КОСМИЧКА ЛЕТИЛИЦА...

И вечерас неко је својим безгласним 

речима оног недостојања, запосео 

парче мог ваздушног простора, 

баш вечерас кад ја јесам космичка 

летилица, то вештачко тело, које се 

брзо креће и покреће, окреће, а при 

свом том бешумном кретању има 

само један одређени циљ и задатак - 

да сними атмосферу твоје душе 

и свих небеских тела разбацаних 

унутар тебе, ту изнутрицу  добро

чуване територије твога крвотока, 

па тек онда да сателиту пошаље податке...

А реч твог изненађења вечерас, 

као да минира предмет моје данашње 

осаме и тишине, или доминира у 

подсвести старог несна и тако, као да 

мене опет доводи у недоумицу и опет 

на онај клизави терен несигурности 

опште, када те најмање очекујем, 

јер неизвесност са копна испаљује 

ракету према плавим пучинама мога 

тужног ока, а ја непримећујем како је 

опет он прилепио мину на подводни 

део мога срца што мирним водама 

плови неприметно и сада до бестрага...