Преградићу зидом овај жути хоризонт, што обраста плавом травом у шољици твога неиспијеног чаја и очаја, да биће то тај временски сат у коме ћу равњати веш пеглом и случајно ћу навратити по још једно гледиште твога претрпаног срца...
Биће то тамо где свитање више не задаје ударце, јер ја сам и данас онај истргнути део Космоса који не уме прићи месту свога увира и као да још јесам онај искрзани говор који погоди жути метеорит...
Зашто неутешан љубичастом бојом бојиш и пресујеш своје сањање, док покривам се тканином од оштре козје длаке вечно сама, тамо где ми јесте и мисао умерена и уморена, а преостали делови тела и дана као да отичу без поздрава у растанак нови...
Тако ја гледам како да осете ове ставим у трап, па да као смрзнута вода расаним још једно разочарање које постоји одавно у мени, све док у један мах не поткажем све оцеђене кише придошле са црвеножутог острвља и тек онда навучем застор на оба плава ока...
Нема коментара:
Постави коментар