam na pretek... I kao da sam se upisala na neki letnji kurs... Doduše škola je samolična i samoinicijativna... Istraživačka... I kad bi moglo da se zaustavi vreme, i da taj 1 septembar ne dođe, bar za jedno 100 godina... A da sam planirala, ne bih sve ovako divno isplanirala...Ovo je samo mali deo onoga što sam nakupovala... Oklagiju, varjače, špric za tulumbe itd... - ne moram da pokazujem... A kupila sam i divan prekrivač za francuski ležaj u žutoj boji... Kad ga operem i zastrem uslikaću... Sada ta gostinska soba konačno dobija svoj pravi izraz... Žuto narandžasti kolorit...I opet moradoh kupiti 6 šoljica... Ovoga puta bez tacnica... u 3 boje, po 2 komada... Ujutru, ponavljam nove šoljice... Jedva čekam...Ja sam danas svašta nešto interesantno nakupovala... Osim knjiga, "opčinila" me i ova divna tacna... Cena sitnica: 200 dinara...Hanter S. Tompson (1937-2005): "Na sceni gde niko ambiciozan nije ono za šta se izdaje, nema puno rizika u izigravanju totalnog ludaka"..."Mojim prijateljima koji su mi pozajmili novac i svojim milosrđem dozvolili da ostanem nezaposlen. Nijedan pisac ne može da živi bez njih. Još jednom, hvala"...U našem sarkastičnom kružoku... satisfakcija je zagarantovana...Danas nisam osmislila, pa tako ni napisala baš mnogo pozitivnih afirmacija... što ne znači da o njima nisam itekako i pomno razmišljala... Ali sam sve vreme bila jako svesna one ključne i najvažnije... koja govori o voljenju i prihvatanju svoje vlastite ličnosti... upravo onakve kakva i jeste - bez doterivanja i ulepšavanja... bez šminkanja... Laku noć...Ako ozbiljno mislite da preživite svakodnevno sveopšte sivilo, ostavite dobrotu na stranu... Manite se ćorava posla!!!... Da bi uhvatili korak sa svakim novim danom - morate biti krajnje grubi... Hodajte grubo... Vozite drsko i grubo... Pevajte grubo... Opsujte što grublje... Dišite grubo... Pišite tvrdo i grubo... Mislite grubo... Samo grubo... Dvostruko grubo...Najviše volim da hodam po kamenjaru... Tamo srećem retke primerke... Neobično kamenje... Pod nekim - guja spava... Iz nekog štrči grana... Retko se o kamen spotaknem... Pokatkad, kamenice na mene lete... Onako slučajno - nalete... Nad mojom glavom, kao da prelete... Još od malih nogu, našu decu kraj reke vode, da tamo dete po koji kamen zabaci i u vodu baci...Nikad ne popuštam... samo se na svoj um i dušu uzdam...Simpatično, veoma brzo i lako, može da pređe u antipatično...Dok god iznosiš svoju reč i misao... svoje unutrašnje parče sopstva... Nisi zanimljiv... Tek kad usvojiš neki tuđi status, pa ga podeliš... Postaneš odmah primetan... Odličan...Naiđe reč živa u neko doba dana... Tu reč živu, bezrazložno razlažem na slogove... I čitava radnja traje, kao jedan treptaj čila oka... Neko me sa podozrenjem, pogledao ispod oka... Ta tri sloga... Možda je moglo i bez toga...Ako samo prorade (kad treba) sva moja pisana slova... sve druge vitalne funkcije su manje važne... Ako samo bljesne moja iskričava misao... svi drugi odblesci su manje sjajni... Ako samo kroz kazivanje ti lepo kažem... sve sa dobrom namerom da te nikad ne slažem... Ako samo ko trunka u oko ti stanem i tu zapnem... sve sa ciljem da te pesnički nadahnem... Ako samo kroz reč te iskažem... sve da te na nešto uzvišeno podstaknem i dušu ti taknem... Ako samo... Samo... Ako...Nad rekom se razvlači gust oblak sačinjen od julske magle... Vrhovi najviših brda, stoje neosvojivi, na završetku današnjeg dana... Kiša je stala... Na mahove i momente, tek virnem kroz prozor, da prepoznam te veličanstvene trenutke... Tu smenu kiše i magle... Svo to razvedravanje nad rečnom dolinom... Da mahnem i pogledom ispratim, još jednu nedelju u julu...Moja urođena sposobnost da razumem svu tu količinu unutrašnjih misli i mišljenja, zazvučala je na radosnoj julskoj kiši, iznenađeno radoznalo, sa izvesnom dozom odlučne pravičnosti i narodne svemudrosti... Nekako - lepo...Ružne stvari i loši ljudi od mene - što dalje to bolje...Ja sam pravična...To se ne zaboravlja... Trunka sam u tuđim očima...Kakav dan... Prvo da počnem od jutra... Tamo gde sam prvo krenula - beše totalni promašaj... Niko nije došao, a narod je zalud čekao... Tako da se vratim tamo gde je valjalo i poći... A kad tamo gužva... Ne može se ući ni na jedna vrata... No, nekako se domognem jednih vrata i tako odstojim... Sve lepo prođe... Krenem na vožnju... Dan lep... Kad u povratku spadne mi lanac... Em udari pljusak i ovog puta pokisnem do gole kože...

"U sopstevnoj zemlji osećam se kao stranac

Ja sam jak, ali nemam snage ili moći

Kad pobeđujem osećam se kao gubitnik

Kad osvane zora ja govorim laku noć

Kad ležim imam užasan strah

Da ne padnem".

Francois Villon (1431-1463)

КОСМИЧКА ЛЕТИЛИЦА...

И вечерас неко је својим безгласним 

речима оног недостојања, запосео 

парче мог ваздушног простора, 

баш вечерас кад ја јесам космичка 

летилица, то вештачко тело, које се 

брзо креће и покреће, окреће, а при 

свом том бешумном кретању има 

само један одређени циљ и задатак - 

да сними атмосферу твоје душе 

и свих небеских тела разбацаних 

унутар тебе, ту изнутрицу  добро

чуване територије твога крвотока, 

па тек онда да сателиту пошаље податке...

