ЈОШ ЈЕДАН ЗУБ ОТВОРЕН...

Зашто бих чекала крај тек настале године, па да сумирам резултате... Зар није боље, још док је сећање тако упечатљиво живо, свеже и јако, направити месечни кратки резиме... Полако силази и месец јануар... Ко би се надао оваквом расплету догађаја... Снег нас опет изненадио усред зиме, па нисмо ажурни да га уклонимо са улица и тротара... Тек је први пут, бар у мојој вароши, нападао, могло би се рећи - као никад пре... 

Снег нападао фино, рекла би дечица мала... Биће санкања и грудвања... Има снежног покривача, па преко 30 центиметара у мојој авлији... За само последњих 20 дана, ма шта ме све није погодило... Почело је све око Бадњег дана, када је регистрована прва зубобоља... Све је то трајало и трајало, болело, али се, хвала Богу, завршило, пре 6 дана... Испаде, да се и није завршило...

За свега 20 дана, данас ми допаде седма посета зубару... Да не рачунам, петак 13 јануар, када сам после прогутане таблете ''бруфен'', добила алергију, додуше само у пределу очију... Погодила сам и на ''Хитну'' и добила ињекцију ''урбазон''... Мислила сам да је ту крај... Али, краја као да нема...

Лепо се растасмо зубарка и ја.. Она ми пожеле и рече: ''Да се видимо на неком другом месту''... Кад ето, ја јутрос рано, опет морам код зубара... Ако постоје људи на које у животу трчи све, па и зубобоља тако учестала, онда сам засигурно то ја... Прво је болела доња шестица лево, а јутрос је откривено да боли горња седмица десно... 

Мучили ме зуби, мучили ме синуси... Боли, болело... Сада трпим зубобољу, јер тако мора... Лек не смем да пијем, јер шта ћу ако ме опет стрефи алергија... Напољу снег... Фантастичне слике, могла бих да уснимим, али опет шипак... Десило ми се у овом месецу још нешто уклето невероватно... Моја мала велика радост, мој драгоцени фотоапарат, изгледа да се покварио, смрзао, па ме и он издао... 

Чим изађем, а излазим и покушавам, али видим да не вреди, па се питам па шта више покушавам?... Покушавам да начиним напољу снимке, али на дисплеју се покажу само беле флеке, као магла... Једино могу да фотографишем унутар куће, мада и те слике постају полако мутне и бледе... 

Знам сваки апарат одради своје... Па зар је морало баш сад... То је био мој једини сврсисходан апарат и алат... Не рачунам више болове у синусима, то већ некако решим и изборим се са тиме... Зубобоља и квар апарата, е то ме мрви и мрцвари, али не сме да ме слама... Нема много љутње... Шта је, ту је... Наћи ћу већ неко, проклето решење... Зуб ће да се лечи бар још 15 дана... Опет треба времена и стрпљења... Још једно вађење живца итд... Данас сам одбила анестезију, али сутра ћу обавезно да је примим... Нека бар мало, само мање боли...

Знам да су и данас многи људи, осванули завејани у снегу... Моја бака је завејана... Није то једина мука... Угинуло јој једно јагње...   

Није све тако бело и болно овог месеца јануара... Дан се па скоро тек родио... Уследиле су и баш лепе вести... Рекла бих невероватно лепе, али ипак очекиване вести.. Знала сам да ће нешто лепо, неким много добрим људима, морати и требати да се деси, кад тад... Чула сам невероватно лепу и радосну вест... Постоје људи мени драги, којима се десила срећа и ја се много веселим због тога... Заслужили су коначно... Од свег срца, све најбоље и најлепше им желим... Нека их  само добро, прати кроз живот...

Џони одушевљен првим великим снегом... Скочи у снег, а ја помислим, да је бела поларна лисица... Игра се са снегом... Ја га посматрам и то ме увесељава... Око његове чиније, коју је изгрицкао и скроз поломио (време је за нову чинију видим) и овог јутра запажам једног малог џивџана и једну свраку... Није само то... Изгрицкао је и кофицу за воду, тако да сада из ње пишти вода, па се просипа... Добиће Џони и нову кофицу за воду...

Још једна лепа вест... Опорављају се, позлеђена места и ране... Људи опет постају, као нови... Само нека смо сви живи и здрави...

ТЕТКА DROLL...

Тетка Droll није жена... То је мушкарац... Велики авантуриста, пустолов и преријски ловац... Почиње друга глава, под називом ''Трампи''... Ту сазнајем много више о Тетки Droll... Тетка Droll је  ''полицијски агент... Он ради превејаношћу, а не снагом''... 

Има ''мале лукаве очи'', којима ''не може измакнути ни мрав у најгушћој трави''... Невиђено је пријатан, а жртву воли да ''зграби управо гдје се она најмање нада''... На глави је носио нешто између шешира, капе и шубаре, што је изазивало смех, па се говорило да носи нешто ''из пет комада''... Носио је ''дугу и пространу одећу'' од коже и кожне ципеле... И његова одећа, код других је изазивала подсмех... Имао је ''округло, пуно и румено лице, док су очи ни тренутка нису мировале, већ су се увијек кретале тако да им ништа није могло избјећи''...

За ондашњи Дивљи Запад, чудаци попут Тетка Droll-а, били су права природна реткост... Живот живује по пустарама прерије, са двоцевком у рукама... У његовој пратњи, био је дечак старости од 16 година, плаве косе, по имену Fred... 

Чим је ступио на брод, Тетка Droll, почео је да препознаје разбојничку дружину... Препознао је Cornela, па му каже: ''А чим се мени нешто почне свиђати на неком човјеку, немам мира док не дознам како се он зове... Немам никаква разлога, да тајим своје име. Само онај, који носи нешто на души, таји име... Никада, па чак кад је и потреба, ја нећу увриједити човјека. Збогом, господине, а ваше име задржите за се. Мени није потребно''...

Тетка Droll сусреће старе познанике, два Индијанца, Великог и Малог медведа и са њима разговара на шпанском језику... Tonkawa је племе које је готово на ивици изумирања... Живе у неповољним условима резервата у долини Rio Grande... Велики медвед није прихватио такав начин живота, бедан  и понижавајући... Решио је да остане веран древном начину живота својих предака... Наставио је да се слободно креће свуда... Своје место боравка, држао је у строгој тајности, као што је то радио и поглавица из племена Апача - Winnetou...

