NIHILIZAM - akrostih...

Nepredvidljivost svakog napora 

Ishitrenost u mišljenju ličnom

Herojstvo među datim okolnostima

Izgubljenost do krajnosti svake

Lepota filozofiranja teškog

Iščezavanje toka smisla

Začetak svake neverice

Apsurdnost svake akcije

Mnoštvo pesimizma...

Tokom misli prepokriti preosetljivo preemotivno ljudsko biće, svileno tananom maramom ravnodušnosti i nezainteresovanosti tek neke, kao kroz apsurdnost svake naredno ispisane reči, u obostranom poricanju i na obostrano zadovoljstvo, a sve u ime zastarelih konvencija i daviteljskih gramatičkih pravila, koga-čega, do opet jednog ljudskog izguljenog života...Tok misli nije jednolična misaona bez smisaonost, u sivilu svake buduće niti života, već to jeste ovo sadašnje trajanje kao kroz mreže inata i prkosa...Tok jedne misli, možda može biti: opijenost još jednom dugom tišinom (opijenost tišinama dugim), a sve tamo gde prisećanja počinju, na kamenim obalama isečaka jednog trena ili treptaja oka...Što više vremena provodim u prirodi družeći se sa po kojim leptirom i pticama, svim tim mravima i pčelama, bubama i retkim gmizavcima... sve manje imam potrebu da pričam sa ljudima... Da li je to neko već negde rekao, ili mi je tek onako od današnjih utisaka palo na pamet - iskreno rečeno - NE ZNAM..."Najkorisnije preimućstvo jedne ličnosti (osobe) nije glava puna znanja, već srce puno ljubavi, sa ušima spremnim na slušanje i rukama spremnim za pomoć"...Slušaj...Na odmorištu prvom... Neko dotera stado da obrsti bagremove isečene grane... Trava se pokosila... Užurbane pripreme pred regatu... Da nije regate, ala bi mi zarasli u korov...Tako ja pođem na vožnju...Kad na nekom 10-om kilometru, jedan blesavi leptir sleti na moje desno koleno... I tako sam ga vozila neverovatna 3 kilometra... Nije hteo da se odlepi... I stanem da kupim sladoled, a leptir lepo na mom kolenu i pred trafiku... Ama ni da spadne... I nastavim dalje... Dođem... Sednem na stoličicu... Leptir ne mrda... I malo prođe... Ja skrenem pogled... Onda primetim - nema ga... Odlete... E ovo mi se nikad nije desilo... A za pomenutu priču imala sam i svedoka... Biciklu ne vozim sama... A i dalo mi se sve uslikati...I sve dok se ispred naših očiju ne otvori neko novo energetsko polje, ostaje nam da tumaramo po hodnicima prošlih i minulih dana... Potruditi se mnogo treba, pa iz prošlosti iščepkrati samo ono najvrednije i najlepše... Ono najdostojnije života jednog običnog čoveka...Tačno je da ne želim (ali moram) da se vartim na staru bljuvotinu... A sve zarad ljubavi onih koji veruju da ja to mogu... Ja dobro znam da to više ne mogu (ali ponavljam - ja to moram)... To se zove pokušaj po ko zna koji put... A kraj svega bude isti... Možda ovog puta malo modifikovaniji...Dok god ćutite i ništa ne kažete, pomisle ljudi da ste prazni poput najlon kese... No čim se malo dublje osamite, pa se zagledite u sebe i zaronite u svoje dubine... Spoznate koliko toga tek pohranjenog i vrednog imate... Zato nikad ne umuknite i ne ućutite... Već se na vreme probudite...Uveliko gruvaju i naše žute kruške... Dobre za doručak...Ako je traljava nada sve što nam preostaje u životu, onda nas treba i nje lišiti što pre...

Misao o Čoveku...

Misao o Čoveku u Čoveku, u kome se prepliće svesno i podsvesno, nije nikad statična i nije od kamenih komadića sazdana... Misao u Čoveku teče poput rečnog toka, pa čak i onda, kada u toj istoj misli bude prostora za košmar, za buncanje, za ponavljane... I tok i to strujanje misli u Čoveku ne mora uvek da dovede do nekog "cepanja"... Svakidašnja filozofija apsurda je prenaglašena i mnogo jaka... A misao u Čoveku, neprozirna i tajanstvena, otkriva taj lavirint u Čoveku... Sve je, ni manje ni više - povratno nepovratno i nepovratno povratno... I želja i promašenost... Jer shvatanje Života jeste i nespokoj, i lom, i košmaran san i java...