ЈОВАЊДАН...

Освануо добар осунчан дан - Јовањдан... Све рђаво полако отекло... Отиче... Вратила се нова снага и свежина... Врло вероватно, ово је само моје скромно мишљење и разматрање... 

Дан леп и умиљат... То не значи да неће бити бачена коска раздора, вређања или пребацивања... То ме не дотиче... 

Још из далека скидам капу и дубоко се клањам овом дивном осунчаном дану - Јовањдану... Волим споредне улице... Мале уличице... Нити дајем, а још мање тражим у зајам... 

Користољубље ми баш није потаман, нити сам му склона... Ипак сам ја карактер... На глупу понуду, да не кажем - срамну, планућу бесно и љутито, као рис, што је и нормално... Ценим достојанствену једноставност... Поштење је изнад свега и нема цену...

Данас је небо отворило своје капије и кроз њих пропустило сунчеве зраке и Сунце само, да буде видљиво и нама што под небом стојимо... Јутрос на тротоару, зобали су своје мале мрвице, 3 голуба и 4 џивџана... Због лепоте доживљеног призора, моја карактер, данас је опет стао да јурца около, к`о најбржи тркачки коњ... 

Данас као да летим кроз ваздух, а у том трку и лету, учини ми се, да престижем све своје споре и лоше, већ постигнуте резултате... Застајем, да ослушнем ове птице што весело цвркућу... Опет неко пролеће о Јовањдану...

Осећам се замамљено од овог Сунца... Соба препуна дневног светла... Много пријатно... Топло... Мој карактер омален, али много тврд... Не волим много да причам о томе, а и зашто да причам?... Коме?...  Обично човек и не зна шта је добро и шта је најбоље?... Да ли је добро много причати или је још боље само ћутати?...

Сумњичавост у благом порасту... Престати причати и писати... Дуго ћутати, у тој непрегледној бујици мисли и размишљања... Велике и храбре речи, други нека пишу и зборе... Ја одлазим да радим оно што једино умем и волим... Идем да печем пурењке...

Боже здравља!...