Cornel и његова дружина, чашом brandy-ја, не баш наивног Црнца, запосленог у котларници брода, ангажују као уходу и прислушкивача... Траже од њега да уходи богатог фармера Old Firehand-а, Црног Тома, Тетка Droll-а и инжењера, чија је ћерка спашена од пантере, за кога се зна да путује са великим новцима, и то у кешу... Црнцу обећавају још коју чашицу и наравно награду од 3 долара...

Црнац долази убрзо са првим вестима и све им прича шта је дочуо или начуо... Трампи кују план... Треба извршити пљачку... Стадоше све потанко да промишљају...

''Права индијанска тишина и непомичност'', на броду, једино у срцу Великог и Малог медведа... Долази девојчица са великом жељом да се захвали свом спасиоцу Малом медведу... Позанто је да поступак захвалности по ''индијанском понашању'', представља ''увреду''... Девојчица је свој златни прстен ставила на мали прст леве руке Малог медведа... Мали медвед је свој totem - мали бели комад коже са чудно исписаним знацима, поклонио девојчици уз напомену да ће је то штитити од свих будућих опасности... Девојчица је окачила тотем око врата... Девојчицин отац је такође желео нешто да дарива Малом медведу... Поклања му револвер украшен седефом... ''Велики дух нека шаље увијек сунце и весеље. Howgh!''... 

''Добри људи!... Јако добри људи!... То бијаху једини изљеви срца који су били допуштени индијанској шутљивости''... Презахвални отац девојчице, сазнаје од Old Firehand-а да totem не могу и не смеју имати сви Индијанци у племену, већ то право припада само поглавици... Тотем који је девојчица добила јесте ''веома вриједан и ријетко се коме поклања''... На њему је запис на tonkawskom језику, који у преводу значи: ''његова сјена и моја сјена, његова крв и моја крв; он је мој старији брат''...

Тетка Droll открива даље, па о свом необичном, имену каже: ''Како има обичај, да се заузима за добре људе као нека мати или тетка'', па су му стога ''надјели... име тетка''... Још каже за себе: ''...ја сам уз то и весељак а понешто и несташан... Према томе ми ној надимак добро пристаје''... 

Сви одлазе на починак... Ноћ тамна, без звезда... Cornel се спрема да сврдлом направи рупу на једној од дрвених дасака бродског трбуха... Успева у тој лошој намери... Вода почиње да надире... Cornel потом извршава пљачку и краде новац од инжењера... Индијанац пријављује бродском официру све то, али му нико не верује...

Примећено је, коначно, да брод полагано тоне... Настаје паника... Први брод напуштају Трампи и беже чамцем преко реке... ''нестају у тами''... Сви путници су безбедно искрцани на обалу, на копно... На броду су остали чланови посаде, Тетка Droll, Old Firehand, Црни Tom, Велики медвед и инжењер, који се вратио на брод, пошто је супругу и ћерку искрцао на копно... Вратио се вичући да је покраден - свих 9 хиљада долара... Велики медвед говори пред свима да је то урадио Cornel (пробушио брод и опљачкао новце)... 

Са обале чују се повици Малог медведа, који показује у ком правцу беже Cornel и Трампи... Велики  и Мали медвед крећу за њима... Капетан је испитивао Црнца, који је све потанко признао и описао... 

Путници се враћају на брод... Путовање се наставља... Tonkawe су отишле да прате траг, како би с` успехом били похватани, Cornel и дружина Трампи... 

Овако је завршена, епизода број 2... 

КАКО САМ ПОСТАЛА TONKAWA...

Ових зимских снегом окованих ледених дана, долазе ми под руку, неке лепе, старе и заборављене књиге... Ова коју полако ишчитавам од јуче, издата је 1965... Старија је од мене целих 10 година или другачије речено, старија је од мене за целу једну деценију... 

На изглед корице ове књиге, и по боји и по дизајну, не привлаче пажњу... Рекли би многи, сиромашне корице, а књига на изглед много ружна... Има један детаљ, који ми је одувек привлачио пажњу... На сред прве корице, на предњој страни, насликан је у наранџастој боји, један мали коњаник... Мени за почетак довољно... 

Књигу можда данас продају лепе и сјајне, бљештаве корице... Књигу продаје и име... Ово су нека чудна времена... Ја говорим у књизи издатој половином 20 века... Аутор је Karl May... О њему не знам ништа, али данас је бар лако, па ћу сазнати... Мене занима шта је унутра књиге... Дакле, њен садржај... Књига има 15 поглавља... Наслови сваког од поглавља, су фантастично сликовити и лепи... Последње поглавље ове књиге носи назив - ''На сребрном језеру'', а читава књига понесе наслов - ''Благо у сребрном језеру''...

Поглавља су поређана овим редом: ''Црна пантера'', ''Трампи'', ''Ноћне битке'', ''Измакао освети'', ''Индијанска мајсторија'', ''Ноћно јахање'', ''Битка за Бутлерову фарму'', ''Драма у прерији'', ''Два лукавства'', ''На Eagle-Tailu'', ''У шкрипцу'', ''На живот и смрт'', ''Hobble Frank и тетка Droll'', ''Индијанска битка'', ''На сребрном језеру''... Књига има 387 страна и на латиничном је писму... 

Наслов оригинала гласи - Karl May ''Der Schatz im silbersee''... Превод урадио М.Н., баш само тако пише... Насловну страну израдио Јосип Ваништа... Издавачи ''Младост'' - Загреб (Издавачко књижарско подузеће, Илица 30) и ''Свјетлост'' - Сарајево (Издавачко предузеће, Радојке Лакић 3/III), 1965... Штампа ''Савремена администрација'', погон ''Бранко Ђоновић'' Београд... Коректори Марија Молнар и Вера Сила...  

Први пут када сам чула за Tonkawa Индијанце, одмах сам пожелела, да постанем једна од њих... Чула сам на страни број 10... Можда је било логичније да ме понесе читав догађај и представа на броду, која се у првом поглављу, врти око Црве пантере... Али не, мене повуче нешто друго... ''Тог ћу се часа цијелог живота сјећати с весељем''... 

На том броду има разноликог света... Мени су одмах срцу прирасла два Индијанца Nintropan-hauey (Велики медвјед) и Nintropan-homoš (Мали медвјед)... Они су Tonkawi... Ти Индијанци важе за мирољубиве и код њих је ''достатан само један поглед гдје је код нас бијелаца потребан цијели говор'' и ''њихову оштру оку ниједна ситница није остала незапажена''... 

