Казуј где Ја се одговорим у мени, сама себи све кад просушим на јулском ветру и вратим све одједном уз планину, сигурна у несигурност која се не изговара икад више...
Чувам се од изненадног враћања у будуће, крај узглавља ове криве реке, као камен кад се сурва низ стене, покосим косу и осмелим се да међу корице вратим ћутање и осаму...
Нећеш ми веровати кад окончам причање, без земље и имена, без разиграног титраја, а ево ме Ја стојим пред собом и тек покушам да дохватим недохват кад ме Живот пређе...
Отресам низ стрмину то битисање пропуштено кроз ово моје ждрело и копним од хладноће, тако ограничено и неуспело, па као да видим како се оно ништавило понавља и даје, док Ја без речи овде трајем...
Нећу се примаћи под фини хлад мојих посечених бреза и брзо ћу по непокошеним ливадама, како кажу још и горе подилазити недочеканом тешком трену, па биће то галама неистаржена као досада, узета као тражење без усклика...
Развучем брда као дужник невешто дуговање и још причам у стиху, како ми долази под камен као у сан, реч која се у лице притисне, као врелина јулске данашње жеге...
Нема коментара:
Постави коментар