Родни грумен земље српске и ова зора расцветаних зова позива на још један јуриш, распуштених снова, кад времена више за оклевање нема... Изнемогло камење бацам у речне воде... Ова уста немају умеће одговарања и додворавања... И душа можда неће полетети, јер нема више она победоносна крила... А ја пешке газим решена да се не повучем из вихора још невиђеног чуда... Непријатељ који нам похара огњишта и овај рат који се зове корачај по мукама... Неустрашиве борце само срећем... Ратнике које срећа прати... И ја бих као онда Љубица Чакаревић из топовске цеви да испалим разорни хитац и да непријатељску гамад разнесем и тако кап ослобођења у отаџбину српску донесем... Бодрим јунаке и саборце да истрају... Храброст имамо и она назире крај свим нашим патњама и мукама... Грува наша победа... Слобода... Издржљивост и жилавост... Одважност... И вратисмо се измучени српству своме...
Пукови су се постројавали у част мога присуства и сасвим обичног народног српског имена - МИЛУНКА... И заставе су уздизане у знак свих мојих ратничких одликовања... "Легендарна јунакиња" како су ме звали... Моји саборци из ровова почесто би узвикивали: "СЛАВУ ЈОЈ ЉУБИМ, МНОГО ЈЕ ХРАБРА"... Била сам бомбаш и Милунка која све може... Она коју су тешко рањавали... Но, никада нисам губила поуздање у наше победе славне... И ко би рекао да жена одевена у шумадијску народну ношњу стече чин наредника... Једноставна моја појава која све плени... Српску скромност у души носим... А ја сам сасвим мало проговарала... Била сам борац... Ратник... Обуку о томе како се бацају ручне бомбе започели смо на положајима око Бајине Баште... Све је потрајало неколико дана... Војници су прелазили преко Дрине тукући Швабе... И ја сам са бајонетом у руци искочила пред 20 Аустријанаца и ускликом јуначким их приморала на предају... Предала сам их у команду и после краћег рапорта наставила да гањам непријатеља даље од наших обала и река... Потом сам рањена у главу... Свести долазим тек у болници... Ту су извадили делић гранате... Рана зараста и ја се враћам у свој пук близу Ужица... Приближавао се непријатељски стрељачки строј и ја сам на коленима кренула да забацим бомбу... Ту сам пала... Погодише ме у груди... Након месец дана прездравила сам у болници у Нишу... Били су то тешки дани који су се провлачили кроз мукотрпно повлачење наше српске војске... Голгота... Изгледала сам као авет, но нисам клонула... Пред Албанским женама скинула би шајкачу са главе да виде да сам и ја жена... Тражила сам хлеба... и оне су ми давале... Сваку мрву поделим после са саборцима... Нисам показивала никад колико су велике муке и тешкоће... Давала сам тако добар пример бодрећи друге... остале... Што би рекли - војнички сам се држала у сваком рату... Ја сам јуришала... При неким јуришима метак би начинио тешке ране мом телу... Ипак брзо сам оздрављала... И хитала опет на фронт... Племенита и храбра какве само Мајка Србија рађа...
Нема коментара:
Постави коментар