Биће ово лепа читалачка авантура кроз пустоловине пропутовања  по ''блаженој земљи'', где је ''сваком... појединцу слободно, да своју кожу изнесе на пазар како га је воља. Поједе ли га пантера, та ће ствар бити његова и пантерина, али не и моја''... 

Када је ствар или представа са панетром отишла чак предалеко, до стравичних сцена и размера, најмирнији и најприбранију при свим догађајима остају два Индијанца... Нарочито се млади Индијанац показао човеком и хуманистом, када је испред чељусти љуте пантере, требало спасити једну малу девојчицу, чија је мајка запомагала... Требало је скочити и у воду... ''Ипак, био је ту један човјек, заправо једини, који би могао имати толико одважности и толико присутности духа, а за њ би то човјек најмање вјеровао''... 

Када се све окончало младог Индијанца ''дочекало... је велико одушевљење. Али он је поносно отишао с палубе, а да није проговорио ни једне ријечи''... Потом је гласно узвикнуо: ''Но, боји ли се Tonkawa мале шугаве мачке?''... Пантера још увек плива и кружи око брода... Жива је... 

На крају сцене у првом поглављу, појављује се и Тетка Droll, ловац из прерије, пловећи са једним дечаком на свом неугледном малом сплаву... Док су сви с` брода викали да према њему плива опасност звана љута пантера, он је узвикнуо: ''Охо! Тетка Droll не бјежи ни пред ким, па ни пред пантером, била она црна, модра или зелена''...  Овај пустолов, успео је са два метка, средити пантеру, брзо и лако... Нисам рекла, да је пре него што ће напасти девојчицу, пантера откинула главу несрећном укротитељу дивљих животиња, који је читаву представу и започео... 

Примљен је Тетка Droll на брод, где је дочекан са мноштвом погледа, зачуђеног света или то бише само зачуђени погледи... Сплав је привезан за брод... Пловида креће даље...

Видимо се у другој глави...

ЧИСТА ДОСАДА...

Росна киша спасоносна, сваку кап с` небеса што данас источи - би, стаде, па престаде... Након веома кишног дана, кишовитог и прохладног, допловила је тихо реком, још једна ноћ... Мрак се спустио и на пар сати, преспаваће и овај дан... Уморна од хладноће, потапам ноге на пола сата или 30 минута, у купку топле воде... Крај мене, моја омиљена паклица - 10 папирних марамица... Муче ме синуси, само мало, што се да издржати... Ту је још нешто - шоља горке кафе, тек друга од јутрос... 

Крећем на још једну мисаону вожњу, у нади да ћу опет нешто занимљиво видети и пронаћи... Знам да нећу, али тако се каже... Ова ноћ ми чудновато изгледа, па није могуће ни речима је ваљано представити... Једно је сигурно, досада мења апсолутно све... Осим досаде и њених очију, чини се, да у башти слабо шта напредује... 

Надање у ванредно јак излив среће, па макар и у размишљању, при првом погледу, трже ме из досаде... Окрећем се, шапућем, али и даље познајем и видим једино досаду... Не постоји човек на белом свету, који макар једном није видео досаду и проговорио са њом из чисте досаде... То је нешто као напета сцена...

Чаше су пуне, препуне, а досада ту дође к`о изненадни повод и част... Сасвим је исправно, знати с` ким и зашто пијемо... Дакле, у ваше здравље!... Живели!... Сада су чаше испијене и празне... Хвала вам за пиће, а сада крећем даље... 

Кујем и снујем, само добро и полако отварам очи... Изгубила сам опкладу, али не и живот... Израз на мом лицу није љутит... Показало се да је паметније, сувише паметно, све опростити и заборавити... 

После свега, хтела бих да се увијем и умотам у неку врсту топлог оклопа изатканог од изванредне доброте... Ви стојите скромно по страни и чини се, да не полажете много пажње, ни обрву не подижете, а камо ли око... Видим, опет се смешите... Здраво је то...

Велика ли киша испада данас... Добро је то, осетила сам у прави час... Волела бих, још нешто... Волела бих да сам Индијанка из племена TONKAWA... То би ми свакако прекинуло досаду пута по коме ходим... Разумљива је ова монотонија зимска, кад удари болно у синусе па штреца, иако не изгледа да се досади може доскочити...

Но, досадо, сада је доста, или...

ОВА ЈЕДНА МАЛА КИШНА КАП...

Данас пада киша... Свака мала кап кише, једна те иста растопљена пахуља, што капље на земљу у неколико билиона примерака... Разумљиво је колико је данашња киша драгоцена... Далеко бих отишла, кад би почела размишљати на ту тему... Биће довољно само ако кажем - киша је драгоцена...

Ова моја подебела бележница, што је сваки дан оловком благо милујем по сваком листу, зна колико ја волим да посматрам и ослушкујем кишу... Низ улицу јуре аутомобили, а под точковима прште барице... Волим тај звук, док истовремено испијам са гуштом, час шољу јаке турске кафе без трунке шећера, час шољу чаја од хибискуса... Смишљам нову причу, данашњу свежу, док се одмарам од посла који сам мало пре фино обавила... Моје омиљено занимање - прање кухињског суђа... Чај има невероватан укус, јер сам у њега укапала 13 капи прополиса...

Знамо ли вредност ове једне мале кишне капи?... Да ли се може разговарати са кишом?... Што се чудите?... Верујем да може... Узмем на длан десне руке неколико капи кише... Оне стале на мој длан, отварају своје окице мале и кроз смешак ми кажу: ''ДОБАР ДАН''... Отворе своја срца мала, а ја се расплачем над тих неколико капљица... Срце ми се разнежи и растопи, попут масла... Цакле се на мом длану, к`о пар бисера, а ја окрећем главу у страну да крадомице обришем друге кишне каши, што ми клизе низ врат... 

Кишне капи стоје на мом длану, па ми читају речи своје најновије песме... Причају ми о људима и животу... Описују ми све оне крајеве по којима су сипиле и пљуштале... Отварају ми своја кишна срца мала и кажу да су добра само она срца, која воле читав свет око себе... Кишне капи долазе свима и помажу свима... Тамо где их дуго или уопште нема, договор је виших природних сила... Шта је једна мала кишна кап, наспрам свих осталих универзалних планетарних догађаја...

Кишне капи имају свој устаљени начин и њихов циљ није да упропасте или поплаве планету... У том великом ланцу, неко је можда заказао и погрешио, али то није проблем ове једне мале кишне капи... Гледам кишне капи и питам се, у себи, као и увек, како назвати све ово?... Шта бих ја мислила да сам мала кишна кап?... Душа ми преиспуњена кишним нежним мислима...