А реч твог изненађења вечерас, 

као да минира предмет моје данашње 

осаме и тишине, или доминира у 

подсвести старог несна и тако, као да 

мене опет доводи у недоумицу и опет 

на онај клизави терен несигурности 

опште, када те најмање очекујем, 

јер неизвесност са копна испаљује 

ракету према плавим пучинама мога 

тужног ока, а ја непримећујем како је 

опет он прилепио мину на подводни 

део мога срца што мирним водама 

плови неприметно и сада до бестрага...

VREME ŽIVOTA...

Snaga i moć jednog ČOVEKA počiva samo u silini njegove ljudskosti...Sva društva su nam obezdušena... O toj obezdušenosti najbolje govori roman "Upotreba čoveka" iz 1977 Aleksandra Tišme... I tu se lepo vidi da i Zapad "nagrađuje" (dodala bih i nagrđuje) samo do onda, dok čoveka može da koristi (za svoje zamaskirane ciljeve iskoristi)... A kada se sve iz čoveka iscedi, onda taj milosrdni Zapad čoveka gurne u stranu... No, tu su sve anticivilizacijska ponašanja... I ovo se naučilo u školi (ali i u svakom sistemu jednoumlja) - dobro..."Pričali smo kako je lepo vreme" - (zavisno-složena rečenica, izrična, u funkciji je objekta)..."I najbleđe mastilo na hartiji mnogo je pouzdanije od najboljeg pamćenja" - kineska poslovica..."Ljudi ne znaju koliko je vremena i muke trebalo da neko nauči kako se čita. Ja sam za to prebao 80 godina, pa ni sada još ne mogu reći da sam na cilju" - Gete..."Tajna dobrog pisanja se sastoji u tome da se ideje koje se same po sebi podrazumevaju preskoče" - Monteskje..."Bolje izostaviti u radu nešto dobro, nego unositi u njega nešto beznačajno" - Šopenhauer...Kada bih bila u stanju da napišem svoj prvi roman, on bi se najverovatnije zvao "Vreme Života"...Pri građenju sve novih i novih beleški, preskačem sve one gramatičke naslove (gramatiku ne podnosim!!!)... I tako da se ne zamaram time kakav je raspored sintatičkih jedinica... Prostor dajem književnosti (prozi i poeziji) - svim tim Autorima i Delima... I zar je važno šta je fokalizacija???... Ili recimo učiti o informativnoj aktualizaciji zavisno složene rečenice... Ili obratiti pažnju na komunikativnu koheziju i način upostavljanja veza među delovima teksta... Ili o specijalnim tipovima nezavisne rečenice.... Ili pragmatika i govorni činovi... Ili struktura razgovora i teksta... Eto zbog gramatike, pobegoh od književnosti... Tako je bilo i kod učenja jezika... Odustadoh samo zbog ubitačno smornih gramatičkih pravila... Da čovek nauči lepu reč, dovoljan mu je dobar sluh i pamćenje kako se izgovara ta ista reč...Da li je postalo zabrinjavajuće stanje, kad čovek nema čemu da dodeli "lajk"???!!!... I taman rešim, pa se svojski potrudim, kako bi se jošte reklo i nakanim... Da nešto neobično i lepo nađem, pa sa vama podelim... Kad gle čuda - nema statusa da mi se svidi, a ni fotografije... O, pa ja postajem sve izbirljivija i izbirljivija... I šta da se kaže, osim - laku noć društvance...Prethodno izgovorene reči prikazane u slici...Uzvodno kuljaju beli oblaci magle...Niz polje... razleže se zvuk groma...Još jedna neverovatno odlična vožnja... po suncu i kiši... pomešano... uz dosta vetra... odlučno i izdržljivo... letela sam ko kometa... Nije neki veliki učinak - al mogu pridodati spisku još 26 pređenih kilometara... A kada je naišao taj veliki pljusak tamo iz Bosne... sakrila sam se pod krošnju nekog drveta... upadoh u sred trnja... i zaštitilo me poprilično... Onda je pljusak stao...

Dobrica Ćosić: "Narod ima 3 bitna svojstva: da proizvodi hranu, da glasa i da ratuje. I, ponekad da zbuni maštom i svirepošću"..."Pobeda bez pravde u sebi, nije pobeda. Ko samo mrzi, ne može biti pravedan"..."Ko je spreman da umre, može u ratu svakog da pobedi. Bez života svog za sobom, smrt je konačna"..."Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole"..."Dobrota je najveća i najređa ljudska vrlina"..."Svaka se bitka mora najpre dobiti u svom srcu, u svojoj glavi. A u vojsci, najpre u štabu"..."Vreme nikad ne radi za slabe i male. Oni moraju da rade i za sebe i za vreme"..."Opasnost osvešćuje ili osvetljava, životu daje pravi značaj"..."Otadžbina se može razumeti samo u ratu i ozbiljno jedino voleti u porazu"..."Nestrpljenje odlikuje slabe i zastrašene"..."Prva bitka uvek je protiv sebe. Ko je izgubi, izgubio je i poslednju"..."Ljudi se vide u patnji, narod na svadbi, a država u ratu"..."Rađamo se u svetu koji nam je u skoro svemu nepriajteljski. Koji nas je samim rođenjem učinio zavisnim i ugroženim. U takvom svetu prosto je čudo koliko je čovek dobar"..."Čovek samo od ljudi i zbog ljudi može istinski biti nesrećan. Čak i kad nas vole i kad ih volimo"..."Ljudski život je onoliko vredan koliko smo istina saznali o njemu"..."Ima takvih vremena u životu naroda kada se ne postupa najpametnije nego kako se mora i može"...Velika pobuna rađa se u umu; pobuna iz stomaka i srca lako se gase"...

SUPER SENKA, MOJ SENEKA...

