Моје друштво, увек је било необично... Дружила сам се искључиво са књигом звана - ''Читанка''... Тамо ме вазда чекало болно срце ''мртвог'' песника... Песника који је живео на жутим похабаним странама... Заједно смо читали сваку његову болну песму... Заједно плакали... Моје сузе натапале су и квасиле, те жуте похабане стране...
Његове сузе могла сам само да назирем кроз плавичасту маглу, тамо у даљини... Да сам могла да их сакупим у кристалну зделу, бар кап или две, биле би то најискреније, најхуманије, сузе чисте... Верујем да би на рузмарин мирисале и да би својим мирисом лечиле...
За ''мртвог'' песника чула сам давно... Била је то његова ''Бела бреза''... Само површно познадох његово велико дело... Чула сам за још песму или две, а можда нисам ни знала да их је баш он написао... Такви песници се не препоручују често... До њих стижемо сами, обично прекасно и случајно...
Баш данас, а можда и синоћ, дође тај трен, ко зна који по реду, од мноштва тренова, здравих к`о дренова, када се и ја утопих у бол мог ''мртвог'' друга песника... Таквог песника што ''живи'' још увек развлаче по блату, а нису му ни до чланка... Чија је то брука или срамота?... Не могу још рећи његово име.... Можда на крају...
Беше тај песник необично бљештавило од песничке громаде, коме, кобајаги, наудише, а можда му још већу '' услугу'' учинише... Гледам га на слици ''мртвог''... Видим га далеко негде кроз плавичасту маглу... Коначно миран и бесамртан...
Исплак`о је за земаљскога живота, плаве очи, оне најлепше небеске и чисте... Душа му огромна беше, к`о његова Мајка Русија... Име му толико лепо, а довољно је рећи само - ЈЕСЕЊИН... Чули сте сигурно за овог песника... Што сте више чули, све сте мање знали... Исмејаван и шта све... Открило се доста, а можда има још сакривеног у неком прашњавом досијеу... Нама са села и ово би доста...
Срце ми се одузело кад сам чула, тј. прочитала да је у властиту крв умакао прст и тако својом песничком крљу, крваве стихове, болно исписивао... То се чува тамо негде, али само елитни истраживачи, око њих 17, могли су то да виде... Шта ли су открили, да ми је знати?...
Још ми се на једном месту срце следило, скаменило... То је тренутак када сам чула да је Гагарин управо његове стихове рецитовао у космосу... Тако ЈЕСЕЊИН постаде први поета, чији се стихови распршише и заорише широм космоса...
Добро сам, можда мало брзо, све прочитала и не мој, да ми неко каже како опет сањам... Немам више шта да сањам... Намргођени људи и радосна реалност, утувили су нам то у памет... Знао је то и најбоље живо осећао на својој нежној кожи, рањени ЈЕСЕЊИН... Тада би, а вероватно и сада, да је неким чудом жив, сео на дрвене санке, које вуку коњи врани и низ пут кренуо... Правац шума... Кренуо би и пошао трком, са реалном снагом да бити боље ни њему, а ни сличнима - неће бити... Ни псима, ни њима боље бити неће...
Гледао је замишљено, по другима лудачки лудо, ћутке у беле брезе, у лабудове, у псе, у широко поље... Бринуо се највише, што га све ужасно лаже... Вредео је много, а живео, ако се добро сећам само 30 лета... Верујем да је убијен... Не могу да га видим, као самоубицу... Раздрмала ме његова бол... Протресла и потресла до саме сржи и самог корена... Све у једном трену, силовито и снажно... Од те силине и језик ми се за гркљан залепио...
Његови и дан данас живи ''прашњави'' стихови, живе живље, него многи ''живи'' људи и говорници, ма никад нам лепше садашњице и још прекрасније будућности слепе... Верујем да је много оних и да ће их бити још више, што га лудо воле... Па нека се и даље зову и називају - ЈЕСЕЊИНОВЦИ... Тамо бих се учланила мирне главе...
Душа његова осликана у сваком слову и стиху, за времена сва... И нека је спалио у ватри, једнога дана и трена, неке своје рукописе... Било је то болно за њега, али и једино могуће решење... Ко има право или права, да му на том чину суди?... Многи су стајали на ивици, жудећи да исто учине... Сада сигурно, горко плачу, што су ипак поштедели своје песничке папире, од зуба безочне ватре, јер су ипак волели користољубиву власт и пролазну славу...
Из срца је говорио... Говорио је само и једино ону живу истину, коју сваки човек у души носи, али се не усуђује да је к`о човек каже и из душе заискри, делима покаже... Читао је људе и природу, к`о књигу... Био је ничији и свачији, а постао и остао - заувек један, јединствен и непоновљив - ЈЕСЕЊИН...
Нема коментара:
Постави коментар