Хладан ветар дуну с` палнине у покушају да прекине овај наш разговор... Кишне капи се данас грчевито отимају... Настављамо разговор, који више личи на леп кишни договор... Кишне капи разлажу причу и све тече полагано и меко... Причају ми о Постању... Шта све знају мале кишне капи?... Ако наставим да причам још мало са кишним капима, постаћу много паметна...

Моје срце разлива се у кишне капи, певајући у себи, од те племените милине, што мирише данас на малине, здраве и фине... Лако је мени, рећи ће неко, да разговарам са капима кише, када су ме овако завеле и залуделе... Сама сам бирала и изабрала баш њихово друштво...

Препоручујем сваком човеку, да данас слободно приступи у друштво кишних капи, где су искључиво најплеменитији и најхрабрији...

ЛОКОМОТИВА ''РОКИТ''...

Седим над бележницом... Покушавам да сричем и пишем... По завршетку свих могућих послова у домаћинству, који су трајали као и једно радно време у неком од предузећа, поново се враћам омиљеном хобију из раног детињства: размишљању...

Данас бих да размишљам о још једном човеку и то човеку ''који је саградио прву употребљиву локомотиву''... Тај човек беше Џорџ Стивенсон... Родио се крајем 18-ог века у Енглеској, у сиромашној породици... Прецизније речено, 9. јуна 1781. године, пре 231 годину... Џорџов отац радио је као ложач на пумпама у једном руднику... Познато је да у руднику приликом ископавања ходника под земљом и кроз земљу, почесто се наилази на воду, коју потом треба испумпати, како би радови у руднику могли несметано тећи даље... 

Када је Џорџ имао 6 година, волео је да од дрвета прави разне мале моделе кола и машина... Овај необичан дечак, постаје рано и шегрт на пумпи поред које је његов отац радио... Са 14 година, Џорџ је унапређен за другог ложача... Волео је посао који му беше поверен... Када би остале колеге завршиле посао, Џорџ би и даље остајао сам крај машине, тежећи да у њену конструкцију проникне и тако је упозна најбоље... Са 18 година Џорџ је био добар познавалац свог добро испеченог заната... 

Радио је у руднику по 12 сати дневно, а након тог напорног и исцрпљујућег рада, сео би, узео свеску и нешто за писање и дуго би пискарао... Почео је с` успехом ишчитавати књиге из области технике... Вратио се опет омиљеном хобију из раног детињства... Почиње да прави моделе малих машина... Није имао новца, како би прибавио још књига... Није имао ни за материјал, који му беше неопходан за израду малих модела... Да би дошао до новца, почео је крпити попуцалу обућу својих пријатеља... Поправљао је и сатове... Тако је зарађивао, додуше, тек незнатно и мало...

Џорџ се жени и добија сина, али му жена умире... То је била прва, али не и последња несрећа... Његов отац постаје слеп, када му млаз паре из једне машине шикне право у лице... Џорџ је мало зарађивао, а требало се старати о мало сину и слепом оцу... У оближњем руднику у комшилуку, дошло је до квара на једној машини са пумпом... Инжењери који су тамо већ радили, гледали су и покушавали да тај настали квар уклоне... Тај њихов труд беше без успеха... Решили су да позову мајстора из комшилука... Џорџ је дошао и учинио оно што нико није ни очекивао... Поправио је машину... Али то није било све... Од тада та иста машина почела је радити боље, толико боље, да се причало како ради боље него икад пре...

Џорџ Стивенсон ствара још нешто и тако даје велики допринос, чиме су избегнуте веома честе експлозије у руднику... Израдио је рударску лампу са заштитом... Познато је да се испод земље јављају гасови, који лако експлодирају, па је било опасно кретати се с пламеном... У то време електрике још није било, па је долазило до великих рударских несрећа, које су биле изазиване лошим рударским лампама... Лампа коју је изумео Џорџ, била је право спасење и олакшање за пожртвоване рударе... 

Са 33 године, Џорџ се полако приближавао коначном циљу, свог стваралачког генија... Прославио се својом првом локомотивом, као проналазач и градитељ исте... Било је и пре њега размишљања на ту тему, као и у његово време...  Сви ти проналазачи су покушавали да саграде неку врсту кола са парним точком и да све удесе тако да пара окреће те точкове... Није им било дато... Стивенсон је израдио први модел локомотиве, а 25. јула 1814., начинио је прво пробно путовање... Није стао на томе... Наредних 10 година, посветио је разним експериментима... Тек 1824. године оснива своје прво предузеће (фирму, фабрику) локомотива на свету... 

Шта бива... Почињу негодовања и против Стивенсона многи устају... Најпре свој глас против њега подижу власници бродова и власници кола, а убрзо и остатак света, који је зазирао од техничких иновација... До тада путници су превожени рекама, али се путнички саобраћај одвијао и копном... На једвите јаде, како то обично бива, Стивенсону бива допуштено да изгради прву пругу на релацији Ливерпул - Манчестер...

Дошло је време избора (данас би то био ''тендер'') локомотиве, која ће возити том ново-изграђеном пругом... Била је то невероватна утакмица и утркивање, на којој се појавио Стивенсон, али и још двојица учесника (убеђених у победу)... На сву срећу, понуда локомотива ове двојице понуђивача, показала се одвећ јадно и бедно... Стивенсонова локомотива побеђује жестоко, уз развијање брзине од 46 километара на час... Због брзине коју развија и постиже, локомотива понесе назив ''РОКИТ''... Тај дан беше, 8. окртобар 1829. и то је дан Стивенсонове велике победе и тријумфа...

Овај даровити човек, неуморни градитељ и неимар, понесе златним словима исписану титулу великог изумитеља, који својим изумима даде корисног доприноса читавом човечанству... Тако постаде и заувек остаде, један од најславнијих људи у историји људскога рода... Изградио је прву парну (добру и употребљиву) локомотиву... Смислио је и осмислио прву железничку пругу, са скретницама и сигналима и многим другим разним стварима, све онако како на правој прузи треба да буде и изгледа... Име овог човека заувек ће бити уткано у све оно што има везе и што је у вези са железницом...

Овај човек творац железнице, упокојио се 2. августа 1848. у 67 години живота... Слава му...

ГОВОРИМ О ЧОВЕКУ...