Upravo mi nadođe misao, koja glasi i kaže: Ja sam emotivno neupotrebljiv Čovek...Naša istorija jeste počesto takva da posvedočuje, kako smo "likvidirali" svoje najbolje ljude pod vrlo sumnjivim i neistraženim okolnostima (čudnim), da bi jedino tako obezbedili i prokrčili mesto huljama, na veoma duge i dugoročne staze...Razmetljiv (nametljiv) ili razmetan jeste svaki onaj čovečuljak, koji zaboravi na sebe... Otvorimo li vidike - poznaćemo svo to ("bojim" se reći) "nečoveštvo", što nas ipak okružuje (optužuje) i naružuje... Dvoličnici (dvolični) nisu lični, a ni ČOVEKU slični... Opstajemo samo ako se "družimo" (udružimo, združimo) i držimo onih, koji sebe odvajkada smatraju za mnogo više, veće, pa i vrednije od nas samih... ČOVEKA PRAVEDNIKA su srušili (urušili) sve te "zlohodne" nepogode... ČOVEK se brani počesto samopožrtvovanim samopregalaštvom stradalničkim... ČOVEK opstaje u svetu doušnika i vašaka (ušiju)... Tako "špijune" možemo sresti i među kompozitorima.. Citat iz "Enigma Kopinič" 2: "... poznati kompozitor Stevan Hristić, koji je često putovao u Češku i Slovačku, pa nam je veoma dobro poslužio kao KURIR za vezu sa Komunističkom partijom Čehoslovačke. Prigodom svojih javnih koncerata, Hristić se nesmetano sastajao i sa rukovodiocima ove partije, prenoseći im naše upute za rad i direktive Kominterne. On nam je u Zagreb također dostavljao podatke o djelatnosti ove partije i o razvoju njihove političke i druge aktivnosti"... Kraj citata... ISTINOLJUBCI otkrivaju suštinu prodornim gledanjem namrštenog visokog čela, izvan svih ovozemaljskih vidika... Naporno ČOVEK ide kroz špalire svog tog "zla"... Probija ČOVEK obruče... To je PUT ČOVEKOV ka višim umetničkim prostranstvima svelepote plavetnila...4 JUL (SRPANJ) 1976 - dana kada sam prohodala, tačnije protrčala po mom selu Višesavi... Inače istorijski dan, po mnogo čemu... Toga dana ili se kosila livada, a biće pre da je bila žetva žita... Još jedna stranica iz porodičnog plavog albuma... Hvala Mami, koja je sve ovako mudro beležila i od zaborava čuvala...Ugledala sam jastreba tako izbliza... Krupna ptica i to lepih krila... Nešto kasnije videh gavrana... Tu i ne bi nekog iznenađenja... I potom kao treću plemenitu životinju, spazih jutros, jednu malu vevericu...Postoje ljudi (propagatori i navigatori)... za vrednovanje i navođenje na neka određena gradiva i štiva... a sve sa preporukama i više od toga... Ako želite biti fini i malo IN... morate ih dosledno pratiti i u stopu slediti... Da li su ti ljudi plaćenici???... Pitam se - zašto to inače rade???... Šta imaju od toga???...I baš se pitam... da li će jednog dana lija dolijati???...I skoro uvek kad pokušam nešto zapisati, prekinu mi misli... A ja tačno pamtim i znam šta sam to htela reći... Htedoh ti reći da pogledaš reku... u svom tom njenom bezizmernom toku... Kako teče... A na nekim deonicama prosto teče ko da ne diše... Reka ćuti... Nije ni hučna, ni ljuta, ni besna... Prosto ona mili i kroz obale svoje prolazi... I baš na tim deonicama, kao da je potpuno svesna sve te krasote i lepote... Pa učini se oku posmatrača, da to reka spava... Da ne mrda i ne živi... No, reka svoj rečni put dosledno sledi... Nikoga ne remeti... Reka teče i mirno prolazi...Znači ja sam inteligentna...Kad zavoliš i prihvatiš samoga sebe baš onakvog kakav jesi... veruj mi - osećaj je bogovski...Neke ljude, kao što sam ja, što više pokušavaš da sputaš, onemogućiš, ukočiš, sprečiš... Oni postaju snalažljiviji i uporniji, pa nađu rešenje brzo i sve prevaziđu očas posla... Pa ti sad vidi - vredi li se sa nama kačiti???...Sa rodbinom ne preporučujem prijateljstvo preko FB... Zar nije bolje da se u stvarnom životu slažemo i lepo cmačemo kad god se sretnemo... A srešćemo se ubrzo, zar ne???... Samo da li će izbegavati i dalje moje prodorne plave oči???...Znaš u čemu je tvoj problem prijatelju???... Što me ne voliš i ne prihvataš baš takvu kakva jesam... A ja od kako sam tu cedulju napisala i zalepila da me svaki dan na to podseća... Razmišljam mnogo brže i bolje...Ja nisam tvoj neprijatelj... A da ti budem prijatelj ne moram, čak ni to... Ako sam ti jednom ukazala poverenje kao čoveku, to će da traje... Ukoliko nešto prema meni zgrešiš, ja ti lepo kažem - zbogom... I više neka ti ne pada na pamet, da se vraćaš i kao moga prijatelja glumiš... Ja nisam od onih koji od toga žive... Meni je to sporedna stvar na svetu... Uzgredna... Pa, ako se desi desi... Al kad me zeneš - nema tu više šta da se kaže... Neću da te mrzim, bože sačuvaj... Al neću ni da te primećujem... Ima toga još... Kazaću ti neki drugi put...I bila je to jedna od onih nevrovatno dobrih partija vožnje... Jednim delom pokisla sam kao miš, jer je padala kiša... Sve u svemu - divan filing...Sasvim običnim i malim metodološkim proverama, možete doći do zapanjujućih rezultata... Obratite pažnju... Vrlo brzo dođete do saznanja da i oni u koje ste se mogli nekad zakleti, ne vrede baš toliko... Npr. počnite da im pričate nešto lična vaše dobro i lepo... Oni kao da vas ne čuju, ili dobro ne čuju ili negde očima beže u stranu... I nijednu pozitivnu reč da uzvrate na sve to... Nekom drugom prilikom, kada su uloge zamenjene... Ja sluša... Gledma u oči... Bodrim... Raduje se... Itd... Verovatno znate šta sam htela da kažem... Prijatan ručak...Zbog oštrog stava, zaslužili ste ne samo isključenje (crveni karton), već i kraj karijere...Davno sam okačila kopačke o jednu stativu... Prevedeno - završila karijeru... No, možda navratim, pa kopačke opet uzmem... Videla sam još stoje i čekaju...Kad smo bili mali, pevušili smo neku pesmicu... Setih se pre neki dan... reči idu ovako: A du du deci... A deci deci do... Si Si Sinjorita... Amore... Mexico...Svi vaši trudovi jesu uzaludna rabota... Tako to biva sa ljudima bez duše... Ne samo što su slepi, već i bez duše nisu uopšte lepi...O. ljudi... ne budite ludi... Čitam vas ko bukvar...U neko doba noći... čujem trusila je kiša... Po tome kako se iza brda pomaljaju oblaci i sada... Ide kiša... Biće osveženja...Pijavice u ljudskom obličju... Koliko ću im danas dozvoliti da posišu moje plemenite krvi, zavisi strogo od moje dobre i slobodne volje...Hartija na kojoj pišem više nije izgužvana... Slova su gusto zgusnuta... Ivice su ne oštećene... Iskra u mom oku i dalje tinja... Bezlična prijateljska ulagivanja, skupim i podnesem... Kristalne čaše su skoro pune... Ovih dana i ništavilo me nije dotaklo... Reka teče... Slap žubori...Dobro prepoznajem, a još bolje izdaleka namirišem sa kakvim namerama ljudi mi prilaze... I pustim ih, neka se zalete... A onda ih iznenadim... Kad najmanje očekuju - ugrizem...Zmija...Smradovi namirišu veoma spretno i brzo, koliko vrediš... a onda se našminkaju i naparfemišu... i tako misle da će možda da te za svoje interese pridobiju... E, grdno se varaju...I ti dok bezbrižno spavaš i ne možeš da sanjaš kakva su izjutra sve moguća "neprijatna" iznenađenja... No, bez žurbe i brzopletog zaključivanja, počinješ da shvataš da se sve to život zove... Uvek isti, nikad novi - umeju da se ispenju na sami vrh tvoje lepe glave... Pusti ljude - možda vole da osmotre sa te visine tvoje... E, moj orle...To tvoje srce više puta izigrano, prevareno, iznevereno... danas je više neg ikada spremno na novi val svih tih teških i neverovatnih udaraca... Ovoga puta dočekuje sve sa osmehom, pa kaže - udrite junaci... Stoji na obe noge, čvrsto prikovane za zemlju... I čeka da vidi, ko će iz te ljubopitive gomile, prvi da se zaleti... Da udari onako fino muški...Šta ti je život???... Nemoja da te to čudi il nešto iznenadi... Svi ti događaji i dešavanja, jesu tu da te iscrpe, ako im se dozvoliš... A ti ne dozvoli!!!... Bez imalo ljutnje, znaš ti da nikad kašnjenje nije bilo na tvojoj strani puta... Ti si oduvek bio koraka laka, pa ti i korak beše ispred drugih za čitava tri hvata... Jurio si poput neuhvatljivog ata... A oni tromi su te vukli sve tegleći tvoj džemper nekuda unazad... Ti si se otimao... Neka si... i opet isto učini... Pusti život... On polako, ali sigurno raspliće svoje tkanine po stazi... Opet će te potražiti, kad im zatreba nešto od tebe ili kad i njih neko povuče za džemper unazad... Gledaj i koračaj ispred... Pazi šta sam ti rekla!!!...

