''Времена се мењају'', каже наслов једне песме... Додајем, а богме и људи се, додуше, умањено мењају... Питање је само, да ли на добро и боље или на горе или најгоре?... Остаје да се види, клизећи кроз време... Тада ће опет, све у своје време, баш то време, показати своје право временско лице...
Узимам у обзир, да на земљи постоји знање о имању и поседовању времена... Кроз то време ходећи, човек преваљује на хиљаде и хиљаде километара, миља, јарда, стопа... Кроз та временска галактичка свепространства, човек прелети очас посла... Кроз дубоке воде времена, човек зарони, рони, плива и на крају опет негде исплива... Кроз то вазда чудесно време, човек гледа, види, опипава хоризонт и даљине бескрајно плаве... Кроз то време човек ћутљиво ослушкује, чује, говори и ћути... Кроз то време човек непрестано хода, иде, долази и одлази...
Знати имати времена за некога или нешто, одувек је причињавало и чинило, највећу радост и велику срећу... То је племенит и узвишен циљ човекове радосне и срећне душе, дариван на обострано задовољство... Време је, ваистину, освештано, па стога можемо и смемо рећи, да је време велика светиња, драгоцено злато и благо...
Најозбиљније запажање човеково, одувек је било то да, време, с` времена на време, к`о да убрза корак и пожури, протутњи страшно к`о брзи воз, исцури к`о пешчани сат и све к`о да прође некуда и оде некамо за тили час... Непрестано се чује, како људи говоре другим људима: ''Нема се времена... Немам времена... Журим... Дан ми прође за трен, ма, за час''...
Корисно би било размишљати мало више о времену, онако радосно и с` пуно праве дисциплине, па све потанко преиспитати... Пуноћа једног људског живота, сигурно јесте добро располагање и управљање временом, које смо добили од Њега, к`о непроценљив дар живота... Треба волети време... Свако време, па иако време има и своје бреме...
Моје мисли никад не закључавам, јер једино њих нико не уме, а нити може да ми их украде... Могу да се слободно похвалим, да су мисли моје, свесне времена у коме живе и настају, па стога смишљају, како да то време што више осмисле и орасположе... Време само треба добро одмерити, погодити његову праву меру и правилно њиме располагати... Данас примећујем људе и велике светске шарене масе, како су изгубиле тај драгоцени осећај за време... То је постала глобална животна туга, од северне, па све до јужне земљине хемисфере...
Можда баш због свега тога, време пред нас ставља мноштво изазова, па чак и оних најстрашнијих и тиме као да време изазива, али и непрестано позива, да баш време овековечимо путем разних и различитих стваралачких израза, тих креативних изражаја... Време треба осликати и на платну... Време треба оживети на филму, у сваком стиху песме и роману... Време треба разапети попут шаторског крила... Време треба зачинити добрим делима... Време треба откључати и ослободити... Време треба к`о најлепшу жељу поклонити свима... Слику о том времену треба широм света сведочити и храбро, с` правом мером носити...
Можемо рећи, да је време у коме живимо сиромашно време... Чиме све нисмо сиромашни?... Мислим да је најстрашније то, када смо лишени и осиромашени духом... У том сиромаштву духа и ведрине, сагледава се несагледна количина наталожене пустоши, која троши и још више раситњава устињено време... Човек је кажу саздан к`о личност и као такав, човек кроз време снажи своју људску природу, свој дух, душу и тело, крепећи се и хранећи, великим стваралачким делима, који су плод великог животног творења и стваралаштва, неуморног људског духа...
Ова спознаја јесте, непрећутно и неизмерно сазнајно злато, големо благо... Постоји и траје у свако време, за свако време, за сва времена... Време нас позива да будемо не први и најбољи... Време нас учи, поучава и преображава да, будемо ни први, ни најбољи, већ да будемо добри - да будемо људи... На ово нас време и у невреме опомиње, позива и вазда поучава, из леденог сна желећи да нас разбуди, продрма и коначно пробуди...
Време с` великом љубављу несебично поклоњено, учиниће свако време много бољим и лепшим, све у своје време... Време ће обогатити никад довољно обогаћено, стечено преживљено живо искуство, стварајући погодну временску дистанцу, за опет неко радосније и срећније будуће време, с` напоменом важном да, треба наћи, знати, имати времена и време...
Нема коментара:
Постави коментар