Нема дана, да не изговоримо реч ЧОВЕК... О ЧОВЕК-у се држе предавања, пишу научне студије, говори и разговара, размишља, а богме и сања... Свим снагама покушавамо нешто поносно важно, о ЧОВЕК-у да кажемо, сазнамо и тако финално саградимо, што боље хуманије говоре или нове митове о ЧОВЕК-у... Експлоатишемо науку, покушавајући да кажемо нешто ново, велико и врло важно о ЧОВЕК-у... Јесмо ли израбили реч ЧОВЕК?... Нисмо!... Увек има места и простора за још једну реч, па хајде, изградимо ту причу звану ЧОВЕК и тај говор о ЧОВЕК-у... 

Унутар ЧОВЕК-а сва богатства скрита, о којима мислити, а тек писати није нимало олака работа... ЧОВЕК вечито замршена тајна... Завирити у дубине ЧОВЕК-а, ма ког и било ког, тражи много времена, идеја, енергије, рада, снаге и труда... Док се палате нове граде, авиони лете, путнички бродови тону, земљотреси потресају, стене се обрушавају, громови туку и ударају, возови јуре, крокодили прождиру децу...

Сваки дан размишљам о ЧОВЕК-у... Свака мисао поклоњена ЧОВЕК-у није празна... Мучим се одгонетајући немогуће - шта је све ЧОВЕК?... Мучим се док исписујем странице... Из једне помисли, излети читав рој нових замишљених мисли, можда бољих и без цензуре, молим... Уз сваку нову помисао, додајем још покоју мисао, оним редом како ми падају на памет... Има их све више и све су боље и боље... Горде мисли моје... Мисли моје срећније говоре о ЧОВЕК-у, а све то скупа, к`о да покушава објаснити реч с` почетка - шта је ЧОВЕК?...

Пре свега, треба правилно спровести процедуру давања било какве изјаве или речи о ЧОВЕК-у... Важно је ЧОВЕК-а у обављању те одговорне дужности, заштити од могућих наших штетних речи, које настају погрешном употребом речи ЧОВЕК, док олако исписујемо осуду о другом ЧОВЕК-у... Правилан слободоуман говор о ЧОВЕК-у, посебно је важан и од изузетног значаја... Нису од пресудне важности разлози и побуде услед којих је тај говор о ЧОВЕК-у настао... ЧОВЕК сам бира начин свог личног изражавања, који је поуздан, само ако је створен и изговорен у акту неприсилне слободе...

Данас се неповољно угњетавају и гњече, скоро све слободе и права... Тема није, исправност или неисправност тих слобода и права... Тема је ЧОВЕК и то је од нарочитог значаја, како би исти тај ЧОВЕК могао и требао бити заштићен благовремено, од могућих техничких недостатака, нашавши се у сендвичу између понуђено заоштрених опција... Све има недостатке своје, и мане, што се лепо уочава, открива, али се тиме не уклањају неисправности и нелогичности... Доносе се мање отровна решења, мењају се параграфи, а за суштину говора о ЧОВЕК-у, нико не хаје, па у основи остаје што мање подобних речи и простора...

ЧОВЕК шта је - геније, луда, горостас или дете?... ЧОВЕК-ова природа, еластична, растегљива, променљива, претвара се у убојиту речиту снагу... Све изговорено о ЧОВЕК-у није од споредног значаја... Марљиви и брижљиви колекционари, то добро знају и вреднују поштено...

Огромна је вредност говорити о ЧОВЕК-у и није претерано да кажем, да за то вредно говорно сведочанство, награда изостаје... Говором о ЧОВЕК-у се не сме и не може трговати, јер то нема тржишну цену, али има невероватну уметничку вредност...

Чак и данас, говорити о ЧОВЕК-у, на начин који можда не желимо, не волимо, који нам смета или нас вређа, може да нас пре насмеши и одушеви, но да нас растужи... Тиме нам само открива даље, све оне појединости и немирне навике једног ЧОВЕК-а... И најузвишеније чело једног ЧОВЕК-а, без околишања речено, има своје недостатке, али нису све речи актуелне, већ само неке... И даље говорим о ЧОВЕК-у... Има ли актуелније речи?... Рећи некоме да је ЧОВЕК и назвати некога ЧОВЕК-ом... Има ли већег, лепшег, драгоценијег и узвишенијег комплимента, под овим небеским сводом?... Затварам очи и замишљам колико је пријатан осећај чути, да је неко некоме казао: ''Па, ти си ЧОВЕК''... Само ЧОВЕК, мали ЧОВЕК, обичан и једноставан, неопходан ЧОВЕК... Шта ту има компликовано?... Можда је проналажење лепих и правилних речи тешко?...

Данас је врло цењено, што теже и језивије говорити о ЧОВЕК-у, јер тако се стиче огромна добра реклама, а слушаоци много воле ружне утиске... Говором о ЧОВЕК-у треба изопачити и подвргнути руглу, нарочито ЧОВЕК-а, који није из нашег ''строја''... Изванредним доказима и необоривим аргументима, јер то је неумољива говорничка машинерија и воља већине...

Снага правичности, можда лежи и у томе да, говорити о ЧОВЕК-у сада је постала уметност, са украсима и стиховима, који падају у очи и штипкају попут песка... У позадини биће, оних немих што шапућу иза зида... Мене више ништа не згрожава... Шаптачи немају преко потребно зрнце снаге, да одушевљено кликну и викну: ''Добар говорнички уметнички исказ о ЧОВЕК-у... Тако снажан... Заиста потресно важан''... 

Зашто важан?... Прво, ће нам рећи ко смо и какви смо, и к`о појединци и к`о разнолике различите масе... 

ЗНАТИ ИМАТИ ВРЕМЕНА...

''Времена се мењају'', каже наслов једне песме... Додајем, а богме и људи се, додуше, умањено мењају... Питање је само, да ли на добро и боље или на горе или најгоре?... Остаје да се види, клизећи кроз време... Тада ће опет, све у своје време, баш то време, показати своје право временско лице...

Узимам у обзир, да на земљи постоји знање о имању и поседовању времена... Кроз то време ходећи, човек преваљује на хиљаде и хиљаде километара, миља, јарда, стопа... Кроз та временска галактичка свепространства, човек прелети очас посла... Кроз дубоке воде времена, човек зарони, рони, плива и на крају опет негде исплива... Кроз то вазда чудесно време, човек гледа, види, опипава хоризонт и даљине бескрајно плаве... Кроз то време човек ћутљиво ослушкује, чује, говори и ћути... Кроз то време човек непрестано хода, иде, долази и одлази...