"...Kopinič kao privrednik modernog kova, čije je geslo bilo da uspjeh ne može izostati ukoliko se čovjek pridržava triju osnovnih određenja: htjeti, znati i moći".

"Enigma Kopinič" 2

ЖУТИ МЕТЕОРИТ...

Преградићу зидом овај жути хоризонт, што обраста плавом травом у шољици твога неиспијеног чаја и очаја, да биће то тај временски сат у коме ћу равњати веш пеглом и случајно ћу навратити по још једно гледиште твога претрпаног срца...

Биће то тамо где свитање више не задаје ударце, јер ја сам и данас онај истргнути део Космоса који не уме прићи месту свога увира и као да још јесам онај искрзани говор који погоди жути метеорит...

Зашто неутешан љубичастом бојом бојиш и пресујеш своје сањање, док покривам се тканином од оштре козје длаке вечно сама, тамо где ми јесте и мисао умерена и уморена, а преостали делови тела и дана као да отичу без поздрава у растанак нови...

Тако ја гледам како да осете ове ставим у трап, па да као смрзнута вода расаним још једно разочарање које постоји одавно у мени, све док у један мах не поткажем све оцеђене кише придошле са црвеножутог острвља и тек онда навучем застор на оба плава ока...

ENIGMA LALOVIČ...

Enigma Kopinič: "Bila je to njegova stara osobina, koju sam dobro znao: čuti sve informacije, a ne samo iz jednog izvora, pa tek onda zaključivati"..."...a prema Sovj. Savezu silno su porasle simpatije naroda, koji sada jedino od njega očekuje svoj spas"..."Kukavičluk, sabotaža itd. nisu samo pojave u vašim part. organizacijama. Toga je bilo dosta i u Bosni, ali se energičnim mjerama to odstarnjuje. Sa takvim tipovima treba najodlučnije postupati, naročito ako se nalaze u rukovodstvu. Uvlačite na rukovodeća mjesta nove, mlađe ljude, koji se pokazuju i u ovim časovima odani, hrabri i disciplinovani. Nemojte zanemariti organizacioni i politički rad u part. organizacijama. Isto tako mora se vršiti intenzivan politički i prosvjetni rad u partizanskim odredima, zato je potrebno snadbjevati partizanske odrede potrebnim materijalom i literaturom, instruktorima itd"..."Tito: veliki strateg, humanista, mislilac... Tito je čak i za isključene drugove tražio da im se pruži šansa da pokažu da se greške mogu popraviti. I postupno su vraćani u Partiju"..."Smatram da je potrebno iznijeti svoj stav, iako si u manjini, ako vidiš da stvari ne idu kako treba, osobito u spornim situacijama. Smatram da ne valja teorija da prijedloge treba davati samo onda, kada si sve dobro pripremio. Mislim da je to u skladu sa boljševičkom praksom borbe mišljenja".

