У расеклине данашњег дана, на крајњем делу осунчаног задаха и зрака, оловком зебележене безвредне ствари, све те тричарје спуштам и остављам, да опет нестанем у осаму сама...
А када досегнемо понестајање, мој дух и ја, кад пољима наших душа замирише зеленкада, а тај натпис у нама ако још икад устане после нокаута, ја ћу имати милости према свакоме осим према себи које се вазда бојим...
И сасвим јасно излићу силовиту реч, па тако горопадна одјездићу низ поље кукуруза, правац у шуму на коњу мрке длаке одавде што даље...
Ма откуда разборитост ова опет јесте кривог врата, док из мене истиче време, а у стању нашем без рата, ја отпорна на намере и ране скидам обућу са крвавих ногу...
Јесам ли недорасла контраудару превејаног човека, да подношљиво терам инат све док моје пенкало упреда стихове и риме у средину осунчаног круга...
И где је она ласкава реч да засени у исти трен то лепо слепо око моје плавље од Нептуна...
Нема коментара:
Постави коментар