Знати имати времена за некога или нешто, одувек је причињавало и чинило, највећу радост и велику срећу... То је племенит и узвишен циљ човекове радосне и срећне душе, дариван на обострано задовољство... Време је, ваистину, освештано, па стога можемо и смемо рећи, да је време велика светиња, драгоцено злато и благо...

Најозбиљније запажање човеково, одувек је било то да, време, с` времена на време, к`о да убрза корак и пожури, протутњи страшно к`о брзи воз, исцури к`о пешчани сат и све к`о да прође некуда и оде некамо за тили час... Непрестано се чује, како људи говоре другим људима: ''Нема се времена... Немам времена... Журим... Дан ми прође за трен, ма, за час''...

Корисно би било размишљати мало више о времену, онако радосно и с` пуно праве дисциплине, па све потанко преиспитати... Пуноћа једног људског живота, сигурно јесте добро располагање и управљање временом, које смо добили од Њега, к`о непроценљив дар живота... Треба волети време... Свако време, па иако време има и своје бреме...

Моје мисли никад не закључавам, јер једино њих нико не уме, а нити може да ми их украде... Могу да се слободно похвалим, да су мисли моје, свесне времена у коме живе и настају, па стога смишљају, како да то време што више осмисле и орасположе... Време само треба добро одмерити, погодити његову праву меру и правилно њиме располагати... Данас примећујем људе и велике светске шарене масе, како су изгубиле тај драгоцени осећај за време... То је постала глобална животна туга, од северне, па све до јужне земљине хемисфере...

Можда баш због свега тога, време пред нас ставља мноштво изазова, па чак и оних најстрашнијих и тиме као да време изазива, али и непрестано позива, да баш време овековечимо путем разних и различитих стваралачких израза, тих креативних изражаја... Време треба осликати и на платну... Време треба оживети на филму, у сваком стиху песме и роману... Време треба разапети попут шаторског крила... Време треба зачинити добрим делима... Време треба откључати и ослободити... Време треба к`о најлепшу жељу поклонити свима... Слику о том времену треба широм света сведочити и храбро, с` правом мером носити...

Можемо рећи, да је време у коме живимо сиромашно време... Чиме све нисмо сиромашни?... Мислим да је најстрашније то, када смо лишени и осиромашени духом... У том сиромаштву духа и ведрине, сагледава се несагледна количина наталожене пустоши, која троши и још више раситњава устињено време... Човек је кажу саздан к`о личност и као такав, човек кроз време снажи своју људску природу, свој дух, душу и тело, крепећи се и хранећи, великим стваралачким делима, који су плод великог животног творења и стваралаштва, неуморног људског духа...

Ова спознаја јесте, непрећутно и неизмерно сазнајно злато, големо благо... Постоји и траје у свако време, за свако време, за сва времена... Време нас позива да будемо не први и најбољи... Време нас учи, поучава и преображава да, будемо ни први, ни најбољи, већ да будемо добри - да будемо људи... На ово нас време и у невреме опомиње, позива и вазда поучава, из леденог сна желећи да нас разбуди, продрма и коначно пробуди...

Време с` великом љубављу несебично поклоњено, учиниће свако време много бољим и лепшим, све у своје време... Време ће обогатити никад довољно обогаћено, стечено преживљено живо искуство, стварајући погодну временску дистанцу, за опет неко радосније и срећније будуће време, с` напоменом важном да, треба наћи, знати, имати времена и време...

У ДРУШТВУ С` ''МРТВИМ'' ПЕСНИКОМ...

Моје друштво, увек је било необично... Дружила сам се искључиво са књигом звана - ''Читанка''... Тамо ме вазда чекало болно срце ''мртвог'' песника... Песника који је живео на жутим похабаним странама... Заједно смо читали сваку његову болну песму... Заједно плакали... Моје сузе натапале су и квасиле, те жуте похабане стране... 

Његове сузе могла сам само да назирем кроз плавичасту маглу, тамо у даљини... Да сам могла да их сакупим у кристалну зделу, бар кап или две, биле би то најискреније, најхуманије, сузе чисте... Верујем да би на рузмарин мирисале и да би својим мирисом лечиле...

За ''мртвог'' песника чула сам давно... Била је то његова ''Бела бреза''... Само површно познадох његово велико дело... Чула сам за још песму или две, а можда нисам ни знала да их је баш он написао... Такви песници се не препоручују често... До њих стижемо сами, обично прекасно и случајно... 

Баш данас, а можда и синоћ, дође тај трен, ко зна који по реду, од мноштва тренова, здравих к`о дренова, када се и ја утопих у бол мог ''мртвог'' друга песника... Таквог песника што ''живи'' још увек развлаче по блату, а нису му ни до чланка... Чија је то брука или срамота?... Не могу још рећи његово име.... Можда на крају... 

Беше тај песник необично бљештавило од песничке громаде, коме, кобајаги, наудише, а можда му још већу '' услугу'' учинише... Гледам га на слици ''мртвог''... Видим га далеко негде кроз плавичасту маглу... Коначно миран и бесамртан... 

Исплак`о је за земаљскога живота, плаве очи, оне најлепше небеске и чисте... Душа му огромна беше, к`о његова Мајка Русија... Име му толико лепо, а довољно је рећи само - ЈЕСЕЊИН... Чули сте сигурно за овог песника... Што сте више чули, све сте мање знали... Исмејаван и шта све... Открило се доста, а можда има још сакривеног у неком прашњавом досијеу... Нама са села и ово би доста...

Срце ми се одузело кад сам чула, тј. прочитала да је у властиту крв умакао прст и тако својом песничком крљу, крваве стихове, болно исписивао... То се чува тамо негде, али само елитни истраживачи, око њих 17, могли су то да виде... Шта ли су открили, да ми је знати?...

Још ми се на једном месту срце следило, скаменило... То је тренутак када сам чула да је Гагарин управо његове стихове рецитовао у космосу... Тако ЈЕСЕЊИН постаде први поета, чији се стихови распршише и заорише широм космоса... 

Добро сам, можда мало брзо, све прочитала и не мој, да ми неко каже како опет сањам... Немам више шта да сањам... Намргођени људи и радосна реалност, утувили су нам то у памет... Знао је то и најбоље живо осећао на својој нежној кожи, рањени ЈЕСЕЊИН... Тада би, а вероватно и сада, да је неким чудом жив, сео на дрвене санке, које вуку коњи врани и низ пут кренуо... Правац шума... Кренуо би и пошао трком, са реалном снагом да бити боље ни њему, а ни сличнима - неће бити... Ни псима, ни њима боље бити неће... 

