То јесте, зар не примећујем
како смо још од сутра
оскрнавили сваким будућим
нереалним и нестварним треном,
као и тремом, окаљану срамоту
дана у завијутку раног јутра
још од сутра, са изранављеним
табанима, као са вечним
пратиљама мојих божјих шетњи
и рана од сваког новог дана...
И како смо, као да испаштамо
патњом јутра сва почињена зла
постављени на постоље каменог кипа,
где као тај камени пиједестал,
опсегом крмељивог ока
меримо ширину и величину части...
То јесте, космичка ствар, којом
зачинимо сваки божји дан и данас,
као да је по финоћи раван укусу
кухињске соли, кад одрешено
јесте све и ништа, комично,
као вртлог у реци живота и као
онај вир у врх душе парчета неба...
Кад потапамо и стављамо у
воду одану ни привржну реч,
где ни верно псето ко ушивен
поруб око једне бедне планете,
као око тебе и мене, јесте тај
обруб искидан по заклону од
платна небеског плавог, док још
по шатору речном нечујно пада
смет воденог цвета, што по реци
наших живота још заживи негде сам...
Нема коментара:
Постави коментар