Vjenceslav Cenčić: "Kukavicama i saboterima ne samo (da) nema mjesta u Partiji, već moraju biti satrti".

TITO: "Mi smo, Mali, prema tebi bili nepravedni. Ti i Mala ste puno pretrpjeli. Sada vidim kuda su vodila sva ona pisanja 1941. Hvala ti na strpljenju i komunističkom držanju".

Juče i danas utroših na iščitavanje naslova "Enigma Kopinič" 1... Još mi ostade "Enigma Kopinič" 2...I snalažljivost je vrsta lažljivosti...Ja sam od onih govornika, koji su sve manje ubeđeni u ono što "moraju" da govore...Svaki glasno govornik se od vajkada zalaže, da što ubedljivije ovaj osiroteli narod laže...I svako julsko veče, na podu moga novog stana (čitaj sprata) pojave se odnekuda leteći marvi (čitaj - mravi sa krilcima)... Srećom mirojubivi su i ne ujedaju... Bar za sada... Toliko su sitni i mali, da se glat provuku kroz čelične mrežice naših prozora...I dok lajkujemo prijateljske konje, tabele nam se ruše...I baš tako - dok život neke druge kažnjava i kudi, mi pametujemo i znamo šta da kažemo... A kad malko udari i po našim prstićima, e onda zaboli... Nije uopšte tako, kako nam se na prvu loptu učini... Kaži, stani, udahni... Malo izbroj... Razmisli... Sve se to lekcijama životnim da nazvati, samo iz njih nešto treba i naučiti... E, da vas vidim... Kritiku na svoj račun treba podneti... Ne!!!... Sa njom treba umeti i živeti... Ako nas kritikuju - znači da nešto tu ne valja... Zato promeniti sebe, pravi je potez u pravi čas... Niko ne sme biti besan ko pas...Taj tren hvatanja i sklapanja reči u jednu sasvim običnu i prostu rečenicu, trajao je po dužini, nešto kao kad radi poslednja centrifuga na mašini za pranje rublja...Malo po uzoru na nešto što sam napisala prošle godine, baš na ovaj isti dan... Samo drugačije izrečeno... Jer i ja sam drugačija, nego lani... Trebala mi je potka... I uzeh jedno parče svoga bajatog teksta... Više ne delim to osećanje o kome sam nekad zborila... Kad zavirim u svesku, vidim o čemu sam tada razmišljala... Razmišljala sam o strahu... Nešto malo kasnije, nastala je i rečenica, kroz koju sam opet prozborila o sreći... Malo o strahu, malo o sreći... Onda je nastala pauza od 15 dana - ne pisanja... No, ove godine izdade me ta vrsta snage, mnogo pre... Vučem za sobom pregršt praznih papira, na koje ni da spustim malo slovo...Napravite mali test i stavite ljude na probu... Vrlo brzo možete uvidete, kako se sa ružnima niko ne druži... Šta više, oni samo onim lepim i zgodnim posluže za ismevanje i ništa više...Lepi i zgodni ljudi (bilo da su žene il muškarci) priznajte, nikada nisu sami... Sami su samo oni koji nisu po opšteprihvaćenom standardu širokih populističkih masa... Sami su najčešće oni prokaženi i ružni... Dobrodošli u dolinu gubavaca...Pakosnik je drugo ime za osobu koja nekome zavidi...Nokti moje leve ruke... Nikad nisu ovoliko izrasli... I počeli su da mi smetaju, naročito pri brzom kucanju... Moram ih skratiti... No, pre svega da slikom zabeležim kakvi su bili na dan 4 jul 2013...Ima neka izreka - videla žaba da se konji kuju, pa i ona podigla noge da se potkuje... Da sam žaba, ja bih bila izuzetak i uopšte ne bih kvarila svoje noge... A konji neka kopita potkuju, kad već moraju...Šta me zanima u svetu tolikih zanimacija???... Animacija... Afirmacija... Ne, pre će biti - asocijacija... Socijalizacija... Manipulacija... O, pa to je sekiracija... Zajebancija...I dalje cveta naš kaktus - nežno beli... 4 jul 2013...Ne može me umoriti sejanje krompira na njivi po omorini... Ne može me umoriti kopanje nekoliko dugačkih redova kukuruza... Ne može me umoriti da ceo dan livadu grabljicama kupim... Nema tog rada koji me može umoroti... Ali me očas posla može smoriti tuđa drskost... tuđi bezobrazluk... tuđa reč gorka... tuđa vika i galama... tuđa propaganda... itd...Kad vam neko kaže da ste možda "glupi ko točak"... Priupitajte dotičnog, da li uopšte zna kakvu i koliku revoluciju (u svakom smislu) je omogućio isti taj pronalazak nazvan TOČAK...Zbog par drndavih stranica, ne treba sebe lišiti svih onih divnih i pitomih... Zato, bez bojazni krećem u obilazak... Jer, imam volje...Imam neverovatno jaku želju, da još jednom prođem stazama mog divnog detinjstva... Neverovatne predele i puteljke, još u duši imam...

НОКАУТ...

У расеклине данашњег дана, на крајњем делу осунчаног задаха и зрака, оловком зебележене безвредне ствари, све те тричарје спуштам и остављам, да опет нестанем у осаму сама...

А када досегнемо понестајање, мој дух и ја, кад пољима наших душа замирише зеленкада, а тај натпис у нама ако још икад устане после нокаута, ја ћу имати милости према свакоме осим према себи које се вазда бојим...