Гледао је замишљено, по другима лудачки лудо, ћутке у беле брезе, у лабудове, у псе, у широко поље... Бринуо се највише, што га све ужасно лаже... Вредео је много, а живео, ако се добро сећам само 30 лета... Верујем да је убијен... Не могу да га видим, као самоубицу... Раздрмала ме његова бол... Протресла и потресла до саме сржи и самог корена... Све у једном трену, силовито и снажно... Од те силине и језик ми се за гркљан залепио... 

Његови и дан данас живи ''прашњави'' стихови, живе живље, него многи ''живи'' људи и говорници, ма никад нам лепше садашњице и још прекрасније будућности слепе... Верујем да је много оних и да ће их бити још више, што га лудо воле... Па нека се и даље зову и називају - ЈЕСЕЊИНОВЦИ... Тамо бих се учланила мирне главе... 

Душа његова осликана у сваком слову и стиху, за времена сва... И нека је спалио у ватри, једнога дана и трена, неке своје рукописе... Било је то болно за њега, али и једино могуће решење... Ко има право или права, да му на том чину суди?... Многи су стајали на ивици, жудећи да исто учине... Сада сигурно, горко плачу, што су ипак поштедели своје песничке папире, од зуба безочне ватре, јер су ипак волели користољубиву власт и пролазну славу... 

Из срца је говорио... Говорио је само и једино ону живу истину, коју сваки човек у души носи, али се не усуђује да је к`о човек каже и из душе заискри, делима покаже... Читао је људе и природу, к`о књигу... Био је ничији и свачији, а постао и остао - заувек један, јединствен и непоновљив - ЈЕСЕЊИН...

''САЛАШЊАЦИ'' МОЈЕ МАМЕ...

1 кг брашна

пола литра белог вина

4 јаја

2 кашике уља 

мало соли

сок и кора од једног лимуна

мало сала

Мазати 3 пута тесто, са 500 гр сала и  1 кашиком шећера... Одмарати тесто по 15 минута између сваког мазања... Пећи на 250 степени...

Постоји, још један рецепт за салашњаке...

4 жуманца

1 кашика шећера

мало соли

3 кашике рума

сок и кора од једног лимуна

700 гр брашна

Закувати са киселом водом... Мазати 3 пута са 600 гр сала...

ДОБРО ЗРНО МАЛО...

Цинцилинци, кратка прича, каже овако... 

Прљушта се добро зрно мало, она мала мрва доброте, к`о кора на стаблу беле брезе... Ветар добро зрно мало, носи, односи и баца у реку, која га даље низводно носи... Алас закачи добро зрно мало на удицу и извуче на своју камену обалу... Ту слети мала птица, кљуцне га само малко... Онда дође већа птица и кљуцне га јако... Затим узме то добро зрно мало у кљун и крене да лети преко поља... У лету испусти добро зрно мало, које дочека раширених грана, лист великог столетног платана... 

Ветар зањиха јако гране, а добро зрно мало, неђе се у големој зеленој трави... Трава добро зрно мало поклони цвету, цвет лептиру, лептир опет неком другом цвету... Дође и пчела зујалица и покупи добро зрно мало са цвета и похита да га унесе у вршкару исплетену од прућа... Из вршкаре добро зрно мало, пчелар исцеди у меду... Кроз мед, дође добро зрно мало на храстов астал и њиме се нахрани много људи... 

Тако добро зрно мало, непрестано кроз читаву природу кружи и тече... Добро зрно мало, увек исто, а свагда тако различито... 

Све у свему - добро зрно мало...

ЈОВАЊДАН...

Освануо добар осунчан дан - Јовањдан... Све рђаво полако отекло... Отиче... Вратила се нова снага и свежина... Врло вероватно, ово је само моје скромно мишљење и разматрање... 

Дан леп и умиљат... То не значи да неће бити бачена коска раздора, вређања или пребацивања... То ме не дотиче... 

Још из далека скидам капу и дубоко се клањам овом дивном осунчаном дану - Јовањдану... Волим споредне улице... Мале уличице... Нити дајем, а још мање тражим у зајам... 

Користољубље ми баш није потаман, нити сам му склона... Ипак сам ја карактер... На глупу понуду, да не кажем - срамну, планућу бесно и љутито, као рис, што је и нормално... Ценим достојанствену једноставност... Поштење је изнад свега и нема цену...

Данас је небо отворило своје капије и кроз њих пропустило сунчеве зраке и Сунце само, да буде видљиво и нама што под небом стојимо... Јутрос на тротоару, зобали су своје мале мрвице, 3 голуба и 4 џивџана... Због лепоте доживљеног призора, моја карактер, данас је опет стао да јурца около, к`о најбржи тркачки коњ... 

Данас као да летим кроз ваздух, а у том трку и лету, учини ми се, да престижем све своје споре и лоше, већ постигнуте резултате... Застајем, да ослушнем ове птице што весело цвркућу... Опет неко пролеће о Јовањдану...

Осећам се замамљено од овог Сунца... Соба препуна дневног светла... Много пријатно... Топло... Мој карактер омален, али много тврд... Не волим много да причам о томе, а и зашто да причам?... Коме?...  Обично човек и не зна шта је добро и шта је најбоље?... Да ли је добро много причати или је још боље само ћутати?...

Сумњичавост у благом порасту... Престати причати и писати... Дуго ћутати, у тој непрегледној бујици мисли и размишљања... Велике и храбре речи, други нека пишу и зборе... Ја одлазим да радим оно што једино умем и волим... Идем да печем пурењке...

Боже здравља!...

ЗАГОР...

Један од мојих омиљених албума са самолепљивим сличицама, из те 1986-е године, јесте ''Загор'', чувени стрип јунак, специјално издање ''Златне серије'', цена 300 динара... 

