ОТМЕНЕ ГОЛУБИЈЕ ТУГЕ...

Пре освита прочитах сонете 

једног усамљеника 

и беше то још једна 

читалачка одмазда 

над којом се 

ослобођене мисли отргоше 

у то вечито ћутање, 

а пољем уцветалих зова 

осу се цвркут 

из малих грлених харфи 

и беше то тајанствени раздор 

што милује шест чула, 

а онда се запитам 

откуд тај страшни ветар 

и што нас то опет онако стеже 

и мучи нам душу 

и у чији простор сада 

да одлећу голубови 

оне наше радости 

и ненаданог полета, 

кад мисли су нам крхке, 

а све неизречено заболи 

и није ли то поражавајуће сазнање 

и помаже ли симболика 

дисања као писања 

којом те извлачим 

и истржем од сваког заборава 

ипак ти сваки мој 

овакав покушај поништи 

и пусти нека изрони 

из сваке несхватљиве слутње 

и гледај како простору овом 

страни постадосмо као

две отмене голубије туге...

П.С. Посвећено Јаким и Снажним Хероинама које кукавице нису умеле, а ни смеле да воле...