И сасвим јасно излићу силовиту реч, па тако горопадна одјездићу низ поље кукуруза, правац у шуму на коњу мрке длаке одавде што даље...

Ма откуда разборитост ова опет јесте кривог врата, док из мене истиче време, а у стању нашем без рата, ја отпорна на намере и ране скидам обућу са крвавих ногу...

Јесам ли недорасла контраудару превејаног човека, да подношљиво терам инат све док моје пенкало упреда стихове и риме у средину осунчаног круга...

И где је она ласкава реч да засени у исти трен то лепо слепо око моје плавље од Нептуна...

AGENT...

Šta je agent???... AgenT je onaj ko ima konjski gen... Otuda i sama reč - AT gen, tj. AgenT...Tito je imao pasoš "na ime kanadskog državljanina Spiridona Mekasa" sa kojim je "otputovao 1939 iz Moskve u Jugoslaviju"...Moj književni "arsenal" od danas je bogatiji za ove naslove... Šta ti je život... Baš knjige koje sam nekad davno poželela baciti na "lomaču", neverovatno ali tek sada dobijam apetit da ih čitalački istražim... Tako moj odabir pada na naslov "Enigma Kopinič"...Ja sam čovek bez ambicija...Čovek je više od konvencije...Priklanjam se i poklanjam svim velikim delima egzistencijalizma...Malo lubenice, za okrepljenje i osveženje...Čovek uvek živi između dva vremena: onoga što je bilo juče i onoga što će biti malo sutra...I dok taj zvuk gruva...ja prstićima pucketam...sa osmehom pevam...uopšte ne dremam...noćnu tamu tako teram...I tako kad počnem, mogla bih da tumbam i preturam reči i slova - ako treba sve do jutra... No, stranice ove sveske, uz mali prasak ću poklopiti... Nad koricama te divne sveske, otisak svoje duše ću staviti... Neku mantru ću onako smrmljati... Dah, uzdah - ponoviću... U noćni sanak i smiraj - zaploviću... Do jutra spavaću... Laku noć...Ja nisam od onih mlitavih (ako ih ima)... Kad je reč o rukovanju - ja sam od onih što uopšte ne vole da se rukuju... Al vole da putuju... I ako mi već neko ponese svoju cenjenu ruku, ja baš tako mlitavo ispružim i nerado svoju... To je po meni tako suvišno i bespotrebno... Ja odmah nacentriram oko i tražim da uhvatim pogled onoga ko se ka meni namerio da kao nešto ispruži ruku...A kad se iz moga srca otkine ta iskričava ptica... pa zalepša tim maštovitim krilima... golema se reč zatetura... skoči i poskoči... tri puta po mlečnom putu obiđe... pa opet kući svojoj dođe... ko nekad iz srca opet u akciju pođe... to iskričavo zrnce zlatotkano... pesme moje blago zakopano... sve u strofe neke meke zatrpano...Samo jedna prava reč...samo jedan dobar stih...nahrani i zasiti moju dušu...većma nego 1000 vekni belog hleba...Igra muzičkih tonova i boja, sve od podneva do ponoći... sa neopisivom količinom lakoće i nekog elana... sve bežeći pred večernjim umorom i prvim julskim sutonom... da pobedi sav taj grč i težinu tuđih briga... kao na nekom listu belog netaknutog papira...Kada dobro odvrnem (neki bi rekli - zavrnem) taj šraf u mojoj pameti, onda statusi izleću ko pčele na prvu jutranju rosu...(po fudbalski - na prvu loptu)...Nije to moj utisak, ali kažu ljudi kako se neki opet ljudi čude kad nas spaze i vide???... Pitam se - što li je to tako???... Da li je zaista tako???... Vrag će ga tačno znati!!!... A ja, uopšte tako ne msilim... Šta ja mislim???... Pokušavam malo da porazmislim na tu temu... Nemam polaznu ideju... Znate, a znam i ja... Pa da je i ustinu sve tako... Mogla bih samo odmahnuti rukom i reći - ma šta me se tiče...Kad vratim fokus na svoje sopstvo, onda počnem da msilim duboko, pa u svom tom razmišljanju, osmislim po reč koju... Zar nije bolje biti samo svoj...O čemu razmišljam???... Evo o čemu... Malo ću odškrinuti svoje misli... I pustiću te da svratiš i zaviriš (naravno ako stvarno to i želiš), tek onoliko koliko ti tvoje vlastito misaono polje dozvoli... Da u sve moje nataložene misli zaroniš, a da čist vazduh ne zagubiš... Pogledaj kako ta misaona bezizmerna masa, nestade u ponor neki bestraga... I šta da ti kažem???... Evo samo mogu da se nasmešim... I znaj - da smejem se sada Ja... Trala-la...Povlačim se u ljušturu svoju malu, jer tamo se besprekorno dobro osećam... Povlačim se u svoje vlastito unutrašnje biće... Povlačim se na neko vreme... Povlačim se bez imalo treme... Povlačim se da izbegnem svako moguće nevreme... Povlačim se bez dileme... Povlačim se...Bez šale - ja očito imam 3 duše...Podigla sam moju čip LK...I mnogo sam happy...Moja je srećom preširoka duša slovenska...Moja je srećom ko reka bistra... ko suza čista...Konačno pobedih u "ruskom ruletu"... I tu sam se oprobala... Super mi idu ovi kvizovi znanja...Možda se neko slaže sa mnom (a nije važno - ako i ne bude tako) došla sam do jednog neverovatnog zaključka... I neka mi niko ne kaže da ne postoje glupa pitanja... Po mom ukusu najgluplje pitanje ovoga i onoga sveta glasi: KAKO SI???... Ti najčešće ne znaju da odgovore na pitanje: KO SI???... A ono je mnogo važnije i suptilnije, zar ne???... Eto, još sinoć sam krenula da razmišljam kako ovo da jednom sročim... U ubeđenje da ništa važno ne preskočim... Valjda i nisam...