''Загор, јунак стрипова, створио га је сценариста Гвидо Нолита у сарадњи са цртачем Галијеном Феријем. То је необичан и занимљив лик који је током последњих 20 година стекао велики број читалаца; протагониста узбудљивих пустоловина који се креће у свету традиционално 'добрих' и 'рђавих', иако те две категорије нису увек потпуно раздвојене. Загоров нераздвојни пратилац је симпатични Чико, мали Мексиканац, буцмаст и трбушаст, хвалисав и плашљив, који се размеће високим титулама. Чико је, у суштини, велики неспретњаковић. Увек без пребијене паре у џепу, он измишља свакојаке смицалице да би напунио свој 'стомачић''. Загор га увек спасава из неприлика и води га кроз својих хиљаду пустоловина. У колиби подигнутој усред мочваре, у срцу Дарквудске шуме - у Северној Америци, на граници између Охаја, Западне Вирџиније и Пенсилваније - наша два пријатеља би живела безбрижним животом да их стицајем разних околности, понекад и на најбезазленије начине, не присиљавају да одиграју улогу хероја. Тако их видимо у узбудљивим ситуацијама са људима-мајмунима, људима-слепим мишевима, људима-тигровима, људима-вампирима, људима-вуковима, Викинзима, песницима, зенесеним проналазачима, Индијанцима, који су често протеривани са своје земље, одметницима, отпадницима, гусарима, арапским шеицима, кинеским трговцима, свештеницима Маја, следбеницима Дон Кихота и Робина Худа, чудесним светом који одвлачи читаоца да на крилима маште пропутује кроз најузбудљивији од свих светова: свет авантура''.

(Дух са секиром се појављује на саветовању индијанских поглавица у Дарквуду)

''Прича о рођењу главне личности Загору - која ће касније постати 'Дух са секиром' Дарквудске шуме - почиње од трагедије која се догодила у дивљим просторима Северне Америке с почетка 19-ог века. Једна од првих насловних страна стрипа о Загору'', звала се ''Насиље у Дарквуду''. 

''Загоров свет је свет Америке у прве половине (19-ог) века, кад је цивилизација ''бледоликих'' почела да се шири према Западу наилазећи на различите препреке било међу људима црвене боје коже - становницима тих територија - било у природи, још дивљој и неприступачној. То је свет прашума, дубоких мочвара, стрмих планина, бескрајних прерија, тек утрвених стаза, склепаних брвнара, забачених војничких утврђења. То је средина у којој се креће Загор, јунак који изнад свега цени правду и слободу''.

''Дух са секиром се на свом путу среће са бројиним караванима и људима којима помаже, које храбри да лакше подносе сурови живот дивљине. Међу њима се тако налазе и ведри типови као Дранки Данк или Џими Гитара, али и суморни као Рама или Господар змија, професионални лопови као гроф од Лапалета и специјалисти у лову на благо као Дигинг Бил, луцкасти проналазач као Икарово Перо и стари морски вукови као капетан Фишлег. Читава колекција типова везаних једним заједничким осећањем: љубављу и поштовањем према Загору''.

''Бат Батертон и Тремпи су двојица весељака... мало необични, али весели људи који учествују у Загоровим авантурама. Бат је малерозни детектив - специјалиста у прерушавању - који тешко долази до решења загонетки за којима трага. Тремпи је мутикаша да му нема равног, који измишља најневероватније трикове само да би опељешио своје ближње, без обзира радило се о великим или безначајним свотама''.

''Поред Загора и војника по гарнизонима, у мистериозној дарквудској шуми живе и трапери. Трапер је лик нераздвојан од историје Дивљег запада. Дословно, трапер значи човек који поставља замке, специјално животињама од којих добија крзно. Ти ловци су се до те мере били одвојили од такозваног 'цивилизованог света' да су се облачили у индијанску одећу и понашали се као Индијанци, с којима су живели у блиској вези''.

(Загор против Хелингена)

''О Индијанцима Северне Америке много је писано. Пошто су прво у књижевности и на филму описивани као сурови дивљаци, непријатељи напретка и цивилизације, људи црвене боје коже су поново стекли достојанство народа који се бори за очување властитог културног интегритета и земље из које су потекли. у Загоровом свету, Индијанци су углавном увек на страни правде: немојмо заборавити да је личност Духа са секиром управо и створена да штити права људи црвене боје коже који насељавају Дарквудску шуму. Међутим, Загоров свет није свет у коме су строго подељени 'добри' и 'рђави'. Није редак случај да се и међу Индијанцима појави неки пљачкаш или издајник што доприноси оживљавању пустоловних тема''.

''Хелинген је Загоров непријатељ број један, злочиначки геније који у себи спаја урођено покварењаштво са креативном интелигенцијом научника. Сви његови пројекти су необични, као и начин на који их реализује. Фикс-идеја му је уцена читавог света производњом чудовишта или проналажењем паклених машина. Том изузетно обдареном злочинцу Загор супротстваља снагу својих мишића, дубоко убеђен да ће, на крају, ДОБРО ипак да победи''.

''Загор нема само велики број пријатеља већ и непријатеља. Током свог бурног живота Дух са секиром је приморан да се носи с мноштвом лупежа, а сваки од њих поседује физичку и психолошку индивидуалност. Они представљају праву колекцију чудовишта у људском облику...''.

(Загор и његови пријатељи против људи-мајмуна)

''Свакоме од нас живот којим Загор живи био би неиздржив. Да би опстао, Дух са секиром је присиљен да непрекидно и максимално напреже своје физичке и умне снаге. Опасности које га вребају са свих страна у шуми, мочвари, и на безброј других дивљих територија којима се Загор креће нису само бандити и непријатељски расположени Индијанци, већ и сама природа тих места. То су исте оне опасности с којима су се у стварности суочавали пионири, трапери Америке с почетка 19-ог века''.

''Чико, мали трбушасти Мексиканац, нераздвојни је Загоров пратилац. У ствари, пратилац и против своје воље, јер Чико, у суштини, тежи нечем сасвим другом. Колико Загор воли пустоловину, ризик, непознато, толико је Чико склон опрезу и разборитом животу обичног човека. Међутим, живот уз Загора управо је супротан тим идеалима и симпатични Мексиканац бива понесен догађајима који њега превазилазе, па практично не престаје да буде жртва разних незгода''.

''Око 250 досад објављених насловних страна стрипова о Загору представљају најбољи преглед необичних доживљаја кроз које је досад пролазио Дух са секиром''. Најлепше и најупечатљивије биле би насловне стране: ''Бледолики одметници'', ''Заточени Загор'', ''Чико шериф'', ''Мочвара Мо-хи-ла'', ''Загонетна формула'', ''Уловљени ловац'', ''Сломљено копље'', ''Чико и рубини'', ''Острво магле'', ''Водопад белог коња'', ''Ватрено око'', ''Индијанско сломљено копље''...