Vjenceslav Cenčić: "Kako živiš ti i tvoja familija? Javi mi se pismom. Meni je ovdje dosta vruće, ali rat je rat. Pozdrav svima. Stari"..."Trebalo se pripremiti za takav konspirativni rad, koji je bio odvojen od svakodnevnog ilegalnog rada partijskih organizacija. Morali smo stvarati nove veze i koristiti sredstva za prodor u neprijateljske redove i do glavnih izvora informacija"..."Tito je pisao jezikom posebnih šifri, kojima su se tada, zbog cenzure, služili jugoslovenski komunisti, pa će objašnjenja pojedinih riječi biti u zagradama,..."..."Vama, Kopiniču, nije mjesto u vojsci, suviše ste inteligentni da biste ovdje zauvjek ostali. Vi ste stalna opasnost po disciplinu posada, mora da ste komunist, kao i svi vašeg porijekla. Morate sami uvidjeti da tako dalje ne ide"..."Tito ga je do kraja svog života zvao - Mali... nosio je ime Valdes... bio je Vazduh... potpis Vokšin... Aleksandar... Stefan"..."Druže Kopinič,

Pročitao sam tvoje uspomene i nemam neke bitnije primjedbe, samo sam u čudu zašto ja nisam mogao prije saznati za izdajničko držanje Hebranga. Ono što si ti poslao u Moskvu o tome slučaju ja nisam uopšte dobio. Tu su bile već tada kombinacije sa Hebrangom.

Što se tiče imena koja nabrajaš kao saradnika, moje je mišljenje da ne navodiš prava imena, bolje će biti da svakoga pitaš o tome. Pozdrav Tito"..."Naime, u srži je novinara da žuri, da što prije izađe na vidjelo sa materijalom do kojeg je došao, pa makar to bili članci, ili neka serija reportaža"..."S Kopiničem, međutim, nije išlo lako. On je po prirodi čovjek koji ne voli mnogo da govori, koji se teško otvara, a ponajmanje voli publicitet".

КАЗУЈ...

Казуј где Ја се одговорим у мени, сама себи све кад просушим на јулском ветру и вратим све одједном уз планину, сигурна у несигурност која се не изговара икад више...

Чувам се од изненадног враћања у будуће, крај узглавља ове криве реке, као камен кад се сурва низ стене, покосим косу и осмелим се да међу корице вратим ћутање  и осаму...

Нећеш ми веровати кад окончам причање, без земље и имена, без разиграног титраја, а ево ме Ја стојим пред собом и тек покушам да дохватим недохват кад ме Живот пређе...

Отресам низ стрмину то битисање пропуштено кроз ово моје ждрело и копним од хладноће, тако ограничено и неуспело, па као да видим како се оно ништавило понавља и даје, док Ја без речи овде трајем...

Нећу се примаћи под фини хлад мојих посечених бреза и брзо ћу по непокошеним ливадама, како кажу још и горе подилазити недочеканом тешком трену, па биће то галама неистаржена као досада, узета као тражење без усклика...

Развучем брда као дужник невешто дуговање и још причам у стиху, како ми долази под камен као у сан, реч која се у лице притисне, као врелина јулске данашње жеге...

NIHILIZAM - akrostih...

Nepredvidljivost svakog napora 

Ishitrenost u mišljenju ličnom

Herojstvo među datim okolnostima

Izgubljenost do krajnosti svake

Lepota filozofiranja teškog

Iščezavanje toka smisla

Začetak svake neverice

Apsurdnost svake akcije

Mnoštvo pesimizma...

Tokom misli prepokriti preosetljivo preemotivno ljudsko biće, svileno tananom maramom ravnodušnosti i nezainteresovanosti tek neke, kao kroz apsurdnost svake naredno ispisane reči, u obostranom poricanju i na obostrano zadovoljstvo, a sve u ime zastarelih konvencija i daviteljskih gramatičkih pravila, koga-čega, do opet jednog ljudskog izguljenog života...Tok misli nije jednolična misaona bez smisaonost, u sivilu svake buduće niti života, već to jeste ovo sadašnje trajanje kao kroz mreže inata i prkosa...Tok jedne misli, možda može biti: opijenost još jednom dugom tišinom (opijenost tišinama dugim), a sve tamo gde prisećanja počinju, na kamenim obalama isečaka jednog trena ili treptaja oka...Što više vremena provodim u prirodi družeći se sa po kojim leptirom i pticama, svim tim mravima i pčelama, bubama i retkim gmizavcima... sve manje imam potrebu da pričam sa ljudima... Da li je to neko već negde rekao, ili mi je tek onako od današnjih utisaka palo na pamet - iskreno rečeno - NE ZNAM..."Najkorisnije preimućstvo jedne ličnosti (osobe) nije glava puna znanja, već srce puno ljubavi, sa ušima spremnim na slušanje i rukama spremnim za pomoć"...Slušaj...Na odmorištu prvom... Neko dotera stado da obrsti bagremove isečene grane... Trava se pokosila... Užurbane pripreme pred regatu... Da nije regate, ala bi mi zarasli u korov...Tako ja pođem na vožnju...Kad na nekom 10-om kilometru, jedan blesavi leptir sleti na moje desno koleno... I tako sam ga vozila neverovatna 3 kilometra... Nije hteo da se odlepi... I stanem da kupim sladoled, a leptir lepo na mom kolenu i pred trafiku... Ama ni da spadne... I nastavim dalje... Dođem... Sednem na stoličicu... Leptir ne mrda... I malo prođe... Ja skrenem pogled... Onda primetim - nema ga... Odlete... E ovo mi se nikad nije desilo... A za pomenutu priču imala sam i svedoka... Biciklu ne vozim sama... A i dalo mi se sve uslikati...I sve dok se ispred naših očiju ne otvori neko novo energetsko polje, ostaje nam da tumaramo po hodnicima prošlih i minulih dana... Potruditi se mnogo treba, pa iz prošlosti iščepkrati samo ono najvrednije i najlepše... Ono najdostojnije života jednog običnog čoveka...Tačno je da ne želim (ali moram) da se vartim na staru bljuvotinu... A sve zarad ljubavi onih koji veruju da ja to mogu... Ja dobro znam da to više ne mogu (ali ponavljam - ja to moram)... To se zove pokušaj po ko zna koji put... A kraj svega bude isti... Možda ovog puta malo modifikovaniji...Dok god ćutite i ništa ne kažete, pomisle ljudi da ste prazni poput najlon kese... No čim se malo dublje osamite, pa se zagledite u sebe i zaronite u svoje dubine... Spoznate koliko toga tek pohranjenog i vrednog imate... Zato nikad ne umuknite i ne ućutite... Već se na vreme probudite...Uveliko gruvaju i naše žute kruške... Dobre za doručak...Ako je traljava nada sve što nam preostaje u životu, onda nas treba i nje lišiti što pre...

Misao o Čoveku...

Misao o Čoveku u Čoveku, u kome se prepliće svesno i podsvesno, nije nikad statična i nije od kamenih komadića sazdana... Misao u Čoveku teče poput rečnog toka, pa čak i onda, kada u toj istoj misli bude prostora za košmar, za buncanje, za ponavljane... I tok i to strujanje misli u Čoveku ne mora uvek da dovede do nekog "cepanja"... Svakidašnja filozofija apsurda je prenaglašena i mnogo jaka... A misao u Čoveku, neprozirna i tajanstvena, otkriva taj lavirint u Čoveku... Sve je, ni manje ni više - povratno nepovratno i nepovratno povratno... I želja i promašenost... Jer shvatanje Života jeste i nespokoj, i lom, i košmaran san i java...

ТО ЈЕСТ скраћеница ТЈ...

То јесте, зар не примећујем 

како смо још од сутра 

оскрнавили сваким будућим 

нереалним и нестварним треном, 

као и тремом, окаљану срамоту 

дана у завијутку раног јутра 

још од сутра, са изранављеним 

табанима, као са вечним 

пратиљама мојих божјих шетњи 

и рана од сваког новог дана...

И како смо, као да испаштамо 

патњом јутра сва почињена зла 

постављени на постоље каменог кипа, 

где као тај камени пиједестал, 

опсегом крмељивог ока 

меримо ширину и величину части... 

То јесте, космичка ствар, којом 

зачинимо сваки божји дан и данас, 

као да је по финоћи раван укусу

кухињске соли, кад одрешено 

јесте све  и ништа, комично,

као вртлог у реци живота и као 

онај вир у врх душе парчета неба...

Кад потапамо и стављамо у 

воду одану ни привржну реч, 

где ни верно псето ко ушивен 

поруб око једне бедне планете, 

као око тебе и мене, јесте тај 

обруб искидан по заклону од 

платна небеског плавог, док још 

по шатору речном нечујно пада 

смет воденог цвета, што по реци 

наших живота још заживи негде сам... 

NEMA ČUDA...

Ne morate me zvati: keka Aleksejeva... Da pojednostavimo: možete reći samo: Aleksejevna...

2,5 sati potrošeno (pametno utrošeno) na farbanje ove divne ograde (skoro 10 metara dužine) na terasi moje vile "E"... Naravno - paint in black... Domaćinski sam se umorila... Bilo je jako pipljivo i trebala je tu precizna nezadrhtala ruka... Uradila sam posao, više nego odlično... Svaka mi čast... Jesam li prava Majstorica???... I sad se spremam da zapatim cveće u 4 žardinjere... Uskoro...Najviše "mrzim", kad me se neko sporadično seti... A najviše volim kad me se skoro, pa niko i ne seti... Ja sam od onih ljudi koji za sobom imaju i sa velikom radošću vuku ogroman broj životnih događaja... No, kao što se iz priloženog vidi - navela sam samo neke... Ostala sam dužna sve one male velike (neki bi rekli sitne i nevažne) događaje... Mnogo je tu gradova i nekih država (državica)... No, otom potom... Polako ću sve utefteriti... Možda jednom... No, sad kad sam otkrila i ovu tehnološku mogućnost - biće mi jako lako sa novim izazovima i događajima... Odmah će biti sveže ubeleženi i primećeni... Možda i bogatiji za koju fotogarfiju... Otvorilo se novo polje ideja... Biće to novi front ideja...Dok čitam stranice te prašnjave knjige, mogu da razumem i saosećam sa svakim napisanim slovom... Mogu da uhvatim ritam i tok svih tih ispisanih reči... Ali ne mogu da ih usvojim kao svoje... Mogu da ih pretočim u nešto svoje novo - tek rođeno... Mogu da ih prepričam uz kaficu nekom... Ali ne mogu da ih pohranim u taj kutak moje duše...HVALA je jednostavna reč sa mnogo velike (ogromne) snage...Ako ti se nesviđa to u čemu si (tamo gde si) - promeni to... Nisi drvo (stablo)...I danas prvog jula 2013-e kad kretoh u vožnju... Zastadoh da uslikam njivu... Sazrelog ječma... Ovim sam potvrdila još jednom da moja volja nije slomljena... I to je upravo ono što najviše volim...I ja tek od danas krećem punom parom i sa dosta volje...Nekada (ne nekada - UVEK) treba pobediti emocije i tako izvršiti jednu vrstu nasilja nad samim sobom, pa slušati onu dobru (pravu i odabranu) muziku i kad nam po emocionalnom unutrašnjem sklopu možda odgovara nešto treće (znam volim ja da slušam i smeće)... Tek tada ste na sigurnom putu, da se ne okliznete u sveopšte svakodnevno beznađe...Muzika je moj okidač... moj pokretač... moje sve...Šta sam primetila... Čim potrefim odličan tvrdi zvuk (izaberem da slušam neku kvalitetniju muziku)... Onda s olakšanjem pogađam i dobre statuse pišem...Bolje psihoterapije nema od poezije...Danas da bi pokazala i sebi dokazala da moja volja nije slomljena - radiću samo ono što najviše volim...Samo poštovanje i ništa od toga manje...